Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Вишњић”, Вук Вуковић

„Вишњић”, Вук Вуковић

Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Тог јутра је ваздух заударао другачије него што је требало. Сипљив мирис земље и сена на моменте је сузбијао воњ влажне тканине која се осећала на покисло псето.

Вишњић помери гусле, које је претходно потурио под главу, и окрене се бочно, уз обрнуту кофу на којој је стајало лонче, и лула. Шаком протрља тек пробуђено лице и испусти дугачак зев.

Повукао је затим прстима преко прашине и сена под ногама и заграбио неколико сламки које је принео носу и омирисао. Није осетио воњ с којим се пробудио; прсти су му били суви. Опипао је потом одећу на себи и, посебно пажљиво, део код међуножја; како би се и коначно разуверио да су га године толико издале да, у сну, попиша себе самог.

Напослетку је одустао. Придигао се у седећи положај и дохватио лулу. Кажипрстом ју је прочистио, продувао и, пошто је напунио новим дуваном из торбе, припалио.

Трем под којим је преноћио није био његов. Домаћин, Србијанац, пребегао пред неком завадом у ове крајеве, радо је угостио слепог гуслара, али му није могао пружити боље преноћиште. У врело летње доба он на то није ни имао притужби. Ноћ у сену, под којим дахом ветра споља и песмом ливадских буба, била је још и ужитак. Овде, за разлику од босанских и србијанских кршевина, земља је равна као тепсија, и мирише на со. На њој спавати или бар близу томе, то је мелем за костоболно тело.

Стар је. Осећа то на телу већ дуго. Усахле очи, једва отворене испод седих обрва, леже му на лицу уморно, као код људи ожалошћених неким великим губитком. Али такав положај дошао је природно, након вишедеценијског подражавања песми, и без праве функције у животу.

Испод њих неколико дубоких ожиљака од богиња чинило му је старо лице рошавим и оронулијим него што би то, можда, био случај. А дугачки бели брци су му сакривали уста и давали читавој појави још отужнији, готово епски моменат; као да срце испод њих вечно стискају Лаоконтове змије.

Ноге га издају. Све му је теже да прелази пут као некад, а да га умор не сасече већ на пола. Заноћи и по неколико пута узастопце у истој кући. А опет, као да нема ни жену која би о њему бринула, ни могућности да у миру проведе старост, упорно изнова одлази на пут. Вуче се по ливадама и друмовима, и туђим шталама и кућама, пева старе песме и, ако је пригодно, измисли коју нову, па се врати. Не веже ни два-три дана у месту и већ се узјогуни, не зна шта би радио са собом. Са женом не говори, него се успне на таван, па у сену заноћи и запева. А када му постане неиздрживо, тад покупи гусле и оно мало успутних ствари и оде. И тако укруг.

– Не иште му душа огњишта и мира, него земље. Зове га, вуче га ова црница крвава. А он је обиђе уздуж и попреко да је завара пре него што у њу легне – говорила би жена. И никада му не би замерала. Нити би он сматрао да треба. Свако своју муку носи, рекао би само кад наступи тишина.

Повукао је неколико лењих димова и подигао руку изнад главе. По топлоти коју је осетио кроз процепе на даскама закључио је да се сунце већ подигло високо. Мишице су му се при покрету лепиле за замашћене рукаве. Али ваздух је споља, уз ветар, на моменте ипак деловао хладан и опор; посумњао је да воњ одатле долази.

У штали поред је зачуо рзање коња. Помислио је како можда у овој кући не устају тако рано да намире стоку и она се навикава на трпњу. Као што се човек навикава на зебњу. Или на искушење. Није тако било са белцем ког је добио од Змаја, Стојана Чупића. Он је свој зоб добијао увек на време. Животиња је живела и проживела без муке једног слепца, мислио је после.

А онда су и кола продата будзашто и требало је поново ојачати опанке и зашити кожухе. А тако је било и боље. За човека као што је он нема много користи од путовања на туђој грбини. Пут треба осетити под ногама да би знао како је тамо куда води. Земљу треба држати што ближе себи. Упртио је затим гусле на леђа и наставио као и пре.

У мисли су му онда дошле гусле које леже поред њега и руком је напипао да их пронађе у сену. Њихов звук последњих дана није био пријатан. Требало је променити им длаку, али он за то није марио у мери у којој би раније. Ни ја одавно нисам као пре, па се ту длака не може мењати, мислио је. Зашто бих онда и њих подмлађивао?

