У роману Дивљак (1913) Светозар Ћоровић оштро критикује херцеговачко друштво с краја 19. и почетка 20. века које не успева да одоли западњачкој култури, усваја туђинске обичаје, а одриче се свог – традиционалног.
Ћоровић је био један од најплоднијих српских писаца с краја 19. и почетка 20. века. О својој родној Херцеговини, односно Мостару, писао је доста. Многи га знају по роману Стојан Мутикаша, али ту су и други, које је Порталибрис објавио у едицији Отргнуто од заборава: Мајчина султанија, Брђани, Разорено гнијездо, Марков гријех, Јарани, Барон из Дангубице, Женидба Пере Карантана, У ћелијама, као и збирке приповедака: У часовима одмора, Из Херцеговине, Шпијун и друге приповетке, Моји познаници. Светозар Ћоровић је писао и драме, а две најпознатије су му Зулумћар и Као вихор. Дивљак је можда и најмање познато његово књижевно дело, али му недостатак популарности ни у једном случају не умањује књижевну вредност.
Ћоровић реалистички и објективно приповеда о друштвеним и политичким приликама тог доба у Херцеговини. Користи аутентичан језик, користећи турцизме, бележи до танчина све оно што обликује једну средину, те на тај начин покушава читаоцу да предочи ликове, њихове карактере и свакодневицу. У роману Дивљак интересантно је што, за разлику од других његових дела, доноси заокрет ка западном народу. Нема више оног турског, које је обележило књижевни опус Светозара Ћоровића, као што је случај са Разореним гнијездом, Марковим гријехом итд. Ови сада ликови желе да говоре немачки, јасно се види утицај аустријског и немачког. Маловарошани су покондирене тикве, у свему траже материјални интерес и гледају како да се окористе. Не размишљајући о томе колико је очување своје културе важно, они свесно допуштају да страно надвлада. Себи и својима у окружењу надевају немачка имена, нпр. слуга Јован постаје Франц, прихватили су организовање пријема, разна окупљања и прославе карактеристичне за Запад. Ови јунаци Светозара Ћоровића угошћују барона, воле све што је скупо, високо, све што је туђе. Овакав колектив обликује појединца и не да му да напредује, него га ставља у оквире какви другима одговарају.
„Колико су ми имена пришили, можда сам сва заслужио. То не поричем… Али сва та имена, и још далеко грђа, заслужило је читаво наше друштво, сва моја околина. Они су ме управо нагнали да будем овакав… Они су желили да пошто-пото постанем потпуно њихов, онакав какви су и они, како се све не зову: мирни, часни, уредни, разборити, честити грађани. А ја то никако нијесам хтио. Видио сам све наготе њихове и све прљавштине биједнога им живота, и гадио се… Ако случајно западнем у чопор волова, зар и ја морам бити во? Ако међу свињама дођем до блата, хоћу ли с њима заједно заронити у блато? Не дају да се човјек развија како сам хоће и како жели, него како га они, како га њихова честитост, разборитост и тако даље осуди… Без кривице, без злочинства икаква осуђују човјека да робује њима, њиховом моралу, њиховим увјерењима, навикама, обичајима…”
Средина описана у роману Дивљак Светозара Ћоровића је она средина у којој новац решава све, па и одлазак у болницу. Овде се влада пита за све, намеће своје ставове и само они који су на некој позицији могу да раде шта пожеле. Чисте љубави и пријатељства нема, а обичном народу не преостаје друго сем наде да боља времена морају доћи. Овде су људи заиста изгубили било какву врсту саосећајности, немају разумевања ни за шта, отуђили су се једни од других, постали грамзиви и лицемерни.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и други мање познати српски романи, као што су: У престоници Душана Рогића, Сузана Божидара Савића, Трулеж Јаше Томића, Чедомир Илић Милутина Ускоковића, Два аманета Лазара Комарчића и многи други.
Роман Дивљак погледајте ОВДЕ, а сва дела Светозара Ћоровића ОВДЕ.