Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Dušan Blagojević
Bože pomozi, kćeri oprosti
Sve sam spremila veče ranije za svečanost. Natenane sam se oblačila. Pričala sam usput sa Ankom, umela je da odabere i posavetuje. Sigurno bi se i njoj svidela haljina. Jeste bila ljubimica oca, ali smo imale svoje teme gde smo se razumele. Uskoro ću i sa njim govorit, ali je sada vreme je za polazak.
Pomislih kako ćemo u varoš i odjednom osetih mučninu, i ovo zubato sunce mi liči na majsko, ono prokleto. Prvi put zajedno u javnosti, kao onomad na Topčideru, Kaća, Milan, budući knjaz umesto Mihaila, ordonansi, pratnja, nedostaju samo oni kojima je to bilo poslednje. Pokušavam da oteram zle misli, ali se one kovitlaju. Biće mnogo naroda oko nas, svaki može kakvo oružje imati pri ruci i pucati. Mnogo je onih koji nam zlo žele.
– Vode i šećera – govorim naglas, dok kratki dah iščezava. Milan je zabrinuto posmatrao sa vrata. – U redu je, samo da sednem na trenutak – rekla sam – možete li sesti sa mnom? – pokazala sam mu na fotelju u blizini.
Pomislila sam, kada me obuze slabost, da mi je došao čas, možda je to upozorenje s nebesa. Svako će pričati svoju priču o ubistvu, najviše oni što su od drugih slušali, ali će zboriti kao da su tu bili. Ne želim da odem da je bar ne čuje i iz mojih usta.
– Vaš čika Mihailo često je šetao sa nama Topčiderom. Dolazio bi kočijama, a mi bi ga čekale na ulazu. Odmah se hvatao Anke. Kao i svakog dana, i onda smo uz njih dvoje bile Kaća i ja. Neka sparina udarila, pa teško disati. Knjaz bi malo očijukao sa Ankom, pa malo ispod oka pogledao Katarinu. Pomislio bi neko kako su se tek upoznali, pa stidni, a oni i zaručeni. Još u Šabac je dolazio u kasne sate, skrivajući se od pogleda, samo da se domogne Kaćine sobe. Tamo je bio kada ubiše dete na Čukur-česmi. Srećom, dođe vest na vreme da stigne u Beograd, pre nego što se drugi zapitaju gde im vladar spava.
Mislila sam šta sam mislila o tome, ali nisam protiv Anke mogla, sve se pozivala na Jevrema, a on uvek na njenoj strani. Ne bi’ pod mojim krovom da joj nešto zabranim.
– Stalno je pokojni knjaz zborio kao pesnik, o lepoti prirode koja ga okružuje, kako vredi živeti samo zbog ovakve lepote oko i pored nas. Govori Anki, a posvećuje Kaći.
Pojma nije imao da je ona silna pisma njemu Anka pisala, a kći ih potpisivala. Mislio je da je Katarina samo stidljiva među ljudima, pa zato ćuti i ne odgovara. Anka bi je pogledom streljala što ćuti kao da je nema. To veče je bila drugačija, pitala je knjaza da nešto nasamo prozbore, a znam da se svadba pripremala, ona vladarska.
– Bio je zanesen, a opet pre svih on primeti one ubice. Priča se kako se čulo šuškanje, a kako i neće, toliko šetača i prirode, ništa se osim šuštanja ne da zapaziti.
Upozoravali su ga da ima onih koji mu hoće doći glave, ali sve je sretao neke što mu ruku ljube i plaču od sreće što su tako blizu vladaru, valjda je zato mislio da Hristić, predsednik Vlade, bivši pandur, preteruje kada mu je govorio da se ne šetka na javnim mestima. Još bi često mu došlo i smešno kada ga upozorava.
– Oni mladi, pružili korak, ja ne mogu tako. Znam samo da čuh neku viku, neko opali i videh kako knjaz pada. Znala sam odmah i kô da mi nešto dade snagu, krenuh ka izlazu. Još se vrištalo, dozivalo, sto glasova se čulo. Ne smem da se okrenem, sve mislim da ne krenu za mnom, ni slutila nisam da bi mogli njih dve upucati, mislila sam da gadovi samo za Mihailovu glavu vremena imaju.
