Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Боже, помози – кћери, опрости

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Душан Благојевић

Боже помози, кћери опрости

Све сам спремила вече раније за свечаност. Натенане сам се облачила. Причала сам успут са Анком, умела је да одабере и посаветује. Сигурно би се и њој свидела хаљина. Јесте била љубимица оца, али смо имале своје теме где смо се разумеле. Ускоро ћу и са њим говорит, али је сада време је за полазак.

Помислих како ћемо у варош и одједном осетих мучнину, и ово зубато сунце ми личи на мајско, оно проклето. Први пут заједно у јавности, као ономад на Топчидеру, Каћа, Милан, будући књаз уместо Михаила, ордонанси, пратња, недостају само они којима је то било последње. Покушавам да отерам зле мисли, али се оне ковитлају. Биће много народа око нас, сваки може какво оружје имати при руци и пуцати. Много је оних који нам зло желе.

– Воде и шећера – говорим наглас, док кратки дах ишчезава. Милан је забринуто посматрао са врата. – У реду је, само да седнем на тренутак – рекла сам – можете ли сести са мном? – показала сам му на фотељу у близини.

Помислила сам, када ме обузе слабост, да ми је дошао час, можда је то упозорење с небеса. Свако ће причати своју причу о убиству, највише они што су од других слушали, али ће зборити као да су ту били. Не желим да одем да је бар не чује и из мојих уста.

– Ваш чика Михаило често је шетао са нама Топчидером. Долазио би кочијама, а ми би га чекале на улазу. Одмах се хватао Анке. Као и сваког дана, и онда смо уз њих двоје биле Каћа и ја. Нека спарина ударила, па тешко дисати. Књаз би мало очијукао са Анком, па мало испод ока погледао Катарину. Помислио би неко како су се тек упознали, па стидни, а они и заручени. Још у Шабац је долазио у касне сате, скривајући се од погледа, само да се домогне Каћине собе. Тамо је био када убише дете на Чукур-чесми. Срећом, дође вест на време да стигне у Београд, пре него што се други запитају где им владар спава.

Мислила сам шта сам мислила о томе, али нисам против Анке могла, све се позивала на Јеврема, а он увек на њеној страни. Не би’ под мојим кровом да јој нешто забраним.

– Стално је покојни књаз зборио као песник, о лепоти природе која га окружује, како вреди живети само због овакве лепоте око и поред нас. Говори Анки, а посвећује Каћи.

Појма није имао да је она силна писма њему Анка писала, а кћи их потписивала. Мислио је да је Катарина само стидљива међу људима, па зато ћути и не одговара. Анка би је погледом стрељала што ћути као да је нема. То вече је била другачија, питала је књаза да нешто насамо прозборе, а знам да се свадба припремала, она владарска.

– Био је занесен, а опет пре свих он примети оне убице. Прича се како се чуло шушкање, а како и неће, толико шетача и природе, ништа се осим шуштања не да запазити.

Упозоравали су га да има оних који му хоће доћи главе, али све је сретао неке што му руку љубе и плачу од среће што су тако близу владару, ваљда је зато мислио да Христић, председник Владе, бивши пандур, претерује када му је говорио да се не шетка на јавним местима. Још би често му дошло и смешно када га упозорава.

– Они млади, пружили корак, ја не могу тако. Знам само да чух неку вику, неко опали и видех како књаз пада. Знала сам одмах и кô да ми нешто даде снагу, кренух ка излазу. Још се вриштало, дозивало, сто гласова се чуло. Не смем да се окренем, све мислим да не крену за мном, ни слутила нисам да би могли њих две упуцати, мислила сам да гадови само за Михаилову главу времена имају.

Зна се шта убице владара хоће, неће само њега да смакну, него и власт да узму, за себе или оног ко их је послао, проклети да су им сви дукати.

– Мислила сам како ће упуцати и бежати ка двору да власт отму. Хтела сам да стигнем пре њих, али сам знала да сама нећу моћи. Сетих се да они против војске неће умети, ако је не преузму пре, и једва стигох до Блазнавца, министра војног. Кад нисам изда’нула, али сам успела да викнем: „Убише књаза, убише књаза.” Кренуо је да ме придржи, а све се чуди и говори: „Шта кажете, шта кажете?”, али сам успела да се отмем и изустим: „Убише га!” Хтедох рећи и „војска”, он је већ био спреман, нареди излазак на улице, ступи у везу са свима. Више нисам могла ни слушати, ни гледати, све ми се помутило. Једва сам дисала. Не знам ни колико је прошло. Сви су се растрчали, ја сам једва и седела. Прибрала сам се када је жандар нешто говорио човеку у мојој близини. Од тог тренутка као да ми се и памет вратила.

– Јесу ли ухваћене убице? – излетело ми је. – Ја сам Томанија Обреновић, моја унука је била заручена за књаза, била сам у парку.

Гледао ме је чудно, изгледао је као да ме не препознаје.

– Јесу, госпођо Томанија – рече након ћутања. Интересовало га је како сам ја умакла. Када сам објаснила, извинио се и отишао у собу где је седео министар.

Деловало ми је како ће ипак све бити у реду. Осетила сам олакшање, а онда сам видела како ми прилазе заједно онај жандар и Блазнавац, гледали су ме као неко повређено куче.

