Iako su u prošlosti putovanja za naše ljude predstavljala luksuz, bilo je pojedinaca koji su imali priliku da vide svet i često su o tome pisali. Aleksandar Vidaković je u periodu između dva rata imao tu sreću da pređe okean i beleži u pismima utiske koji prikazuju koliki je jaz postojao između života u Srbiji, čak i u Evropi, u poređenju sa onim na Novom kontinentu.
U Pismima iz Amerike Vidaković beleži mnoge utiske počev od toga kako je ugledao američko kopno. Ipak, najinteresantnija su zapažanja o Njujorku, koji se danas u mnogim aspektima može smatrati prestonicom sveta, a i tada je bio grad sa modernim tendencijama, živim kapitalističkim duhom, multikulturalan grad, u kome Vidaković po prvi put posmatra afroamerikance i njihov položaj…
„Kroz pola veka Njujorka, koji vidimo danas, neće više biti, kao što ni današnji Njujork nije onaj od pre pola veka. Tamo gde se živi skoncentrisanom energijom, gde današnjica bez predaha proždire jučerašnjicu, a sutrašnjica današnjicu, nema i ne može biti onog vekovnog koje pripada kako Himalajima tako i onom najmanjem selu, koje leži daleko u planinama, užljebljeno međ njegove vrhove u svojoj nepokretnosti.”
Detaljnu podelu posla i zaduženja koja tek odnedavno postaje važna kod nas Vidaković zapaža u Americi kao nešto što je svuda prisutno i verovatno povezano sa produktivnošću, i to posebno ističe u Pismima iz Amerike.
„Svako lice vrši samo svoj posao i ništa više, jer se mnogo više može obaviti ako za svaki posao postoji zasebno lice. Gost samo ima da digne slušalicu i saopšti telefonistkinji koje lice želi. Ona ga zatim vezuje sa direktorom, sekretarom, portirom, poštarkom, sobaricom, hotelskim lekarem, berberinom, čistačem cipela, mesindžerom, novinarskim kioskom, perionicom ili restoranom.”
Danas se puno govori o reklamama, čak i o opasnostima koje od njih prete, a u Pismima iz Amerike postoje odlomci koji govore o vrlo razvijenom kapitalističkom marketingu u prodaji još tridesetih godina prošlog veka. Tadašnji Njujork liči na centralne ulice današnjih gradova svuda u svetu gde se na sve strane reklamiraju popusti, rasprodaje i drugi raznorodni oblici namamljivanja mušterija. Vidaković, nenaviknut na takve prevare kakve mi danas poznajemo, reaguje naivno:
„’Ala sam batlija’, rezonujem ja. ’Baš da naiđem u Njujork u sezoni rasprodaja. Bar ću se jevtino sortirati.’
Da sam znao Njujork, drukčije bih ja rezonovao. Znao bih onda da su sve te rasprodaje samo trikovi da se namame stranci i žutokljunci i da bi cedulje koje glase: ranije tri dolara, sada dolar i po trebalo tačnije da glase: ranije dolar i po, sada tri.”
Afroamerikanci u Harlemu
Poseban utisak na srpskog novinara ostaviće svet Afroamerikanaca u Njujorku, čiji život u tom Njujorškom kvartu je danas legenda, ali ova zabeleška potvrđuje da je u prvoj polovini prošlog veka sve tamo bilo onako kako se predstavlja u filmovima. Ovo je posebno zanimljiv segment Pisama iz Amerike.
„Jedan dan u njujorškom crnačkom kvartu, Harlemu, za Evropljanina je pravo otkriće. Svako lice koje tamo srećete – crno je. Crne žene guraju crna kolica sa crnčićima, koji na belim jastucima podsećaju na muve u mleku. Debele matore crnkinje, nalik na velike pudinge od čokolade, sede na stepenicama ispred kuća i drže žur sa komšilukom. (…) U Harlemu ceo svet živi na ulici. (…) Crnci, iako ih ima oko tri četvrti miliona u Njujorku, malo su doprineli njegovoj materijalnoj kulturi. Ali su zato dali Njujorku svirku, igru i pesmu. Dali mu ritma i boja. Dali mu jednu neposrednu svesrdnu radost, koju on bez njih možda ne bi imao. Njujorška pozorišta, mjuzik-holovi i kabareti puni su crnaca, koji u njima predstavljaju neke od najomiljenijih tačaka.”
Autor ne zatvara oči pred rasnom diskriminacijom, opisuje opsežno položaj Afroamerikanaca i vidi se da je dosta toga stigao da zapazi, ali i da istraži jer spominje i razlike koje postoje širom Amerike, osobito opisujući kakav su položaj pripadnici tamne rase imali na Jugu.
