Božidar Nikolajević je jedan od onih pesnika za koje ne znamo, on stoji rame uz rame uz Dučića i Rakića po svim kriterijumima. Stvaralac je uglavnom ljubavne poezije, a objašnjenje za to što njegove ljubavne i strasne rime ne poznajemo leži u odnosu kritike prema ovom talentovanom autoru.
Većina savremenih čitalaca veruje u sud kritike. Ako je neka načitana, obrazovana osoba rekla da je nešto dobro, kvalitetno, književno vredno i izuzetno, onda samo to ostaje da se hvali i čita kroz godine i pokolenja. Ali šta onda kada kritičari pogreše? Kada iz nekog neknjiževnog razloga osude na neprihvaćenost u glavne tokove i kulturnu baštinu autora koji to po svim kriterijumima zaslužuje? Ništa. Onda zaborav čini svoje, a nacija, kultura pa i svet ostaju siromašniji za delo nekog talentovanog i ingenioznog stvaraoca. A zašto su ti drugi kriterijumi nekad presudni za nečiji formalni umetnički neuspeh? Iz istog razloga zašto su odgovorni za uspeh nekog prosečnog, nedovoljno kvalitetnog rada odnosno njegovog autora. I tada dobijemo zadatak da na silu upoznajemo, volimo i vekovima slavimo nekog čije je delo upitne vrednosti. A šteta je još veća ukoliko generacije odrastaju na delima osrednjeg kvaliteta, kvareći tako svoj ukus i osećaj za estetsko, lepo i posebno. Jako je teško nakon mnogih godina dokazati da je neki kritičar bio u pravu, da je hvalio nekog ko mu je bio kafanski prijatelj, uzdigao politički važnu ličnost, dao vetar u leđa nekome ko je uzvratio ko zna kakvom uslugom. Još je teže nanovo dokazati da neko zaboravljen, odbačen zaslužuje neko mesto, ili s pijedestala skinuti nekog ko tu poziciju ne zaslužuje. Ali vredi pokušati i oglasiti da je nepravda učinjena – prema autoru, prema kulturi, prema nama samima. Tako je upravo sa delom Pesme Božidara Nikolajevića
Prognani pesnik
Prognanog zbog sukoba sa državnim vrhom, pred kojim nije prezao da iznosi najčuvanije tajne, boreći se za pravdu i istinu, Nikolajevića – pesnika – gotovo da niko nije hteo ni tada da pročita, razume, prizna da je poseban i vanredno vredan.
Relativno kratka zbirka Pesme Božidara Nikolajevića podseća na antologiju. Gotovo da nema loših pesama i može se posumnjati da je on iz većeg obima svog stvaralaštva odabrao upravo najbolje da stane u njegovu štampanu zbirku.
Rame uz rame sa Rakićem i Dučićem
Božidar Nikolajević stoji rame uz rame uz Dučića i Rakića po svim kriterijumima. Njegove pesme koje se dominantno bave ljubavnom tematikom imaju simbolističkih elemenata, pitanje prolaznosti, propuštanja, ali i katarzični pokušaj prevođenja u reči vrhunskih ljubavnih doživljaja. Pesme imaju ujednačenu osmišljenu kompoziciju, pravila, pevljive rime, ali i takvu autentičnost u svakom od pomenutih koraka da je prosto greh onemogućiti studentima, đacima i proučavaocima, pa i novim stvaraocima da ga čitaju i uče od njega, ako se pisanje pesama može naučiti.
Imanentna poetika Božidara Nikolajevića
Božidar Nikolajević u zbirci Pesme kao da daje neku vrstu sopstvene imanentne i neiskazane poetike, a ona izranja iz samih dela. Gotovo svaka pesma ima priču, neku suštinsku poruku, glavnu emociju, ponekad i dosetku, ako i detalje koji aludiraju na savremeni život, a što je svakako primamljivo modernom čitaocu. Ljubav o kojoj piše ne dešava se u petrarkističkom okruženju, čak ni uvek u prirodi, to je ljubav mladog građanskog čoveka zabeležena jedino još ponegde kod Jakšića, i pomenutih Dučića i Rakića. Današnji autori okrenuli su se korišćenju tog mizanscena stvarnosti za pozadinu svojih pesama o ljubavi (možda to najviše rade Valjarević i Marko Tomaš). I sigurno je da je Božidar Nikolajević davno hteo da kroz svoja dela vikne: „Hajde da pišemo o ljubavnim susretima onakvim kakvi oni jesu.” Samo niko nije mogao da čuje jer je zbirka Pesme sasvim zapostavljena, a njegovo ime izbrisano sa svakog spiska važnih pesnika.
Pesnička idealizacija koja dominira u pesmama Božidara Nikolajevića: ljubavi na prvi pogled, strasna zaljubljenost, izmaštana projektovana ljubav jeste iluzionistička, ali su prikazi takvih emocija potrebni čoveku radi katarze, radi razumevanja da to i drugi osećaju…
I na kraju, poezija Božidara Nikolajevića prošla je nezapaženo, niko za njegovo genijalno stvaranje nije čuo, gotovo nijedan proučavalac nije rekao javnosti za nju, baš kao što u jednom ljubavnom susretu koji on opisuje ljubav nije izrečena:
I mi smo se često, mnogo puta sreli,
Često jedno drugom vrelu ruku dali,
Ali nikad, nikad nismo reći smeli
Žud koja nas pije i duše nam pali.
I žal što je Božidar Nikolajević izostavljen iz akademskog proučavanja, studijskih programa i uopšte što ne stoji kao vrhunsko pesničko ime naše kulture sličan je kao i onaj u njegovim stihovima, i mi ga nakon čitanja možemo osetiti:
Tek kad nam je vreme u brzome letu
Rastočilo blago što ga srce teklo,
Osetismo, s bolom, prazninu u svetu
I svu štetu da se nije ništa reklo.
Više o Božidaru Nikolajeviću možete videti OVDE.
Knjigu Pesme možete videti OVDE.
Portalibris je u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdao i pesme mnogih drugih zaboravljenih pisaca kao što su Isaija Mitrović, Mirko Korolija, Ljubomir Nenadović, koji nam nije poznat kao pesnik, već kao putopisac, kao i mnogih drugih.