Zna se šta ubice vladara hoće, neće samo njega da smaknu, nego i vlast da uzmu, za sebe ili onog ko ih je poslao, prokleti da su im svi dukati.
– Mislila sam kako će upucati i bežati ka dvoru da vlast otmu. Htela sam da stignem pre njih, ali sam znala da sama neću moći. Setih se da oni protiv vojske neće umeti, ako je ne preuzmu pre, i jedva stigoh do Blaznavca, ministra vojnog. Kad nisam izda’nula, ali sam uspela da viknem: „Ubiše knjaza, ubiše knjaza.” Krenuo je da me pridrži, a sve se čudi i govori: „Šta kažete, šta kažete?”, ali sam uspela da se otmem i izustim: „Ubiše ga!” Htedoh reći i „vojska”, on je već bio spreman, naredi izlazak na ulice, stupi u vezu sa svima. Više nisam mogla ni slušati, ni gledati, sve mi se pomutilo. Jedva sam disala. Ne znam ni koliko je prošlo. Svi su se rastrčali, ja sam jedva i sedela. Pribrala sam se kada je žandar nešto govorio čoveku u mojoj blizini. Od tog trenutka kao da mi se i pamet vratila.
– Jesu li uhvaćene ubice? – izletelo mi je. – Ja sam Tomanija Obrenović, moja unuka je bila zaručena za knjaza, bila sam u parku.
Gledao me je čudno, izgledao je kao da me ne prepoznaje.
– Jesu, gospođo Tomanija – reče nakon ćutanja. Interesovalo ga je kako sam ja umakla. Kada sam objasnila, izvinio se i otišao u sobu gde je sedeo ministar.
Delovalo mi je kako će ipak sve biti u redu. Osetila sam olakšanje, a onda sam videla kako mi prilaze zajedno onaj žandar i Blaznavac, gledali su me kao neko povređeno kuče.
Prvo mi je rekao kako nije samo knjaz pogođen. Rekao je da je i Kaća ranjena, ali da je stigla na vreme u bolnicu. Čim je zastao na Ankinom imenu, znala sam da je i ona mrtva. Jauknula sam, proklela gasove, ali nisam zaplakala. Kažu da je glava onda počela da mi se trese i nije više stala.
Prinosili su mi šećer i vodu, pitali mogu li i ko zna šta sve. Imala sam snage da kažem Blaznavcu kako ne treba o meni da brine, znam ja sama sa bolom se nositi; oca, mater, braću, sestru, muža, sedmoro dece i pet unuka sam sahranila, već da misli o Srbiji i ko će na presto.
U svem tom bunilu kroz glavu mi je prošao Velimir. Ne znam kako, ali mi, kada pomenuh presto, dođe u misao. Stradali knjaz mu je bio sve bliži, viđali su se, pričao sve najlepše o sinu iz greha, ko će ga znati, možda bi ga, da je dočekao, proglasio za prestolonaslednika. Gde da kopile postane gospodar, šta bi dvorovi govorili. Da neka tamo sluškinja iz Banje postane majka vladara, da se dušmani slade.
Pomenuh Vas odmah, mog ljubljenog unuka, knjaževog štićenika, od plemenitog oca, majke iz cenjenog roda, Vas koji izučava škole u Jevropi. Boljeg nema da krunu stavi na glavu.
Znao je Milivoje da će na čelo namesnici, koje bez njega neće proći, zato se lako složio, ali neka.
– Pokojni knez Mihailo mi je mnogo pričao o deda Jevremu, svom ocu Milošu, o mom ocu koga sam rano izgubio – govorio je Milan i videla sam da se stvarno plaši.
– Imate očevo držanje, dedino znanje, Miloševu mudrost, morate steći i čvrstinu, svaka slabost je radost dušmana. Vidite sve ove oči – pokazala sam na slike oko nas, pogledao je i on odmah u Ankin portret – sve me one krive, ali da su uspeli kao što su hteli, zločinci bi bili heroji, ubice oslobodioci, ubijeni bi bio tiranin, svi mi zlotvori. Narod se polakomi. Drugi bi se spasili, a za sve koji naše prezime nose milosti ne bi bilo. Karađorđevići bi stolovali, oni su sve to započeli. Moraš se učiti i čuvati.