Iscrpljujući rad u kapitalizmu i laka zabava
Ono najvrednije u Pismima iz Amerike je jedan upadljiv zaključak koji Vidaković donosi u Pismima iz Amerike. On uviđa da je to svet napretka, mehanizacije, svet budućnosti, progresa, organizacije koja donosi boljitak i sve kvalitetniji život u pogledu komfora. Pa ipak on vidi ono što je i glavna problematika te kapitalističke filozofije, koja se zahuktala tih tridesetih godina u Americi, potepeno osvajala Evropu, a danas u svoj ritam ubacila i čitav svet. On uviđa da ljudi puno rade i da im posao zauzima centralni deo dana, nakon čega su umorni i jedino imaju potrebu za nekom lakom zabavom:
„Svuda danas u Americi ljudi rade od devet do pet. Svuda rade na isti, brzi, mehanizovani način. Svuda su isto zamoreni kada posao završe. Svuda osećaju istu potrebu za lakom razonodom i svuda im Holivud, radio, stripovi na isti način tu potrebnu zabavu pružaju.”
Ovde se Vidaković ističe kao preteča mnogih današnjih analitičara i anticipira ono što kod nas često apostrofira pesnik i izdavač Gojko Božović – da je 20. vek bio vek kulture, a 21. vek zabave. I nije čudno da se to desilo jer, preuzimajući američki matricu rada, Evropa i svet preuzeli su i posledicu – nesposobnost da se da vremena, prostora i energije duhu i kulturi. Ostalo je samo mesta za opuštanje i zabavu – čega smo svi svedoci.
„Pozorište je, uopšte, tako retko u Americi, da se pod rečju ’teater’ podrazumeva bioskop. Ako se misli na pozorište u evropskom smislu, valja to naročito naglasiti. A u nekim manjim gradovima na srednjem zapadu čak je i pojam pozorišta tako nepoznat da kada je jedno putujuće pozorište naišlo u jedan gradić od trideset hiljada stanovnika, ono se moralo reklamirati kao pozorište sa živim ljudima.”
Iako nije suštinski protivnik tendencija u zapadnoj kulturi, Vidaković, kao svaki školovan i intelektualan, čovek pita se i šta je suština ili smisao američkog stila života, jer u njemu ne uviđa humanistički pristup koji je tada ipak bio centralni u Evropi. On pre svega uviđa da se raspored, organizacija, zakon, pravila i svi detalji tog kapitalističkog sveta usmereni ka uštedi vremena, a cilj uštede vremena je u stvari omogućavanje da se uradi još poslova, zaradi još dolara, bude još bogatiji, uspešniji ugledniji. To Vidaković još bolje iznosi:
„’A dobro, šta radite s tim tolikim ušteđenim vremenom?’, zapitao sam jednog Amerikanca.
Za trenutak nije umeo da mi odgovori. Ali da je umeo, tačan odgovor bio bi: ’Tim ušteđenim vremenom štedimo još više vremena.’
U glavi prosečnog Amerikanca logičan red rezonovanja ovakav je: što više ušteđenog vremena – to više poslova. Što više poslova – to više dolara. A što više dolara – to više uspeha i ugleda. Ništa za pravog Amerikanca nije tako impresivno kao uspeh izražen u dolarima.”
I dok je tih tridesetih Evropa razvijala svoju industrijalizaciju na svoj način i pripremala se za novi rat, dok je kod nas većina stanovnika i dalje živela na selu, ručno obrađujući zemlju i živeći onako kako su i njihovi dedovi, sa izuzetkom građanskog sloja, koji je pratio modu, običaje, doneo bioskope, fudbal, radio i druge novosti sa modernog Zapada – u Americi su vrtoglavo išli liftovi gore-dole po Empajer stejt bildingu, koristili se telefoni, žurilo se, radilo, sticalo bogatstvo, izmišljali novi izumi, a Afroamerikanci pevali su i svirali neku drugačiju muziku. Posle je došao taj strašni rat, a Amerika nije stala, već je išla napred. Vidakovićeva Pisma iz Amerike su neprocenjiv zapis koji nam nudi odgovor zašto je sve nadalje bio kako je bilo, i zašto smo danas i mi i Evropa tu gde jesmo. I zašto je taj stil života koji Amerikanci žive već skoro čitav vek i tada i sada po mnogo čemu bio dobar, ali, kako kaže slovenački filozof Slavoj Žižek, mora da se reguliše i unapredi.
Sva dela ovog autora možete videti OVDE.
U okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalibris izdao je dela mnogih zaboravljenih pisaca, kao što su Dušan Rogić, Stevan J. Jevtić, Milica Janković, Jelena Dimitrijević itd.