Прво ми је рекао како није само књаз погођен. Рекао је да је и Каћа рањена, али да је стигла на време у болницу. Чим је застао на Анкином имену, знала сам да је и она мртва. Јаукнула сам, проклела гасове, али нисам заплакала. Кажу да је глава онда почела да ми се тресе и није више стала.

Приносили су ми шећер и воду, питали могу ли и ко зна шта све. Имала сам снаге да кажем Блазнавцу како не треба о мени да брине, знам ја сама са болом се носити; оца, матер, браћу, сестру, мужа, седморо деце и пет унука сам сахранила, већ да мисли о Србији и ко ће на престо.

У свем том бунилу кроз главу ми је прошао Велимир. Не знам како, али ми, када поменух престо, дође у мисао. Страдали књаз му је био све ближи, виђали су се, причао све најлепше о сину из греха, ко ће га знати, можда би га, да је дочекао, прогласио за престолонаследника. Где да копиле постане господар, шта би дворови говорили. Да нека тамо слушкиња из Бање постане мајка владара, да се душмани сладе.

Поменух Вас одмах, мог љубљеног унука, књажевог штићеника, од племенитог оца, мајке из цењеног рода, Вас који изучава школе у Јевропи. Бољег нема да круну стави на главу.

Знао је Миливоје да ће на чело намесници, које без њега неће проћи, зато се лако сложио, али нека.

– Покојни кнез Михаило ми је много причао о деда Јеврему, свом оцу Милошу, о мом оцу кога сам рано изгубио – говорио је Милан и видела сам да се стварно плаши.

– Имате очево држање, дедино знање, Милошеву мудрост, морате стећи и чврстину, свака слабост је радост душмана. Видите све ове очи – показала сам на слике око нас, погледао је и он одмах у Анкин портрет – све ме оне криве, али да су успели као што су хтели, злочинци би били хероји, убице ослободиоци, убијени би био тиранин, сви ми злотвори. Народ се полакоми. Други би се спасили, а за све који наше презиме носе милости не би било. Карађорђевићи би столовали, они су све то започели. Мораш се учити и чувати.

Исти они што су Михаилу руке љубили и клањали се када нас сретну сутра би нас клели и можда и јурили као ловци зечеве. Знам их све ко злу пару, осетила сам од истих и љубав и мржњу.

– Не знам шта ме чека, мало се и бринем – говорио је, а глас му је подрхтавао.

– Ја не бринем и мирна сам, имате сестру намесницу, зета најмоћнијег намесника да трон чувају и пазе на Вас. Има Вас ко подучити и научити, а највише ћете сами схватити и разумети. Ја ћу све ово да испричам Анки када се ускоро сретнемо.

– Не говорите тако, бака Томанија.

– Није ова слабост случајна, време је и не жалим, знам коме идем, не морам ни следеће, ни било које наредно јутро да дочекам, само овај дан да прође.

– Јака сте Ви жена – уздахнуо је – време је да кренемо. Хоћете моћи? – питао је учтиво.

– Кнежева реч је наредба – казах, а стварно сам се осећала боље – да се сутра не пробудим, мирна одлазим.

Помогао ми је да устанем. Погледала сам га још једном, дечак, кнез, судбином му је дато да брже сазрева, али и одређено да влада. Осећала сам то и за Милоша, Милан испуњава оно што је оцу његовом било суђено.

– Боље ми је, хајдете Ви, ја ћу одмах, само да поправим мало косу, стижем Вас, бићу ту – поручила сам му. Повиновао се забринут, поклонио и изашао, поручивши да ме чека.

Дошла сам до огледала, али сам се окренула према Анкиној слици. Желела сам прво да говорим у себи, али је глас хтео да изађе из грла.

– Кћери моја, ближи се час када ће твоја Каћа постати госпођа Блазнавац, намесница. Хтели су све да нас смакну, али нас ево ту где је Бог рекао да будемо. Најсрећнија бих била да си и ти ту. Хтела си да буде кнегиња, али ово јој је већа срећа, сада имаш кћи намесницу, зета најважнијег намесника и синовца будућег кнеза. Никада потпуни мир нећу наћи, али је мало лакше на души када смо све спасили. Још ми замераш, све ћеш ми рећи, као и ја теби. Сада ти се не обраћам, већ Бога молим за помоћ, тебе за опрост што ћу у молитви искрено пожелети да ипак поживим још неколико година, док Милан не седне на престо Србије. Још је дете, много је провео по Јевропи и са ученим људима, овде се такви тешко снађу, а то што имају и знају никада им не опросте, кô што нису Михаилу, ни теби. Миливоје Блазнавац ће бити наш зет, али не верујем никоме, сви они лако могу окренути ћурак, а ту ни Каћа неће моћи ништа сама. Морам бити ја ту да бдим над њима и престолонаследником, да их чувам док моћ не буде његова. Морам, кћери, због тебе, због Јеврема, Милоша, због свих, сада када смо ту где нас је живот, кушајући најтеже, довео, морам, макар никада тај твој поглед не отоплио. Пред нама ће бити много, много времена да се објаснимо и разумемо. Ти и ја и сви тамо горе. Боже, помози; кћери Анка, опрости.

Потапкала сам косу неколико пута, не треба ништа више. Стигла сам и да отворим прозор и удахнем студени новембарски ваздух. Сунце лаже више него што греје. Полагано сам затворила врата од собе, као да бих имала кога узнемирити. Срце се смирило, дишем лако, могла бих мало и пружити корак. Свита је спремна, а мене чека престолонаследник, мој унук, књаз Милан.

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу