U romanu Divljak (1913) Svetozar Ćorović oštro kritikuje hercegovačko društvo s kraja 19. i početka 20. veka koje ne uspeva da odoli zapadnjačkoj kulturi, usvaja tuđinske običaje, a odriče se svog – tradicionalnog.
Ćorović je bio jedan od najplodnijih srpskih pisaca s kraja 19. i početka 20. veka. O svojoj rodnoj Hercegovini, odnosno Mostaru, pisao je dosta. Mnogi ga znaju po romanu Stojan Mutikaša, ali tu su i drugi, koje je Portalibris objavio u ediciji Otrgnuto od zaborava: Majčina sultanija, Brđani, Razoreno gnijezdo, Markov grijeh, Jarani, Baron iz Dangubice, Ženidba Pere Karantana, U ćelijama, kao i zbirke pripovedaka: U časovima odmora, Iz Hercegovine, Špijun i druge pripovetke, Moji poznanici. Svetozar Ćorović je pisao i drame, a dve najpoznatije su mu Zulumćar i Kao vihor. Divljak je možda i najmanje poznato njegovo književno delo, ali mu nedostatak popularnosti ni u jednom slučaju ne umanjuje književnu vrednost.
Ćorović realistički i objektivno pripoveda o društvenim i političkim prilikama tog doba u Hercegovini. Koristi autentičan jezik, koristeći turcizme, beleži do tančina sve ono što oblikuje jednu sredinu, te na taj način pokušava čitaocu da predoči likove, njihove karaktere i svakodnevicu. U romanu Divljak interesantno je što, za razliku od drugih njegovih dela, donosi zaokret ka zapadnom narodu. Nema više onog turskog, koje je obeležilo književni opus Svetozara Ćorovića, kao što je slučaj sa Razorenim gnijezdom, Markovim grijehom itd. Ovi sada likovi žele da govore nemački, jasno se vidi uticaj austrijskog i nemačkog. Malovarošani su pokondirene tikve, u svemu traže materijalni interes i gledaju kako da se okoriste. Ne razmišljajući o tome koliko je očuvanje svoje kulture važno, oni svesno dopuštaju da strano nadvlada. Sebi i svojima u okruženju nadevaju nemačka imena, npr. sluga Jovan postaje Franc, prihvatili su organizovanje prijema, razna okupljanja i proslave karakteristične za Zapad. Ovi junaci Svetozara Ćorovića ugošćuju barona, vole sve što je skupo, visoko, sve što je tuđe. Ovakav kolektiv oblikuje pojedinca i ne da mu da napreduje, nego ga stavlja u okvire kakvi drugima odgovaraju.
„Koliko su mi imena prišili, možda sam sva zaslužio. To ne poričem… Ali sva ta imena, i još daleko grđa, zaslužilo je čitavo naše društvo, sva moja okolina. Oni su me upravo nagnali da budem ovakav… Oni su želili da pošto-poto postanem potpuno njihov, onakav kakvi su i oni, kako se sve ne zovu: mirni, časni, uredni, razboriti, čestiti građani. A ja to nikako nijesam htio. Vidio sam sve nagote njihove i sve prljavštine bijednoga im života, i gadio se… Ako slučajno zapadnem u čopor volova, zar i ja moram biti vo? Ako među svinjama dođem do blata, hoću li s njima zajedno zaroniti u blato? Ne daju da se čovjek razvija kako sam hoće i kako želi, nego kako ga oni, kako ga njihova čestitost, razboritost i tako dalje osudi… Bez krivice, bez zločinstva ikakva osuđuju čovjeka da robuje njima, njihovom moralu, njihovim uvjerenjima, navikama, običajima…”
Sredina opisana u romanu Divljak Svetozara Ćorovića je ona sredina u kojoj novac rešava sve, pa i odlazak u bolnicu. Ovde se vlada pita za sve, nameće svoje stavove i samo oni koji su na nekoj poziciji mogu da rade šta požele. Čiste ljubavi i prijateljstva nema, a običnom narodu ne preostaje drugo sem nade da bolja vremena moraju doći. Ovde su ljudi zaista izgubili bilo kakvu vrstu saosećajnosti, nemaju razumevanja ni za šta, otuđili su se jedni od drugih, postali gramzivi i licemerni.
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i drugi manje poznati srpski romani, kao što su: U prestonici Dušana Rogića, Suzana Božidara Savića, Trulež Jaše Tomića, Čedomir Ilić Milutina Uskokovića, Dva amaneta Lazara Komarčića i mnogi drugi.
Roman Divljak pogledajte OVDE, a sva dela Svetozara Ćorovića OVDE.