Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Да ли знате ко је Анђелко Крстић?

Анђелко Крстић био је српски писац и просветитељ, здушни бранилац српског националног идентитета у Македонији, што му је донело проблем са турским властима. Рођен је 1871. године у селу Лабуниште надомак Струге, и као и многи његови сународници прошао је тежак пут печалбара, потом учитеља и просветитеља у свом поробљеном завичају. Био је борац против турског ропства, заједно са војском и цивилима у Првом светском рату прешао преко Албаније до Крфа и Солуна.

У свом делу Анђелко Крстић се и бавио тешким животом људи у Македонији, осликао живот и психологију људи тог краја, посебно печалбара. Своју прву приповетку Печалба објавио је у Цариградском гласнику 1903. године, али већ до краја 1918. године објавио је десетак прича.

Међутим, све до тридесетих година 20. века књижевно дело Анђелка Крстића није било нарочито запажено. Критика у његовом стваралаштву није видела ништа ново, свеже, интригантно. Ипак, када се појавио роман Трајан, 1932, ствари у почеле да се мењају. Уследиле су награде: признање Српске краљевске академије за Приповетке и Академије седам уметности за роман Трајан 1934. године. Дела Анђелка Крстића тек тада почињу да добијају оно место у српској књижевности које завређују.

У приватном животу чини се да Анђелко Крстић није имао среће. Иако је желео да изабере пут образовања, његова породица имала је другачије планове. Како бележе биографи Анђелка Крстића, он је, незадовољан радом у очевој млекарници „Код два бела голуба” на великој београдској пијаци, одлучио да се упише у вечерњу богословску школу „Свети Сава”, на виши течај приправничко-учитељског смера. Сазнавши за то, његов отац Мартин одлучио је да га врати кући у Лабуниште и да га ожени.

То је био један од најтежих тренутака у његовом животу. Јадни писац нашао се у позицији да бира између породице и личних жеља. Одбијање очеве жеље значило је прекиде веза с породицом засвагда. Није смогао снаге да то уради због патријархалних правила и љубави према најближима. О свадби која је уследила сам је оставио белешку:

„Сврши се и та детињарија, свадба о Илиндану, отац докусури и остатак готовине.”

Оваква иронична пишчева опаска је и била очекивана и оправдана, с обзиром да се оженио са само 17 година, и то девојком коју није ни познавао! Када га је нешто касније отац позвао да иде са њим на печалбу у Румунију, одбио је.

Вратио се у Београд, где се запослио опет као млекарски помоћник. Но, ни у овим тренуцима не запоставља образовање. Увече је ишао у школу, и будући марљив, успевао да савлада пропуштено. Тако је заслужио и помоћ од друштва Светог Саве, касније и Министарства спољних послова. Након успешно окончаног школовања одлази да буде учитељ у свом завичају. Успео је да се избори за отварање српске школе у Подгорцу, у којој је и дуго био учитељ, а за управитеља свих српских школа у Дримколу, Боровцу и Охриду постављен је 1911. године.

Анђелку је живот сународника био главна инспирација. Писао је желећи да скрене пажњу на тешке услове и проблеме са којима се тамошњи народ суочава. Тако је желео да допринесе да се ситуација поправи. Није инсистирао на модернистичком стилу изражавања, већ је развијао унутрашњи монолог и тиме стварао врло упечатљиву карактеризацију.

Најпознатије Крстићево дело је роман Трајан, прича о печалби. У питању је прича о једном македонском сељаку. Његов пут прати се од детињства до смрти. Он прво као дете посматра печалбаре. Затим ће се наћи на њиховом месту – у рату је војник у српској војсци, бори се и пада у ропство, а одатле га регрутују у бугарску војску. Ипак, на Солунском фронту успева да пребегне на другу страну. Прича има трагичан крај – након рата главни јунак, изнурен од ратних мука и болести, умире у свом завичају. Власти нису имале обзира чак ни према његовој удовици, којој је ускраћена помоћ под образложењем да јој муж није умро на бојном пољу, већ у својој постељи. Многи биографски детаљи уграђени су у овај роман и омогућили упознавање самог аутора.

У приповеткама се види његова самосталност, зрелост и способност да се бави друштвеним проблемима и конфликтним ситуацијама. Иако је доживео издавање приповедака и романа – они су тумачени као документарни записи о свакодневици живља једног дела земље у тешка времена.Тек постхумно дошла је до изражаја њихова права уметничка вредност.

Дело Анђелка Крстића припада српској култури, али је и део македонске књижевности јер се за њу тематски везује.

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела заборављених писаца као што су: Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Слободан Ј. Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После милијон година) итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.

Дела овог писца можете пронаћи ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу