Божидар Николајевић је један од оних песника за које не знамо, он стоји раме уз раме уз Дучића и Ракића по свим критеријумима. Стваралац је углавном љубавне поезије, а објашњење за то што његове љубавне и страсне риме не познајемо лежи у односу критике према овом талентованом аутору.
Већина савремених читалаца верује у суд критике. Ако је нека начитана, образована особа рекла да је нешто добро, квалитетно, књижевно вредно и изузетно, онда само то остаје да се хвали и чита кроз године и поколења. Али шта онда када критичари погреше? Када из неког некњижевног разлога осуде на неприхваћеност у главне токове и културну баштину аутора који то по свим критеријумима заслужује? Ништа. Онда заборав чини своје, а нација, култура па и свет остају сиромашнији за дело неког талентованог и ингениозног ствараоца. А зашто су ти други критеријуми некад пресудни за нечији формални уметнички неуспех? Из истог разлога зашто су одговорни за успех неког просечног, недовољно квалитетног рада односно његовог аутора. И тада добијемо задатак да на силу упознајемо, волимо и вековима славимо неког чије је дело упитне вредности. А штета је још већа уколико генерације одрастају на делима осредњег квалитета, кварећи тако свој укус и осећај за естетско, лепо и посебно. Јако је тешко након многих година доказати да је неки критичар био у праву, да је хвалио неког ко му је био кафански пријатељ, уздигао политички важну личност, дао ветар у леђа некоме ко је узвратио ко зна каквом услугом. Још је теже наново доказати да неко заборављен, одбачен заслужује неко место, или с пиједестала скинути неког ко ту позицију не заслужује. Али вреди покушати и огласити да је неправда учињена – према аутору, према култури, према нама самима. Тако је управо са делом Песме Божидара Николајевића
Прогнани песник
Прогнаног због сукоба са државним врхом, пред којим није презао да износи најчуваније тајне, борећи се за правду и истину, Николајевића – песника – готово да нико није хтео ни тада да прочита, разуме, призна да је посебан и ванредно вредан.
Релативно кратка збирка Песме Божидара Николајевића подсећа на антологију. Готово да нема лоших песама и може се посумњати да је он из већег обима свог стваралаштва одабрао управо најбоље да стане у његову штампану збирку.
Раме уз раме са Ракићем и Дучићем
Божидар Николајевић стоји раме уз раме уз Дучића и Ракића по свим критеријумима. Његове песме које се доминантно баве љубавном тематиком имају симболистичких елемената, питање пролазности, пропуштања, али и катарзични покушај превођења у речи врхунских љубавних доживљаја. Песме имају уједначену осмишљену композицију, правила, певљиве риме, али и такву аутентичност у сваком од поменутих корака да је просто грех онемогућити студентима, ђацима и проучаваоцима, па и новим ствараоцима да га читају и уче од њега, ако се писање песама може научити.
Иманентна поетика Божидара Николајевића
Божидар Николајевић у збирци Песме као да даје неку врсту сопствене иманентне и неисказане поетике, а она израња из самих дела. Готово свака песма има причу, неку суштинску поруку, главну емоцију, понекад и досетку, ако и детаље који алудирају на савремени живот, а што је свакако примамљиво модерном читаоцу. Љубав о којој пише не дешава се у петраркистичком окружењу, чак ни увек у природи, то је љубав младог грађанског човека забележена једино још понегде код Јакшића, и поменутих Дучића и Ракића. Данашњи аутори окренули су се коришћењу тог мизансцена стварности за позадину својих песама о љубави (можда то највише раде Ваљаревић и Марко Томаш). И сигурно је да је Божидар Николајевић давно хтео да кроз своја дела викне: „Хајде да пишемо о љубавним сусретима онаквим какви они јесу.” Само нико није могао да чује јер је збирка Песме сасвим запостављена, а његово име избрисано са сваког списка важних песника.
Песничка идеализација која доминира у песмама Божидара Николајевића: љубави на први поглед, страсна заљубљеност, измаштана пројектована љубав јесте илузионистичка, али су прикази таквих емоција потребни човеку ради катарзе, ради разумевања да то и други осећају…
И на крају, поезија Божидара Николајевића прошла је незапажено, нико за његово генијално стварање није чуо, готово ниједан проучавалац није рекао јавности за њу, баш као што у једном љубавном сусрету који он описује љубав није изречена:
И ми смо се често, много пута срели,
Често једно другом врелу руку дали,
Али никад, никад нисмо рећи смели
Жуд која нас пије и душе нам пали.
И жал што је Божидар Николајевић изостављен из академског проучавања, студијских програма и уопште што не стоји као врхунско песничко име наше културе сличан је као и онај у његовим стиховима, и ми га након читања можемо осетити:
Тек кад нам је време у брзоме лету
Расточило благо што га срце текло,
Осетисмо, с болом, празнину у свету
И сву штету да се није ништа рекло.
Више о Божидару Николајевићу можете видети ОВДЕ.
Књигу Песме можете видети ОВДЕ.
Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава издао и песме многих других заборављених писаца као што су Исаија Митровић, Мирко Королија, Љубомир Ненадовић, који нам није познат као песник, већ као путописац, као и многих других.