Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Tog jutra je vazduh zaudarao drugačije nego što je trebalo. Sipljiv miris zemlje i sena na momente je suzbijao vonj vlažne tkanine koja se osećala na pokislo pseto.
Višnjić pomeri gusle, koje je prethodno poturio pod glavu, i okrene se bočno, uz obrnutu kofu na kojoj je stajalo lonče, i lula. Šakom protrlja tek probuđeno lice i ispusti dugačak zev.
Povukao je zatim prstima preko prašine i sena pod nogama i zagrabio nekoliko slamki koje je prineo nosu i omirisao. Nije osetio vonj s kojim se probudio; prsti su mu bili suvi. Opipao je potom odeću na sebi i, posebno pažljivo, deo kod međunožja; kako bi se i konačno razuverio da su ga godine toliko izdale da, u snu, popiša sebe samog.
Naposletku je odustao. Pridigao se u sedeći položaj i dohvatio lulu. Kažiprstom ju je pročistio, produvao i, pošto je napunio novim duvanom iz torbe, pripalio.
Trem pod kojim je prenoćio nije bio njegov. Domaćin, Srbijanac, prebegao pred nekom zavadom u ove krajeve, rado je ugostio slepog guslara, ali mu nije mogao pružiti bolje prenoćište. U vrelo letnje doba on na to nije ni imao pritužbi. Noć u senu, pod kojim dahom vetra spolja i pesmom livadskih buba, bila je još i užitak. Ovde, za razliku od bosanskih i srbijanskih krševina, zemlja je ravna kao tepsija, i miriše na so. Na njoj spavati ili bar blizu tome, to je melem za kostobolno telo.
Star je. Oseća to na telu već dugo. Usahle oči, jedva otvorene ispod sedih obrva, leže mu na licu umorno, kao kod ljudi ožalošćenih nekim velikim gubitkom. Ali takav položaj došao je prirodno, nakon višedecenijskog podražavanja pesmi, i bez prave funkcije u životu.
Ispod njih nekoliko dubokih ožiljaka od boginja činilo mu je staro lice rošavim i oronulijim nego što bi to, možda, bio slučaj. A dugački beli brci su mu sakrivali usta i davali čitavoj pojavi još otužniji, gotovo epski momenat; kao da srce ispod njih večno stiskaju Laokontove zmije.
Noge ga izdaju. Sve mu je teže da prelazi put kao nekad, a da ga umor ne saseče već na pola. Zanoći i po nekoliko puta uzastopce u istoj kući. A opet, kao da nema ni ženu koja bi o njemu brinula, ni mogućnosti da u miru provede starost, uporno iznova odlazi na put. Vuče se po livadama i drumovima, i tuđim štalama i kućama, peva stare pesme i, ako je prigodno, izmisli koju novu, pa se vrati. Ne veže ni dva-tri dana u mestu i već se uzjoguni, ne zna šta bi radio sa sobom. Sa ženom ne govori, nego se uspne na tavan, pa u senu zanoći i zapeva. A kada mu postane neizdrživo, tad pokupi gusle i ono malo usputnih stvari i ode. I tako ukrug.
– Ne ište mu duša ognjišta i mira, nego zemlje. Zove ga, vuče ga ova crnica krvava. A on je obiđe uzduž i popreko da je zavara pre nego što u nju legne – govorila bi žena. I nikada mu ne bi zamerala. Niti bi on smatrao da treba. Svako svoju muku nosi, rekao bi samo kad nastupi tišina.
Povukao je nekoliko lenjih dimova i podigao ruku iznad glave. Po toploti koju je osetio kroz procepe na daskama zaključio je da se sunce već podiglo visoko. Mišice su mu se pri pokretu lepile za zamašćene rukave. Ali vazduh je spolja, uz vetar, na momente ipak delovao hladan i opor; posumnjao je da vonj odatle dolazi.
U štali pored je začuo rzanje konja. Pomislio je kako možda u ovoj kući ne ustaju tako rano da namire stoku i ona se navikava na trpnju. Kao što se čovek navikava na zebnju. Ili na iskušenje. Nije tako bilo sa belcem kog je dobio od Zmaja, Stojana Čupića. On je svoj zob dobijao uvek na vreme. Životinja je živela i proživela bez muke jednog slepca, mislio je posle.
A onda su i kola prodata budzašto i trebalo je ponovo ojačati opanke i zašiti kožuhe. A tako je bilo i bolje. Za čoveka kao što je on nema mnogo koristi od putovanja na tuđoj grbini. Put treba osetiti pod nogama da bi znao kako je tamo kuda vodi. Zemlju treba držati što bliže sebi. Uprtio je zatim gusle na leđa i nastavio kao i pre.
U misli su mu onda došle gusle koje leže pored njega i rukom je napipao da ih pronađe u senu. Njihov zvuk poslednjih dana nije bio prijatan. Trebalo je promeniti im dlaku, ali on za to nije mario u meri u kojoj bi ranije. Ni ja odavno nisam kao pre, pa se tu dlaka ne može menjati, mislio je. Zašto bih onda i njih podmlađivao?
