Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Да ли знате ко је Милан Будисављевић

Милан Будисављевић био је српски писац, преводилац и професор, најпознатији по својим приповестима из Лике, односно Војне крајине. Рођен је 12. марта 1874. у Кореничком Врелу у угледној породици Будисављевић. Био је син свештеника Јове и имао још два брата и једну сестру. Био је праунук Мијата Будисављевића, српског граничара, мајора и аустријског племића.

Основну школу завршио је у Врховинама, а гимназију започиње у Госпићу, али матурира у Сремским Карловцима. Већ у гимназији постаје стипендиста „Задужбине Нестора Димитријевића”, фондацији при Матици српској, намењеној сиромашним али вредним ученицима, захваљујући којој одлази на студије класичних језика на Филолошки факултет у Загреб.

Током студија, због лоше материјалне ситуације, ради као наставник у једној загребачкој гимназији. И пошто је дипломирао 1899. године радио је као наставник, прво у гимназији у Горњем Карловцу годину дана, да би онда добио премештај у Госпић. У Госпићу се и оженио 1902. године, а већ следеће године одлази за професора српског и класичних језика Карловачке гимназије.

Поред професуре Милан Будисављевић се бавио и књижевношћу – превођењем и писањем приповедака, романа, трагедија, али и стручних расправа и есеја у вези са филологијом и компаративним проучавањем европских књижевности.

Биједни људиСарађивао је са најутицајнијим часописима онога времена: Вијенац, Живот, Бранково коло, Хрватска њива, Босанска вила, Нада, Летопис Матице српске, Цариградски гласник. У овим часописима објављивао је своје приповетке, али и књижевне огледе. Био је уредник Бранковог кола, од 1906. до 1912. године. Блиско је сарађивао и са Матицом српском и редовно је биран за члана Матичиног Књижевног одбора.

Бавио се и политиком и правима Срба у Аустроугарској. Био је члан Српске самосталне странке, која је била главна политичка странка српског народа у Двојној монархији и која се борила за равноправност Срба и Хрвата, очување народно-црквене аутономије и опстанак српских аутономних школа. Два пута је биран у Српски народно-црквени сабор.

Најпознатији, а свакако и најзначајнији књижевни оглед Милана Будисављевића је из области компаративистике: „Илијада” у огледалу косовских песама.

Дао нам је и први превод Еурипидове Медеје са старогрчког, а превео је и Књигу мојег пријатеља Анатола Франса.

Писањем приповедака почиње да се бави релативно рано, већ као гимназијалац. Прва приповетка Милана Будисављевића носи назив Мухамеданче, а појавила се у Босанској вили 1892. године. Од тада редовно објављује приповетке и у другим часописима.

Написао је две збирке приповедака: Биједни људи (1899. и друго издање 1903) и Тмурни дневи (1906). Све те приповетке описују живот Лике, а спадају у социјалне реалистичке приповетке, налик онима какве су писали и Симо Матавуљ, Иво Ћипико или Петар Кочић. Његове приповетке превођене су на руски, словачки и мађарски језик. Изузетно лоша критика коју је Јован Скерлић написао поводом збирке приповедака Биједни људи нанела је велику неправду овом писцу, а нашем књижевном наслеђу огромну штету, која ни данас није исправљена, па је овај писац пао у заборав. Са намером да се ово донекле исправи издавачка кућа Порталибрис објавила је у својој едицији  Отргнуто од заборава ову збирку приповедака.

Досадашњи проучаваоци недовољно истичу роман Милана Будисављевића – Таласи, који је у наставцима излазио у Бранковом колу током 1904, као и сатирични еп Омерова Јашијада.

Недовршена је остала његова трагедија Момир и Гроздана.

Умро је у Сремским Карловцима 21. фебруара 1928. године.

 

Сва дела Милана Будисављевића погледајте ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу