Растко Петровић (1898–1949) је један од најзначајнијих српских писаца прве половине 20. века. Био је међу главним представницима зрелог модернизма и писац код којег су се препознавале авангардне тенденције. Његово стваралаштво одликује склоност ка експерименталности и инвентивним приповедним решењима.
У његов опус улазе романи Бурлеска Господина Перуна Бога Грома (1921), Са силама немерљивим (1927), Људи говоре (1931) и Дан шести (1961), збирка песама Откровење (1922), путопис Африка (1930), збирка приповедака Старословенске и друге приче (1974). Међу најзначајнијим есејима овог писца издвајају се Младићство народног генија (1924) и Наша народна поезија и данашњи народни живот.

Више о овом писцу можете пронаћи ОВДЕ.