Anđelko Krstić bio je srpski pisac i prosvetitelj, zdušni branilac srpskog nacionalnog identiteta u Makedoniji, što mu je donelo problem sa turskim vlastima. Rođen je 1871. godine u selu Labunište nadomak Struge, i kao i mnogi njegovi sunarodnici prošao je težak put pečalbara, potom učitelja i prosvetitelja u svom porobljenom zavičaju. Bio je borac protiv turskog ropstva, zajedno sa vojskom i civilima u Prvom svetskom ratu prešao preko Albanije do Krfa i Soluna.
U svom delu Anđelko Krstić se i bavio teškim životom ljudi u Makedoniji, oslikao život i psihologiju ljudi tog kraja, posebno pečalbara. Svoju prvu pripovetku Pečalba objavio je u Carigradskom glasniku 1903. godine, ali već do kraja 1918. godine objavio je desetak priča.
Međutim, sve do tridesetih godina 20. veka književno delo Anđelka Krstića nije bilo naročito zapaženo. Kritika u njegovom stvaralaštvu nije videla ništa novo, sveže, intrigantno. Ipak, kada se pojavio roman Trajan, 1932, stvari u počele da se menjaju. Usledile su nagrade: priznanje Srpske kraljevske akademije za Pripovetke i Akademije sedam umetnosti za roman Trajan 1934. godine. Dela Anđelka Krstića tek tada počinju da dobijaju ono mesto u srpskoj književnosti koje zavređuju.
U privatnom životu čini se da Anđelko Krstić nije imao sreće. Iako je želeo da izabere put obrazovanja, njegova porodica imala je drugačije planove. Kako beleže biografi Anđelka Krstića, on je, nezadovoljan radom u očevoj mlekarnici „Kod dva bela goluba” na velikoj beogradskoj pijaci, odlučio da se upiše u večernju bogoslovsku školu „Sveti Sava”, na viši tečaj pripravničko-učiteljskog smera. Saznavši za to, njegov otac Martin odlučio je da ga vrati kući u Labunište i da ga oženi.
To je bio jedan od najtežih trenutaka u njegovom životu. Jadni pisac našao se u poziciji da bira između porodice i ličnih želja. Odbijanje očeve želje značilo je prekide veza s porodicom zasvagda. Nije smogao snage da to uradi zbog patrijarhalnih pravila i ljubavi prema najbližima. O svadbi koja je usledila sam je ostavio belešku:
„Svrši se i ta detinjarija, svadba o Ilindanu, otac dokusuri i ostatak gotovine.”
Ovakva ironična piščeva opaska je i bila očekivana i opravdana, s obzirom da se oženio sa samo 17 godina, i to devojkom koju nije ni poznavao! Kada ga je nešto kasnije otac pozvao da ide sa njim na pečalbu u Rumuniju, odbio je.
Vratio se u Beograd, gde se zaposlio opet kao mlekarski pomoćnik. No, ni u ovim trenucima ne zapostavlja obrazovanje. Uveče je išao u školu, i budući marljiv, uspevao da savlada propušteno. Tako je zaslužio i pomoć od društva Svetog Save, kasnije i Ministarstva spoljnih poslova. Nakon uspešno okončanog školovanja odlazi da bude učitelj u svom zavičaju. Uspeo je da se izbori za otvaranje srpske škole u Podgorcu, u kojoj je i dugo bio učitelj, a za upravitelja svih srpskih škola u Drimkolu, Borovcu i Ohridu postavljen je 1911. godine.
Anđelku je život sunarodnika bio glavna inspiracija. Pisao je želeći da skrene pažnju na teške uslove i probleme sa kojima se tamošnji narod suočava. Tako je želeo da doprinese da se situacija popravi. Nije insistirao na modernističkom stilu izražavanja, već je razvijao unutrašnji monolog i time stvarao vrlo upečatljivu karakterizaciju.
Najpoznatije Krstićevo delo je roman Trajan, priča o pečalbi. U pitanju je priča o jednom makedonskom seljaku. Njegov put prati se od detinjstva do smrti. On prvo kao dete posmatra pečalbare. Zatim će se naći na njihovom mestu – u ratu je vojnik u srpskoj vojsci, bori se i pada u ropstvo, a odatle ga regrutuju u bugarsku vojsku. Ipak, na Solunskom frontu uspeva da prebegne na drugu stranu. Priča ima tragičan kraj – nakon rata glavni junak, iznuren od ratnih muka i bolesti, umire u svom zavičaju. Vlasti nisu imale obzira čak ni prema njegovoj udovici, kojoj je uskraćena pomoć pod obrazloženjem da joj muž nije umro na bojnom polju, već u svojoj postelji. Mnogi biografski detalji ugrađeni su u ovaj roman i omogućili upoznavanje samog autora.
U pripovetkama se vidi njegova samostalnost, zrelost i sposobnost da se bavi društvenim problemima i konfliktnim situacijama. Iako je doživeo izdavanje pripovedaka i romana – oni su tumačeni kao dokumentarni zapisi o svakodnevici življa jednog dela zemlje u teška vremena.Tek posthumno došla je do izražaja njihova prava umetnička vrednost.
Delo Anđelka Krstića pripada srpskoj kulturi, ali je i deo makedonske književnosti jer se za nju tematski vezuje.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata i dela zaboravljenih pisaca kao što su: Jaša Prodanović (Naši i strani), Dušan Radić (Selo), Slobodan J. Jovanović (Spomenica), Dragutin Ilić (Hadži Diša, Posle milijon godina) itd. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.
Dela ovog pisca možete pronaći OVDE.