U Latinima je možda i najinteresantniji putopis Marka Cara, u kome autor opisuje nekoliko nedelja provedenih u Rimu. Putopis je napisan u obliku pisama upućenih prijatelju Milanu Saviću.
Iako najveći deo putopisa U Latinima opisuje boravak u glavnom gradu Italije, dato nam je putovanje parobrodom do Italije, kao i povratak kroz Umbriju. Tako su okviri ovog putovanja obeleženi prelepom mediteranskom prirodom, dok će u središnjem delu putopisa dominirati urbani pejzaž.
Na početku putopisa U Latinima stoji moto preuzet iz Geteovog dela „Putovanja po Italiji”: „[…] an diesen Ort knüpft sich die ganze Geschichte der Welt, und ich zähle einen zweiten Geburtstag, eine wahre Wiedergeburt, von dem Tage da ich Rom betrat.” (Za ovo mesto vezana je čitava svetska istorija, i ja brojim drugi rođendan, istinski preporod, od dana kada sam kročio u Rim.)
Sudeći po ovom citatu, autor, kao i Gete, smatra da je Rim prestonica sveta, odnosno prestonica ljudske civilizacije. U ovome se krije i važno kompoziciono načelo putopisa: za Rim je vezana i čitava svetska istorija, pa sam Marko Car organizuje svoje pripovedanje o Rimu kroz vekove njegovog postojanja. Kada bude opisivao Rimski forum, zapravo će se baviti Rimskim carstvom, a kada bude govorio o Mikelanđelu, govoriće o renesansnoj Italiji i papskoj državi. Marko Car smatra da se istorijski periodi vrlo jasno prepoznaju već u samoj arhitekturi Rima.
Iako opisuje i meštane, njihove običaje, kulinarske specijalitete i noćni život, najvećim delom usmeren je na istorijske i kulturne spomenike, najmonumentalnije i najvažnije rimske građevine.
Interesantna odlika ovog putopisa, odnosno Marka Cara kao pisca je da se on neće libiti da prizna da neka čuvena građevina ili crkva nije na njega ostavila očekivani utisak. U prvom redu – to je Crkva Svetog Petra, kojoj zamera prevrtljivi izgled; po njegovom mišljenju, crkva je mnogo monumentalnija i veća nego što se zapravo daje videti. Ovo verovatno izlazi iz činjenice da je veoma skladna i da joj je okruženje u potpunosti podređeno.
Ono što jeste interesantan deo u njegovom opisu ove monumentalne građevine je uspon na kupolu, koji je jedan vrlo mukotrpan poduhvat, strm i klaustrofobičan; mnogi posetioci se ne odvaže da se otisnu na ovo malo hodočašće.
Nijednim periodom istorije nije Marko Car tako oduševljen kao renesansom i njenim umetninama, te dvama velikim umetnicima: Mikelanđelom i Rafaelom. Posebno je očaran Rafaelovim freskama, koje oslikavaju i krase Rafaelove sobe u Vatikanu – čuvenom Atinskom školom i Preobraženjem. O poslednjoj Rafaelovoj slici donosi Marko Car i vrednu anegdotu: veliki napor i psihička iscrpljenost tokom rada na Isusovom preobraženju, ali i neka vrsta tragičnog usuda boji poslednje trenutke ovog prerano umrlog slikara.
U ovom putopisu autor govori o Vatikanu u dva navrata. S jedne strane govori o svojoj poseti vatikanskom muzeju u kome je jednostavno preopterećen količinom eksponata i nesagledivošću nagomilanog istorijskog blaga, statua, figura i mozaika; sa druge strane papska država mu je veoma zanimljiva; zabavljaju ga i „arlekinske” uniforme Švajcarske garde, kao i njihova istorija. Posebno je fasciniran i zgrožen ozloglašenim Čezarom Bordžijom, kardinalom i – bratoubicom. Još jedna od velikih figura renesansne Italije je i Đordano Bruno, koji je predmet posebnog poglavlja U Latinima.
Rim kao prestonica sveta i centar zapadne civilizacije, sedište kulturnog napretka je toliko bogat kulturom, umetnošću i istorijom, i nalazi se prvi na listi gradova koje svaki čovek treba da poseti. To Marko Car i napominje svom prijatelju Milanu Saviću – jer Rim mora da se doživi.
Među našim izdanjima pronađite još interesantnih, manje poznatih putopisa: Iz Skandinavije Svetomira Nikolajevića, Putne uspomene Mihaila Polit-Desančića, Iz starog Dubrovnika i Po raznim krajevima Milana Savića, Pisma iz Amerike Aleksandra Vidakovića, Putešestvije po Serbiji Joakima Vujića i mnoge druge.
Sva dela Marka Cara možete videti OVDE, a knjigu U Latinima OVDE.