Иако су у прошлости путовања за наше људе представљала луксуз, било је појединаца који су имали прилику да виде свет и често су о томе писали. Александар Видаковић је у периоду између два рата имао ту срећу да пређе океан и бележи у писмима утиске који приказују колики је јаз постојао између живота у Србији, чак и у Европи, у поређењу са оним на Новом континенту.
У Писмима из Америке Видаковић бележи многе утиске почев од тога како је угледао америчко копно. Ипак, најинтересантнија су запажања о Њујорку, који се данас у многим аспектима може сматрати престоницом света, а и тада је био град са модерним тенденцијама, живим капиталистичким духом, мултикултуралан град, у коме Видаковић по први пут посматра афроамериканце и њихов положај…
„Кроз пола века Њујорка, који видимо данас, неће више бити, као што ни данашњи Њујорк није онај од пре пола века. Тамо где се живи сконцентрисаном енергијом, где данашњица без предаха прождире јучерашњицу, а сутрашњица данашњицу, нема и не може бити оног вековног које припада како Хималајима тако и оном најмањем селу, које лежи далеко у планинама, ужљебљено међ његове врхове у својој непокретности.”
Детаљну поделу посла и задужења која тек однедавно постаје важна код нас Видаковић запажа у Америци као нешто што је свуда присутно и вероватно повезано са продуктивношћу, и то посебно истиче у Писмима из Америке.
„Свако лице врши само свој посао и ништа више, јер се много више може обавити ако за сваки посао постоји засебно лице. Гост само има да дигне слушалицу и саопшти телефонисткињи које лице жели. Она га затим везује са директором, секретаром, портиром, поштарком, собарицом, хотелским лекарем, берберином, чистачем ципела, месинџером, новинарским киоском, перионицом или рестораном.”
Данас се пуно говори о рекламама, чак и о опасностима које од њих прете, а у Писмима из Америке постоје одломци који говоре о врло развијеном капиталистичком маркетингу у продаји још тридесетих година прошлог века. Тадашњи Њујорк личи на централне улице данашњих градова свуда у свету где се на све стране рекламирају попусти, распродаје и други разнородни облици намамљивања муштерија. Видаковић, ненавикнут на такве преваре какве ми данас познајемо, реагује наивно:
„’Ала сам батлија’, резонујем ја. ’Баш да наиђем у Њујорк у сезони распродаја. Бар ћу се јевтино сортирати.’
Да сам знао Њујорк, друкчије бих ја резоновао. Знао бих онда да су све те распродаје само трикови да се намаме странци и жутокљунци и да би цедуље које гласе: раније три долара, сада долар и по требало тачније да гласе: раније долар и по, сада три.”
Афроамериканци у Харлему
Посебан утисак на српског новинара оставиће свет Афроамериканаца у Њујорку, чији живот у том Њујоршком кварту је данас легенда, али ова забелешка потврђује да је у првој половини прошлог века све тамо било онако како се представља у филмовима. Ово је посебно занимљив сегмент Писама из Америке.
„Један дан у њујоршком црначком кварту, Харлему, за Европљанина је право откриће. Свако лице које тамо срећете – црно је. Црне жене гурају црна колица са црнчићима, који на белим јастуцима подсећају на муве у млеку. Дебеле маторе црнкиње, налик на велике пудинге од чоколаде, седе на степеницама испред кућа и држе жур са комшилуком. (…) У Харлему цео свет живи на улици. (…) Црнци, иако их има око три четврти милиона у Њујорку, мало су допринели његовој материјалној култури. Али су зато дали Њујорку свирку, игру и песму. Дали му ритма и боја. Дали му једну непосредну свесрдну радост, коју он без њих можда не би имао. Њујоршка позоришта, мјузик-холови и кабарети пуни су црнаца, који у њима представљају неке од најомиљенијих тачака.”
Аутор не затвара очи пред расном дискриминацијом, описује опсежно положај Афроамериканаца и види се да је доста тога стигао да запази, али и да истражи јер спомиње и разлике које постоје широм Америке, особито описујући какав су положај припадници тамне расе имали на Југу.