Isti oni što su Mihailu ruke ljubili i klanjali se kada nas sretnu sutra bi nas kleli i možda i jurili kao lovci zečeve. Znam ih sve ko zlu paru, osetila sam od istih i ljubav i mržnju.
– Ne znam šta me čeka, malo se i brinem – govorio je, a glas mu je podrhtavao.
– Ja ne brinem i mirna sam, imate sestru namesnicu, zeta najmoćnijeg namesnika da tron čuvaju i paze na Vas. Ima Vas ko podučiti i naučiti, a najviše ćete sami shvatiti i razumeti. Ja ću sve ovo da ispričam Anki kada se uskoro sretnemo.
– Ne govorite tako, baka Tomanija.
– Nije ova slabost slučajna, vreme je i ne žalim, znam kome idem, ne moram ni sledeće, ni bilo koje naredno jutro da dočekam, samo ovaj dan da prođe.
– Jaka ste Vi žena – uzdahnuo je – vreme je da krenemo. Hoćete moći? – pitao je učtivo.
– Kneževa reč je naredba – kazah, a stvarno sam se osećala bolje – da se sutra ne probudim, mirna odlazim.
Pomogao mi je da ustanem. Pogledala sam ga još jednom, dečak, knez, sudbinom mu je dato da brže sazreva, ali i određeno da vlada. Osećala sam to i za Miloša, Milan ispunjava ono što je ocu njegovom bilo suđeno.
– Bolje mi je, hajdete Vi, ja ću odmah, samo da popravim malo kosu, stižem Vas, biću tu – poručila sam mu. Povinovao se zabrinut, poklonio i izašao, poručivši da me čeka.
Došla sam do ogledala, ali sam se okrenula prema Ankinoj slici. Želela sam prvo da govorim u sebi, ali je glas hteo da izađe iz grla.
– Kćeri moja, bliži se čas kada će tvoja Kaća postati gospođa Blaznavac, namesnica. Hteli su sve da nas smaknu, ali nas evo tu gde je Bog rekao da budemo. Najsrećnija bih bila da si i ti tu. Htela si da bude kneginja, ali ovo joj je veća sreća, sada imaš kći namesnicu, zeta najvažnijeg namesnika i sinovca budućeg kneza. Nikada potpuni mir neću naći, ali je malo lakše na duši kada smo sve spasili. Još mi zameraš, sve ćeš mi reći, kao i ja tebi. Sada ti se ne obraćam, već Boga molim za pomoć, tebe za oprost što ću u molitvi iskreno poželeti da ipak poživim još nekoliko godina, dok Milan ne sedne na presto Srbije. Još je dete, mnogo je proveo po Jevropi i sa učenim ljudima, ovde se takvi teško snađu, a to što imaju i znaju nikada im ne oproste, kô što nisu Mihailu, ni tebi. Milivoje Blaznavac će biti naš zet, ali ne verujem nikome, svi oni lako mogu okrenuti ćurak, a tu ni Kaća neće moći ništa sama. Moram biti ja tu da bdim nad njima i prestolonaslednikom, da ih čuvam dok moć ne bude njegova. Moram, kćeri, zbog tebe, zbog Jevrema, Miloša, zbog svih, sada kada smo tu gde nas je život, kušajući najteže, doveo, moram, makar nikada taj tvoj pogled ne otoplio. Pred nama će biti mnogo, mnogo vremena da se objasnimo i razumemo. Ti i ja i svi tamo gore. Bože, pomozi; kćeri Anka, oprosti.
Potapkala sam kosu nekoliko puta, ne treba ništa više. Stigla sam i da otvorim prozor i udahnem studeni novembarski vazduh. Sunce laže više nego što greje. Polagano sam zatvorila vrata od sobe, kao da bih imala koga uznemiriti. Srce se smirilo, dišem lako, mogla bih malo i pružiti korak. Svita je spremna, a mene čeka prestolonaslednik, moj unuk, knjaz Milan.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.