Milorad Šapčanin u svom dramskom spevu Zadužbina čini ono što su činili i što će činiti verovatno mnogi srpski pisci, osvrće se na nacionalni mit, na najveću traumu našeg naroda iz prošosti: Kosovski boj i najistaknutije ličnosti vezane za taj period. Nejasno je da li je u ovom delu centralna tema zidanje zadužbine kao zaostavštine vladara, koja ima da podseća buduća pokolenja na njegovu veličinu i amanet, ili je sve to jedna metafora: zadužbina je sve ono što su nam preci ostavili i što na izvestan način usmerava naše životne ciljeve i postupke.
On iscrpno postavlja svaku scenu, opisujući mnoge detalje, govori gde se radnja dešava, kako izgleda prostorija, pa navodi čak i neke simbolične prikaze ili predmete. Najavljuje koje ličnosti će u sceni učestvovati, u šta su obučene, što sve doprinosi uživljavanju u srednjovekovlje o kome je reč, ali to omogućava da, čak i pre nego što scena otpočne, čitalac u glavi može imati sliku atmosfere. Spev Zadužbina uključuje pevanje pesama, izgovaranje zdravica i s te strane je izuzetno bogat i raznolik. Dodajmo tome i i sposobnost Milorada Šapčanina da sve to okiti pevljivom, neusiljenom rimom.
U spevu govore ličnosti koje dobro poznajemo iz istorije i narodne pesme. Središnja pozicija pripada caru Lazaru i on je baš onakav kakvog ga zamišljamo i kakvim ga doživljavamo.
Kao i on, u spevu Zadužbina i Vuk Branković nam je poznat, on govori iz perspektive iskusnog velmože, a Jug Bogdan iz mudrosti svog iskustva. Zanimljiva ličnost je i Homoljanin Živko, koji nekako podseća na Marka Kraljevića – junak koji ne zna za strah, na rečima deluje agresivno i ponaša se kao da je Homolje njegova kuća, gde svi moraju da ga slušaju.
Rasprava počinje oko pitanja da li Lazar Hrebeljanović, poput Nemanjića, treba da u trenutku opasnosti od Turaka gradi manastir Ravanicu. Ta odluka je podignuta na toliko visok nivo važnosti da ispada da sve zavisi od toga. Osim ukoliko je reč o opredeljenju za carstvo nebesko u prenesenom značenju, ovako žustra rasprava i toliki značaj koji se pridaje građenju crkve je prilično preteran. Samim tim se oseća da je Šapčanin po svaku cenu hteo da napiše neki spev od nacionalnog značaja, ali nije hteo da ponovo poteže Kosovo, večeru pred boj, dan posle bitke, nego da pronađe neki novi motiv. Iako u tome nije baš uspeo, jer bi ova tema pre mogla da bude važna u uvodu u neku važniju priču ili kao glavni motiv jedne pojedinačne pesme, ona ima zanimljivu karakterizaciju likova i živopisni prikaz njihovih odnosa. Opet je prilično zanimljiv Homoljanin Živko, koji se predstavlja čak i u kontekstu zidanja Ravanice kao neko ko ne poštuje mnogo crkvu i veru, ali je simbol dobrog čoveka:
Gradi, care, moli te Homolje,
I Zvižd kršni i lepa Resava.
Imamo ti tamo izobilja,
Svega, ali bogomolja malo.
Ja, doduše, redak gost sam crkvi,
O Vaskrsu, o svetom Božiću,
P’ onda opet tam’ o Trojicama.
(Patrijarhu.)
Oprosti mi, velji svetitelju,
Od men’ nemaš gora hrišćanina.
Patrijarh:
Al’ ti deliš kljastu i bogalju,
Siromahom otac si i majka,
Koji deli, vazda je u crkvi.
Sukob se dalje plete oko toga koliko izgradnja crkve košta. Milorad Šapčanin uvodi u spevu Zadužbina još jednu važnu ličnost, poznatu iz epske pesme, Rada Neimara, zatim misterioznog Pustinika i tako se tokom čitavog dela ličnosti priklanjaju u dva različita tabora sa sukobljenim stavovima o gradnji crkve. Ima tu lepih, pevljivih stihova koji dobro oponašaju ili se naslanjaju na narodnu poeziju.
Poslednja scena speva ne sadrži razgovor, već se svodi na posmatranje crkve koja je ipak sagrađena, zatim patrijarh crkvu blagoslovi i otpočinje prva liturgija.
Iako je dosta nategnuta tema, Milorad Šapčanin u Zadužbini uspeva da nam još više približi ličnosti koje poznajemo i nanovo rasvetljava jedan aspekt nerazrešen u našem mentalitetu: rascepljenost između religioznog duha i praktične stvarnosti. Zadužbina je u tom smislu možda simbol podele čak i oko onoga oko čega bi trebalo da svi budemo složni.
Portalibris je izdao i druga dela zaboravljenih pisaca u okviru edicije Otrgnuto od zaborava, među kojima su Ljudevit Vulićević, Božidar Nikolajević, Svetozar Ćorović, Vojislav J. Ilić Mlađi.