Исцрпљујући рад у капитализму и лака забава
Оно највредније у Писмима из Америке је један упадљив закључак који Видаковић доноси у Писмима из Америке. Он увиђа да је то свет напретка, механизације, свет будућности, прогреса, организације која доноси бољитак и све квалитетнији живот у погледу комфора. Па ипак он види оно што је и главна проблематика те капиталистичке филозофије, која се захуктала тих тридесетих година у Америци, потепено освајала Европу, а данас у свој ритам убацила и читав свет. Он увиђа да људи пуно раде и да им посао заузима централни део дана, након чега су уморни и једино имају потребу за неком лаком забавом:
„Свуда данас у Америци људи раде од девет до пет. Свуда раде на исти, брзи, механизовани начин. Свуда су исто заморени када посао заврше. Свуда осећају исту потребу за лаком разонодом и свуда им Холивуд, радио, стрипови на исти начин ту потребну забаву пружају.”
Овде се Видаковић истиче као претеча многих данашњих аналитичара и антиципира оно што код нас често апострофира песник и издавач Гојко Божовић – да је 20. век био век културе, а 21. век забаве. И није чудно да се то десило јер, преузимајући амерички матрицу рада, Европа и свет преузели су и последицу – неспособност да се да времена, простора и енергије духу и култури. Остало је само места за опуштање и забаву – чега смо сви сведоци.
„Позориште је, уопште, тако ретко у Америци, да се под речју ’театер’ подразумева биоскоп. Ако се мисли на позориште у европском смислу, ваља то нарочито нагласити. А у неким мањим градовима на средњем западу чак је и појам позоришта тако непознат да када је једно путујуће позориште наишло у један градић од тридесет хиљада становника, оно се морало рекламирати као позориште са живим људима.”
Иако није суштински противник тенденција у западној култури, Видаковић, као сваки школован и интелектуалан, човек пита се и шта је суштина или смисао америчког стила живота, јер у њему не увиђа хуманистички приступ који је тада ипак био централни у Европи. Он пре свега увиђа да се распоред, организација, закон, правила и сви детаљи тог капиталистичког света усмерени ка уштеди времена, а циљ уштеде времена је у ствари омогућавање да се уради још послова, заради још долара, буде још богатији, успешнији угледнији. То Видаковић још боље износи:
„’А добро, шта радите с тим толиким уштеђеним временом?’, запитао сам једног Американца.
За тренутак није умео да ми одговори. Али да је умео, тачан одговор био би: ’Тим уштеђеним временом штедимо још више времена.’
У глави просечног Американца логичан ред резоновања овакав је: што више уштеђеног времена – то више послова. Што више послова – то више долара. А што више долара – то више успеха и угледа. Ништа за правог Американца није тако импресивно као успех изражен у доларима.”
И док је тих тридесетих Европа развијала своју индустријализацију на свој начин и припремала се за нови рат, док је код нас већина становника и даље живела на селу, ручно обрађујући земљу и живећи онако како су и њихови дедови, са изузетком грађанског слоја, који је пратио моду, обичаје, донео биоскопе, фудбал, радио и друге новости са модерног Запада – у Америци су вртоглаво ишли лифтови горе-доле по Емпајер стејт билдингу, користили се телефони, журило се, радило, стицало богатство, измишљали нови изуми, а Афроамериканци певали су и свирали неку другачију музику. После је дошао тај страшни рат, а Америка није стала, већ је ишла напред. Видаковићева Писма из Америке су непроцењив запис који нам нуди одговор зашто је све надаље био како је било, и зашто смо данас и ми и Европа ту где јесмо. И зашто је тај стил живота који Американци живе већ скоро читав век и тада и сада по много чему био добар, али, како каже словеначки филозоф Славој Жижек, мора да се регулише и унапреди.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис издао је дела многих заборављених писаца, као што су Душан Рогић, Стеван Ј. Јевтић, Милица Јанковић, Јелена Димитријевић итд.