Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Јанко Веселиновић (1862–1905)

Јанко Веселиновић је српски приповедач и драмски писац, заједно са Милованом Глишићем и Лазом Лазаревићем, један од најзначајнијих представника српског сеоског реализма.

Рођен је 13. маја 1862. године у мачванском селу Црнобарски Салаш у свештеничкој породици. Отац, Милош Веселиновић, оженио се Јелисаветом Поповић, ћерком свештеника. Јанко је имао два брата и три сестре и био најстарије дете породице Веселиновић. Основну школу похађа и завршава у оближњем селу Глоговац, да би своје школовање наставио у гимназији у Шапцу, где завршава четири разреда. Године 1878, на очево инсистирање, уписује богословију у Београду, али убрзо, већ исте године, прелази на Учитељску школу, коју, такође, напушта. Недостатак формалног образовања не смета му да се већ 1880. године запосли као сеоски учитељ у селу Свилеуви код Глоговца и да, са прекидима, све до 1893. године, ради у мачванским школама у Глоговцу, Шабачком Камичку, Коцељеву, Јежевцу и Шапцу. 1881. године се оженио Јованком Јовановић, али породица не успева да укроти његов боемски дух. Године 1885, током српско-бугарског рата, придружује се српској војсци као четни интендант. После рата остао је без посла и следеће године покушава да настави образовање, па одлази у Беч, где уписује телеграфски курс. Лоше здравствено стање приморава га да се врати у Србију, па у Београду наставља исти курс, међутим, ни ово не приводи крају. Године 1888. завршава у затвору због радикалских идеја и сукоба са властима. Следеће године бива изабран за председника коцељевске општине, али је убрзо смењен због мањка који се јавио у државној каси, због чега му је поново претио затвор, али је ослобођен кривичне одговорности.

Јанко Веселиновић 1893. године прелази у Београд, где добија место помоћника уредника Српских новина и од тада уређује многе часописе (Звезда, Побратим, Дневни лист). Од 1895. године ради као коректор Државне штампарије, а од 1900. године и као драматург Народног позоришта.

Обољева од туберкулозе и тешко нарушеног здравља, 1904. године, враћа се у село Глоговац. Јанко Веселиновић умире 14. јуна 1905. године у родитељском дому. Његовој сахрани присуствовао је велики број српских књижевника и новинара, међу којима и Симо Матавуљ, Милан Грол, Радоје Домановић, Светозар Ћоровић и Алекса Шантић.

Књижевни рад Јанка Веселиновића

Јанко Веселиновић, представник српског реализма, у своме обимном књижевном опусу, углавном описује мачванско село, патријархални, задружни живот старог сељаштва, из ког је и сам потекао. Његови описи сеоског живота, иако верно и реалистички представљени, прожети су идеализацијама, лиризмом, меланхолијом и великом љубављу коју је Јанко Веселиновић осећао према народу са којим је одрастао. То је, уосталом, једна од основних одлика сеоског реализма, у ком се реалистички поступак подређује високом моралном вредновању једноставног живота и патријархалне културе, због чега се Веселиновић сматра најизразитијим представником српског идиличног реализма.

У свет књижевности Јанко Веселиновић улази као подражавалац усменог стваралаштва, прича, бајки и легенди које је у детињству слушао. Прву приповетку коју је понудио за објављивање (Вика на курјака, а лисица месо једе), београдски социјалистички часопис Мисао није прихватио, уз врло оштру критику, која је на Веселиновића снажно утицала и на неко време га обесхрабрила. Његова прва објављена приповетка (На прелу) појавила се у малом листу Шабачки гласник 1886. године. Исте године појавило се и прво коло његових приповедака Слике из сеоског живота. Од целокупног Веселиновићевог књижевног опуса, ову збирку критика највише вреднује. Јован Деретић, на пример, сматра ове ране приповетке веома свежим и аутентичним, налазећи у њима изразит тон и стил народног приповедања.

У низу збирки приповедака (Пољско цвеће, Од срца срцу, Рајске душе, Зелени вајати, Мале приче), тематско-мотивски сличних Сликама из сеоског живота, Веселиновић слика села богате Мачве, разнолик живот, радости и туге сељака, болести и природне непогоде. У свим овим приповеткама село и патријархална средина представљају се идеализовано, без друштвене критике и без сукоба који би произлазили из социјалних питања. Јунаци се сликају у високом моралном светлу, ако се сукобљавају, сукобљавају се из неспоразума и несрећних околности, а зло и трагедију могу донети само природне силе (колера у роману Сељанка, олуја и град у једној од најбољих Веселиновићевих приповедака – Град). Роман Сељанка написан је у истом тону, расположењу и истим стилским поступком као и ове приповетке.

Његов каснији књижевни рад обележен је, услед стеченог животног искуства, отрежњењем у погледу на сељачки живот, па се јављају нове теме, сукоб између старог начина живота и нових друштвених околности. Тежиште приповедања помера се на сукоб између личних и колективних циљева: у агресивној амбициозности новог типа људи види се узрок пропадања ранијег задружног, идеализованог живота. Овакве су, на пример, приповетке Браћа, Отац и синови, Мали Стојан, као и недовршени роман Сељак.

Јанко Веселиновић написао је шест романа, од којих су само два завршена: Сељанка и Хајдук Станко. Хајдук Станко сматра се његовим најбољим романом, и у њему се кроз историјску приповест о Првом српском устанку даје романтизована прича о оклеветаном јунаку и његовој страшној освети. Четири недовршена романа су: Борци, Јунак наших дана, Сељак и Машићи.

Поред свог књижевног рада, Јанко Веселиновић био је и заљубљеник у позориште, позоришни посленик и аматерски глумац. Највећи допринос развоју српског театра дао је као драматург Народног позоришта, а написао је и два комада: Ђида и Потеру. Популарни комад Ђидо написао је у сарадњи са Драгомиром Брзаком. Овај комад са певањем имао је више од тридесет извођења у различитим позориштима у Србији. Потера је настала у сарадњи са Чича Илијом Станојевићем.

У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је реиздао и слична дела писаца српског реализма, као што су Лаза Лазаревић (Приповетке), Милован Глишић (Приповетке), Јаков Игњатовић (Чудан свет, Милан Наранџић, Васа Решпект, Вечити младожења), Светолик Ранковић (Горски цар, Сеоска учитељица, Приповетке), Илија Вукићевић (Прича о селу Врачима, Људско срце).

 

 

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу