Урезане истине (1930) је путопис Григорија Божовића који нас води у обилазак Македоније. Као и други његови путописи и краћи записи: Узгредни записи, Црте и резе, Са седла и самара, Чудесни кутови и Два дана по Гружи, и овај путопис је излазио у Политици, одакле је сабран касније у књигу и објављен 1930. године. Путопис је подељен у два дела: По Маћедонији и Међу Мијацима, а оба дела унутра су насловљавана различитим поглављима, како где Божовић стиже.
И ово путовање, на које се упутио брзим возом, јединствено је за Григорија Божовића. Он у путопису Урезане истине одушевљено представља лепоте Битоља, Прилепа, Скопља, величанственог Охридског језера, Преспанског језера и препричава своје сусрете са мештанима. Све су ово добро познати крајеви, наши, па буде како у путнику тако и у читаоцу лепе емоције. Прилеп је један од градова за који каже да „човек не може да се нагледа дивне прилепске слике са Маркова града, а кад доле сиђе, види једну турску ругобу”.
„Прилеп јача, напредује, шири се. Већи је но пре. Његов тоболац снажно и без страха пркоси и тешкоћама прошлих година и општем недостатку. Скроман је, закопчан, ћутљив… тај данас негладни гласити Марков град.”
Урезане истине не чине само описи градова, већ и представљање самих људи који живе у овим местима, који, упркос тешкоћама, храбро пркосе времену и напредују. Иако су им судбине мучне, ови људи су вредни и честити. Григорије Божовић се осврће на турска времена, чији се дух и даље осећа на овим просторима, нарочито у Битољу, „најевропскијем граду”. Овде је развијена и врло жива трговина, а како изгледа један тржишни дан, Божовић каже:
„И у овом граду бејах затекао тржишни дан. Сељанке бејаху необично отмено одевене, сељаци такође. На једнима и другима готово све што рука код куће спрема. На женама црно и бело, мушкарци све у црним сукненим ћурдијама и под сурим шајкачама. Али сам спазио да се довозе и одвозе у аутомобилима. Осим понегде личних, многа села имају заједничке мање аутобусе, на којима долазе на трг. Јасно је да је данас сељаку у Битољском пољу врло добро; он је привредно јак.”
Урезане истине Григорија Божовића су истине о томе како је овај народ поднео језиве злочине Бугара по Маћедонији, о томе шта је све рат донео, а шта однео. „Јер ваљда Бугари мисле да ће им Маћедонац, диван православац, икада заборавити срамни грабеж жезла и митре првога словенскога епископа охридскога Светога Климента, које је он, Маћедонац, могао сачувати од свих непријатељских најезда осим бугаријске…”
Незаобилазно је поменути Биљану која платно белеше на Охридском језеру… Али, каже Божовић, више није исто као некад: „Нестало је са камењара малих чувених чардачића, на којима су некад теферичили аге и бези, празником чорбаџијска господа и еснафски подмладак. Не беле се развијене око извора трубље танкога платна, не помаљају кршевитим друмом од Старова и Подградца каравани. Нема ту више ни белиље Биљане.”
Књигу Урезане истине Григорије Божовић је испунио анегдотама, међу којима су оне о селу Тресанче и Лазаропољу, Ресну или Струги, а нарочито је интересантно описао свој сусрет са књижевником Анђелком Крстићем.
„На Анђелку Крстићу се најлепше обелоданила истина да за прави дар не постоје препоне. Кад се узме у обзир његово мало школовање, учитељевање у забаченом селу, мале пређашње плате и тешки турски и арнаутски зулуми, онда је чудо, право чудо како је Анђелко Крстић и постао књижевник. Ја добро памтим његову мрачну собицу са убогим накривљеним столићем, на коме су постале његове најлепше приповетке. Па сам се и онда чудио и данас дивим свему томе. Још нешто. Анђелко Крстић је озбиљан дар, највећи дар са југа. Већи, дубљи но сви други. Озбиљан и тежак дар. По тој тежини он је најближи Борисаву Станковићу. Дубоко захвата Анђелко Крстић, далеко сеже његова уметничка самодана тежња. Није он површан, нити се игра својим унутрашњим огњем: мученик је он позива и пера. Не пише лако, а нелажно тражи изражај. Као Гогољ и Флобер. Зато је он најраснији од наших живих књижевника и први до Станковића, иако му је добачај скромнији и мањи – није томе таленат крив, но прилике и мања школа…”
Заиста је цео путопис Урезане истине Григорија Божовића врло надахнуто написан, са упечатљивим језичким и стилским средствима, врло је пријемчив за читање, а изнад свега занимљив, пун драгоцених информација, и културних и историјских чињеница, са мноштво описа, који нам сликовитије дочаравају сва она места која аутор обилази, а чак делује као да нас и истински упознаје са људима које он среће и о којима прича. Док прича о традицији и обичајима мијачких сељака, ми можемо да чујемо свадбени жагор и песму и да нам срце само заигра од среће док се девојке и момци лако и заносно крећу у ору.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и други путописи, међу којима су: Наше приморје Марка Цара, Путне успомене Михаила Полит-Десанчића, Путешествије по Сербији Јоакима Вујића, Писма из Ниша Јелене Димитријевић, Са Авале на Босфор Драгомира Брзака и још многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Путопис Урезане истине погледајте ОВДЕ, а сва дела Григорија Божовића ОВДЕ.