Елизабет Хејт је слободни новинар чије чланке о моди, лепоти, уметности и дизајну редовно објављују Нјујорк тајмс, Вог, Харперс базар, Ел… Живи у Нјујорку са сином тинејџером и три пса.

***

Док сам писала ову књигу, више пута сам је остављала да бих читала Страх од летења Ерике Јонг. Поред тога што истиче психоанализу која је у оно време указивала на прогресиван начин размишљања а данас су њено место заузеле друге терапијске методе (између осталог и психофармакологија), књига Јонгове и даље представља одважан, неинхибиран и неаплогетски манифест радости женске сексуалности. Она је била и остала мој извор инспирације.

Настојећи да развијем сопствени стил писања о сексу на евокативни начин, читала сам Анаис Нин, Хенрија Милера, Д. Х. Лоренса и Маркиза де Сада. Нинова ми је биле превише … егзотична и превише очигледно сензуална. Нјене речи су просто превише лепе, док је Милер пресиров и нимало секси. Нјегова нерафинисаност није ухватила исконску природу секса већ му је некако одузела све нијансе, уз крв, зној и топлоту који су толико елементарни за секс и његов потенцијал да превазиђе рационалност. Мислим да је Д. Х. Лоренса веома изазовно читати, посебно Лјубавника лејди Четерли јер је он створио изузетну равнотежу између физичког чуда и емотивне рањивости које доноси секс. Омиљен ми је Маркиз де Сад. Веома ми се допада начин на који користи веома формалан и барокни језик да опише приземно, дегенерисано, девијантно и вулгарно понашање. Он је прљавштину уздигао на ниво лепе уметности. Мој херој.””