Džonatan Troper živi u Vestčesteru, država Njujork, sa ženom i dvoje dece. Do sada je napisao dve knjige, Plan B i Džoovu knjigu, po kojoj se trentutno pravi scenario za igrani film. I Sve se menja će takođe doživeti svoju filmsku verziju.

***

U Džoovoj knjizi” veoma dobro slikate pomešane radosti i patnje adolescencije, kao i karakterističnu sredinu provincijskih gradova. Vi ste odrasli u Riverdejlu koji je veoma urban. Kako to da tako doboro razumete život u malom gradu?

Riverdejl je u stvari čudna mešavina gradskog i prigradskog. I mada ne liči baš na provincijski grad u klasičnom smislu, postoje male zajednice koje se okupljaju oko škola ili sinagoga ili crkava, koje funkcionišu upravo tako. Svuda srećete poznata lica, i veoma često o njima znate mnogo više nego što bi trebalo zahvaljujući fabrikovanju tračeva, i verovatno veoma često i svi znaju o vama više nego što biste sami želeli. Sve što činite obojeno je svešću da vas posmatra komšiluk, a to je suština palanačkog života. Palanke su okosnica mnogih dela komercijalne proze, od Stivena Kinga do Ričarda Rusoa, a mislim da razlog takve njihove univerzalnosti leži u tome što svi mi živimo u sopstvenim palankama.

Sa kojim likom, ili likovima, iz “Džoove knjige” se najviše identivikujete? Koliko u knjizi ima autobiografskog?

Priča i likovi iz “Džoove knjige” su potpuno izmišljeni. Sigurno je da DŽžo prolazi kroz neke stvari koje vuku poreklo iz mog ličnog skladišta anksioznosti i neuroza. Što je stariji on sve više otkriva da stvari za koje je mislio da će ga ispuniti ostavljaju u njemu prazninu, a stvari za koje je bio ubeđen da mu nisu potrebne najednom postaju jedine do kojih mu je zaista stalo. Kad sam već kod toga, veoma sam vezan za lik Džeroda, Džoovog nećaka, koji je ljut na stvari koje ne ume baš da formuliše, i želi da ga smatraju drugačijim od onog što jeste mada nema pojma zašto i kako, pa se zato povlači u ironiju i postaje mrgud. Mislim da on velikim delom plod mojih tinejdžerskih godina. Dakle obojica, Džerod i Džo, imaju neke moje crte iz mojih različitih životnih razdoblja, i evo upravo mi je sada sinulo da se obojica zovu na DŽ, kao i ja. Eto vidite.

U “Džoovoj knjizi” ima čestih prelaza iz sadašnjosti u prošlost, te dve priče se prepliću. Da li ste prvo pisali delove sa vraćanjem u prošlost, ili ste pisali redosledom kojim mi sada čitamo?

Možda bi bilo normalnije da sam pisao prvo prošlu priču a onda je razbio, ali nisam tako radio. Ova priča se odvijala veoma organski, samo iz jedne labave skice, i mada sam imao osnovnu ideju o onome što se dešavalo davne 1986, potpuno sam je razvio tek tokom pisanja samih retrospekcija. Međutim, kad sam završio knjigu, vraćao sam se i prerađivao retrospekcije, premeštao delove tamo gde sam mislio da bi bili bolje izbalansirani sa sadašnjim događajima, ili gde bi bolje držali nivo neizvesnoti u razvoju priče.

“Džoovoj knjizi” je prilično glasna. Majstorski ste razvili dijaloški stil koji kod čitalaca budi osećaj kao da slušaju a ne čitaju knjigu. Je li vam to neko već rekao?

Da. To je u stvari veoma zahvalno jer su mene uvek podsticali likovi i činjenica da ljudi reaguju na Džoov glas znači da ga doživljavaju kao veoma realnu osobu.

Zvezda serije Ed, Tom Kavano, je narator u audio izdanju “Džoove knjige”. Njegov glas je savršen. Šta ste pomislili kad ste čuli da će on Džou pozajmiti glas?

U stvari sam ja predložio da to bude Tom. Ed je počeo da se prikazuje dok sam pisao knjigu i u početku sam se uzrujao jer je zvučalo toliko slično mojoj premisi da sam se zabrinuo da će ljudi misliti da sam ga skinuo. Ali je serija odlično napisana i Tom je sjajno odradio lik, ironičan bez zlonamernosti, otkačen, osećajan i veoma smešan kada to trenutak zahteva. Bio sam oduševljen kad je on pristao…. Jedan od potpuno nadrealnih trenutaka bio je osećaj koji sam imao kada sam ušao u studio gde se snimalo i čuo Toma da svojim glasom izgovara moj tekst. Zvučalo je tačno onako kako sam ja to zamišljao.

Pritisak vršnjaka, porodični odnosi, samopouzdanje, sve su to važne teme u knjizi. Šta biste želeli da čitaocima ostane u sećanju kada pročitaju knjigu?

Želeo bih da jednostavno zapamte da nikada nije prekasno da se u životu i u sebi naprave pozitivne promene. Zvuči pomalo patetično kad ja to izgovaram, ali tako je… Svi mi nosimo u sebi nešto gneva ili otpora prema članovima porodice, i nikada nije lako to ostaviti za osobom, ali su koristi od toga mnogostruke… Mislim da je praštanje jedna od glavnih tema ove knjige; tražiti oproštaj i praštati.”