У богатом стваралачком опусу Матије Бана драме заузимају централно место. Највећи део његовог драмског опуса чине драме засноване на темама словенске и националне историје. Његова прва драма била је Мејрима (1849), уједно и најпопуларније од свих његових остварења. Драме Милијенко и Добрила (1850), Смрт кнеза Доброслава (1851), Смрт Уроша Петога (1857), Краљ Вукашин (1857), Цар Лазар (1858), Ванда, Краљица љешка (1868), Кобна тајна (1869), Марта Посадница или Пад Великог Новгорода (1871), Мајорица Кабога (1879), Јан Хус (1880) и Кнез Никола Зрински (1888) већ својим насловима сугеришу централну драмску позицију ликова у уметничкој визији Матије Бана.
Посебан случај представља пригодна драма Српске Цвијети (1865) написана у славу Таковског устанка, која је развијена у две целовечерње драме у пет чинова – Таковски устанак и Ускрс српске државе.
Драмски допринос Матије Бана се не исцрпљује само његовим радом на драмским текстовима јер је он објавио и велики број позоришних критика, као и теоријски спис Драмски назори (1891).
Цар Лазар је историјска трагедија у пет чинова која разматра судбину једне од најзначајнијих личности српске историје и једна је од првих драма које уметнички обрађује књижевни канон овог великог лика српске књижевности. Драмски текст има и поднаслов: Пропаст на Косову, који јасно указује на ауторску интенцију изједначавања судбине једног владара и његове државе.
Пре него што је драма Цар Лазар објављена у облику који данас читамо, драма је имала свој кратки позоришни живот, након кога је прошла опсежну ауторску ревизију. Оно што знамо је да је првобитни текст био веома прогресиван за тадашњу публику и критику са становишта приказивања историјских догађаја.
Матија Бан, ерудита и велики познавалац српске историје али и драмске теорије хтео је да постави драму пропасти на Косову као реалну историјску причу еманциповану од усмене традиције и легендарне представе коју су људи онога времена познавали као једину, а која је додатно учвршћена у Трагедији Обилић Симе Милутиновића Сарајлије. У драми Цар Лазар сиже се са традиционалног сукоба између Вука Бранковића и Милоша Обилића пребацује на историјско-политичку раван у којој је највећа трансгресија приказивање Краљевића Марка као негативног лика, турског вазала коме је турски султан омогућио владарску, иако вазалну позицију.
Овакво представљање лика Краљевића Марка, у таквој колизији са традиционалном представом о великом јунаку био је неприхватљив за српску публику и критику. У коначној верзији драме остаје својеврстан ехо оваквог приказивања, али се Марко Краљевић више не појављује на сцени, већ је посредно укључен у деловање Вука Бранковића, који на његовом примеру темељи своју реал-политичку позицију да треба тражити дипломатске начине одржања макар каквог суверенитета уместо уласка у отворени ратни сукоб са Турском.
Инсистирање Матије Бана на историјској, а не легендарној основи види се и у постојању мировних услова за споразум између Србије и Турске, који српска властела види као дерогативан и сраман. Драма се отвара сабором српске властеле, која одлучује о томе да ли ће се прихватити овакав мир или ће се ићи у рат. Вук Бранковић се залаже за мир, а њему је супротстављен Милош Обилић као најгласнији носилац херојског етоса, који на такав мир не може да пристане. Трагички потенцијал драме заметнут је у општем разумевању да се у овој бици не може победити и једновременој одлуци да се у такву битку крене без обзира на последице. Битна је и промена мотивације Вука 
Бранковића од љубоморног и пониженог јунака, који се свети издајом, на рационалног владара, који покушава да се избори са катастрофалним последицама изгубљеног рата и пре него што је битка почела. Вук Бранковић ће ступити у преговоре са султаном пре саме битке, и то га одређује као издајника.
Поред лоше рецепције тадашње критике, трагедија Цар Лазар ни данас не добија заслужену пажњу проучавалаца. Поред тога што помера драмски фокус са легендарног представљања боја на Косову на историјско-фактички ниво, она у књижевном развоју историјске драме помера интересовање аутора са мелодрамског сижеа на трагички сиже, те заправо добијамо зачетак историјске трагедије у драми Матије Бана. У овој трагедији Вук Бранковић прераста улогу легнедарног издајице коју увек има у општој традицији Косовског боја и израста у трагичког јунака. Примећујемо да Вук Бранковић ни у једном делу није у овако дубокој дилеми и нема овако јасан увид у своју судбину:
Гроб ил’ престо!… Управо је тако;
Ал’ на гробу благословен сија
Мученички в’јенац, а црни се
На престолу круна издајице
Жигосана клетвом свих в’јекова.
Ја на царску багреницу некад
Мишљах доиста, и жестоко мишљах;
Али до ње да овако дођем?!…
Не, то нећу! Нећу?…
Из ових речи можемо да изведемо закључак и да Вук Бранковић нема за свој циљ само да добије круну – иако је његова агресивна амбиција јасно препозната – већ и он жели да спасе српску државу након страшног пораза на Косову, који је њему очигледан. Наравно, у тим својим дубоким дилемама Вук је додатно ослабљен погубним утицајем свог дијаболичног конфидента Драшка и завером турских ухода, који га обмањују лажним вестима, делимичним информацијама и искривљеном перспективом стварности.
Вук Бранковић ће, као прави трагички јунак, на крају овог дела стићи до своје трагичке спознаје и увида у сопствену кривицу у општој пропасти српског царства.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате историјске драме као што су: Одметник Јована Грчића, Посмртна слава кнеза Мијаила М. Обреновића III Ђорђа Малетића, Историјске драме I (Смрт Стефана Дечанског, Лахан, ’Ајдуци) и Историјске драме II (Владислав, Скендербег, Сан Краљевића Марка) Јована Стерије Поповића, Смрт Уроша Петог Стефана Стефановића, Историјске драме (Вукашин, Јаквинта) Драгутина Илића, Песме и драме (Краљева јесен, Урошева женидба) Милутина Бојића, Немања и Тодор од Сталаћа Милоша Цветића и многе друге.
Сва дела Матије Бана можете видети ОВДЕ, а књигу Цар Лазар ОВДЕ.