Биједни људи Милана Будисављевића су збирка од десет завичајних приповјести које описују живот Лике. Те приповетке излазиле су по часописима пре него што их је аутор 1899. године објавио у посебној књизи. На Брезовој пољани, Христос се роди, Борића сироте, На Црном врху, Јован Скенџић и Зимска прича штампане су у Бранковом колу, У ноћи и На Боровачи у Орлу, Сјени у алманаху Народан мисао, а У мећави у календару Србобран.
Књижевни рад Милана Будисављевића је данас потпуно незаслужено пао у заборав. Поред две збирке приповедака Биједни људи и Тмурни дневи, написао је и роман Таласи, који је у наставцима излазио у Бранковом колу током 1904, и који проучаваоци историје српске књижевности често превиђају, и сатирични еп Омерова Јашијада. Недовршена је остала његова трагедија Момир и Гроздана. Такође, Милан Будисављевић нам је први превод Еурипидове Медеје са старогрчког.
Збирка приповедака Биједни људи говори о судбини сељака, који живе у тешким условима, зависни у потпуности од неблагодарне природе, од земље, кише, сунца – односно од божје милости. У свакој од ових десет приповедака писац описује свој завичај, Лику, односно територију Војне крајине и људе који ту у муци проводе свој век.
Није онда чудо што Милан Будисављевић као својеврсни мото својих Биједних људи користи речи свога стрица Буда Будисављевића Приједорског из цртице из Лике Вражја пећина (1895):
Лико моја, завичају стари, кад ли ће се разданити право у твом суром а велебном горју!
Приповетке из збирке Биједни људи су социјалне реалистичке сеоске приповетке, какве су писали Симо Матавуљ, Иво Ћипико или Петар Кочић. Њих обележава перспектива сведока-наратора, путника који и припада људима које описује, својим пореклом и општим познавањем прилика, али је и одвојен од њих, пре свега материјалним стањем и образовањем. Баш због такве позиције приповедача основни тон ових приповедака је како то каже Скерлић у чланку Милан Будисављевић: „Биједни људи” уздржана љубав:
без јаких излива осећаја црта рвање бедних људи са природом и са људима, оним другим људима. Он их не црта с оном анатомском равнодушношћу, хладно и безосећајно, као што чине Зола и Мопасан са својим бруталним и оживотињеним сељацима, у вечитим историјама и силовањима, побацивањима и убиствима по салашима; неки ветар топлоте и нежности, саучешћа и љубави бије кроз све приповетке и даје им извесну драж, која се више осећа но што се речима исказује.
Јован Скерлић иначе није позитивно оценио ове приповетке. Извесну популарност коју су имале када су излазиле у часописима он објашњава модом тога доба и општом потражњом за приповеткама. Највећа мана, каже Скерлић, јесте неоригиналност.
То је онај мирни, трезвени тон из Тургењева и измените само имена, избаците оно камење, напишите боље – то се по себи разуме – и имаћете једно место из „Ловчевих записа”.
Лоша критика Биједних људи једног великог књижевног ауторитета какав је био Скерлић допринела је каснијем пренебрегавању ових приповедака и постепеном забораву у који је тонуо Милан Будисављевић.
Будисављеви јунаци су несрећни људи, али то није она меланхолија која долази из дубине душе, то је несрећа која је спољашња, која има свој директни узрок у немаштини и тешком животу. Ако би се те спољашње околности промениле, јунаци би се брзо опоравили, јер су сналажљиви и срчани, а пре свега одлучни да истрају.
Приповедач Биједних људи је сведок недаћа у које је живот бацио људе које описује, али, попут научника, он их само посматра, са одређене дистанце, не нудећи помоћ или утеху. Јунаци своју судбину не могу да промене, они ће наставити да живе као и пре епизоде којој ми присуствујемо, а управо то чини њихове животе још трагичнијим.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате збирке прича као што су: Атентаторка Илка Милке Гргурове Алексић, Зимње и Летње вечери Милана Ђ. Милићевића, Тасин дневник Тасе Милинковића, Калуђер из Русије и друге приче Милице Јанковић, Приповетке из Старе Србије Зарије Р. Поповића, и многе друге.
Сва дела Милана Будисављевића можете видети ОВДЕ, а књигу Биједних људи ОВДЕ.