– Takve su kakve su. Upravo onakve kakav sam i sam. A kome se to ne sviđa, ne mora ni da sluša – rekao je nedavno jednom dečaku koji mu je zamerio da gusle ciče, nakon što ga je prekinuo u pola pesme pored seoskog druma. On je potom nastavio pesmu, tvrdoglavo, kao da dečaka i nema tu, da bi ovaj zaista i otišao.
Sada ih je uzeo u ruku i, kao da im procenjuje težinu neko vreme, klatio je njima kroz vazduh. A zatim ih je prislonio pred sebe i povukao lučac preko strune dva-tri puta sporo.
Instrument je jezivo zaškripao.
On opsuje dečaka, kao da je on za nešto kriv, i odbaci gusle nazad u seno. Možda će ipak zamoliti domaćina da se pred put posluži repom njegovog konja i pokuša da popravi stvar.
– Ako se stvar uopšte treba popravljati, prošaputao je sebi u bradu. Možda su one opevale svoje, kao i ja sam, i treba to ostaviti kakvo jeste.
Mislio je da i život treba pustiti da proteče poput ovog jutra. Mirno. Bez pesama turskih i srpskih i ko zna kojih, samo zaćutati i ničim ne remetiti vazduh. Ne disati. Ko bi uopšte za to i mario da nije bilo onog zanesenjaka da pesme prikupi i zapiše. Ili dobrog Vožda da ih posluša. Koga će i zanimati kad i njihovo prođe? Pevaće novi pevači ono što su načuli od starina i praviće svoje pesme za ove i one, kako je uvek i bilo. Neka dečurlija kojoj gusle neće škripati.
Ništa onda tu ne treba menjati. Ni konjsku dlaku.
Iz misli ga je prenuo pritisak u stomaku. On se zgrči, pa se uhvati za stub koji je držao krov trema i pridigne se na noge, proveri kratko sopstvenu stabilnost i izađe napolje.
Tek pod opancima je osetio da je zemlja vlažna od kiše koja je noćas padala a da nije ni čuo. Lice je podigao ka nebu kao da ga njuši. Zatim je, rukom napipavajući pred sobom, skrenuo iza trema, naslonio se ramenom na njegov daščani zid i duboko odahnuo olakšavajući se dugim, teškim mlazom koji je u dodiru s tlom ispuštao tup zvuk.
Osetio je jutrošnji miris još jednom, ovog puta intenzivnije. Pomešan sa dimom iz lule, on mu je poganio pljuvačku, tako da mu je gotovo izazvao mučninu. Pljunuo je na zemlju, a onda se okrenuo i vratio pod trem.
Tada mu je sinulo.
Zemlja počinje da smrdi na trulež i buđ kada se dotakne mene. Ili to iz mene i dolazi. Oporo i teško. Kao da odumire. Vonj koji nema izvor drugde do pod kožom i travom; u kostima. Isparava s vlagom. Pametnije je onda poći odmah, dok je vazduh svež od kiše i ne počne omorina.
Jer i zemlju naposletku treba preći dok još nije sasvim suva, a ni potpuno vlažna. Stari ljudi su to znali pod tabanima i znali su pod ralom. Tako se i telu i zemlji olakšava. Tako se bolje rađa. A to znači da se bolje i umire.
Nije se dalje premišljao. Pronašao je gusle u senu; napipao zatim torbu, ubacio unutra sve čega se sećao da je imao sa sobom, pri izlasku istresao lulu, zagasio žar i stupio napolje. Odlučio je da se više neće zadržavati nigde i da se neće ni javljati ovde nikom.
Na put treba poći bez trenutka dangubljenja. To se mora razumeti kod jednog starca.
Uprtio je torbu i gusle preko ramena, ispustio nekakav zvuk kao da bodri sebe samog, a onda zastao. Stuštio je obrve kao da se štiti od svetla. Lice mu se naglo izdužilo, a ruke je opustio uz telo, pa kao da se čitav protegao, ispravio se u vratu i leđima i gotovo se podigao na prste. Kratak osmeh mu je razmrdao brk.
Na licu je osećao svež povetarac kada je sa ramena svukao teret i pustio ga da tresne o tlo. Miris zemlje mu se napokon činio čistim, pod kolenima. Vlažna koliko treba da bude, trava mu se lepila za dlanove. Sve je po prirodi, naprasno, samo od sebe došlo u sklad. I on, i vazduh, i zemlja, na koju je prislonio čelo i ispustio jedan dug bespovratan dah.
Kada su ga našli, imao je gusle u ruci. Dečak je tvrdio da se sa njih još čuje melodija. Pokisla kosa i odeća na njemu su isparavali dok je, sedeći, u naručju držao beživotno telo starca.