– Такве су какве су. Управо онакве какав сам и сам. А коме се то не свиђа, не мора ни да слуша – рекао је недавно једном дечаку који му је замерио да гусле циче, након што га је прекинуо у пола песме поред сеоског друма. Он је потом наставио песму, тврдоглаво, као да дечака и нема ту, да би овај заиста и отишао.

Сада их је узео у руку и, као да им процењује тежину неко време, клатио је њима кроз ваздух. А затим их је прислонио пред себе и повукао лучац преко струне два-три пута споро.

Инструмент је језиво зашкрипао.

Он опсује дечака, као да је он за нешто крив, и одбаци гусле назад у сено. Можда ће ипак замолити домаћина да се пред пут послужи репом његовог коња и покуша да поправи ствар.

– Ако се ствар уопште треба поправљати, прошапутао је себи у браду. Можда су оне опевале своје, као и ја сам, и треба то оставити какво јесте.

Мислио је да и живот треба пустити да протече попут овог јутра. Мирно. Без песама турских и српских и ко зна којих, само заћутати и ничим не реметити ваздух. Не дисати. Ко би уопште за то и марио да није било оног занесењака да песме прикупи и запише. Или доброг Вожда да их послуша. Кога ће и занимати кад и њихово прође? Певаће нови певачи оно што су начули од старина и правиће своје песме за ове и оне, како је увек и било. Нека дечурлија којој гусле неће шкрипати.

Ништа онда ту не треба мењати. Ни коњску длаку.

Из мисли га је пренуо притисак у стомаку. Он се згрчи, па се ухвати за стуб који је држао кров трема и придигне се на ноге, провери кратко сопствену стабилност и изађе напоље.

Тек под опанцима је осетио да је земља влажна од кише која је ноћас падала а да није ни чуо. Лице је подигао ка небу као да га њуши. Затим је, руком напипавајући пред собом, скренуо иза трема, наслонио се раменом на његов дашчани зид и дубоко одахнуо олакшавајући се дугим, тешким млазом који је у додиру с тлом испуштао туп звук.

Осетио је јутрошњи мирис још једном, овог пута интензивније. Помешан са димом из луле, он му је поганио пљувачку, тако да му је готово изазвао мучнину. Пљунуо је на земљу, а онда се окренуо и вратио под трем.

Тада му је синуло.

Земља почиње да смрди на трулеж и буђ када се дотакне мене. Или то из мене и долази. Опоро и тешко. Као да одумире. Воњ који нема извор другде до под кожом и травом; у костима. Испарава с влагом. Паметније је онда поћи одмах, док је ваздух свеж од кише и не почне оморина.

Јер и земљу напослетку треба прећи док још није сасвим сува, а ни потпуно влажна. Стари људи су то знали под табанима и знали су под ралом. Тако се и телу и земљи олакшава. Тако се боље рађа. А то значи да се боље и умире.

Није се даље премишљао. Пронашао је гусле у сену; напипао затим торбу, убацио унутра све чега се сећао да је имао са собом, при изласку истресао лулу, загасио жар и ступио напоље. Одлучио је да се више неће задржавати нигде и да се неће ни јављати овде ником.

На пут треба поћи без тренутка дангубљења. То се мора разумети код једног старца.

Упртио је торбу и гусле преко рамена, испустио некакав звук као да бодри себе самог, а онда застао. Стуштио је обрве као да се штити од светла. Лице му се нагло издужило, а руке је опустио уз тело, па као да се читав протегао, исправио се у врату и леђима и готово се подигао на прсте. Кратак осмех му је размрдао брк.

На лицу је осећао свеж поветарац када је са рамена свукао терет и пустио га да тресне о тло. Мирис земље му се напокон чинио чистим, под коленима. Влажна колико треба да буде, трава му се лепила за дланове. Све је по природи, напрасно, само од себе дошло у склад. И он, и ваздух, и земља, на коју је прислонио чело и испустио један дуг бесповратан дах.

Када су га нашли, имао је гусле у руци. Дечак је тврдио да се са њих још чује мелодија. Покисла коса и одећа на њему су испаравали док је, седећи, у наручју држао беживотно тело старца.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу