У Латинима је можда и најинтересантнији путопис Марка Цара, у коме аутор описује неколико недеља проведених у Риму. Путопис је написан у облику писама упућених пријатељу Милану Савићу.
Иако највећи део путописа У Латинима описује боравак у главном граду Италије, дато нам је путовање паробродом до Италије, као и повратак кроз Умбрију. Тако су оквири овог путовања обележени прелепом медитеранском природом, док ће у средишњем делу путописа доминирати урбани пејзаж.
На почетку путописа У Латинима стоји мото преузет из Гетеовог дела „Путовања по Италији”: „[…] an diesen Ort knüpft sich die ganze Geschichte der Welt, und ich zähle einen zweiten Geburtstag, eine wahre Wiedergeburt, von dem Tage da ich Rom betrat.” (За ово место везана је читава светска историја, и ја бројим други рођендан, истински препород, од дана када сам крочио у Рим.)
Судећи по овом цитату, аутор, као и Гете, сматра да је Рим престоница света, односно престоница људске цивилизације. У овоме се крије и важно композиционо начело путописа: за Рим је везана и читава светска историја, па сам Марко Цар организује своје приповедање о Риму кроз векове његовог постојања. Када буде описивао Римски форум, заправо ће се бавити Римским царством, а када буде говорио о Микеланђелу, говориће о ренесансној Италији и папској држави. Марко Цар сматра да се историјски периоди врло јасно препознају већ у самој архитектури Рима.
Иако описује и мештане, њихове обичаје, кулинарске специјалитете и ноћни живот, највећим делом усмерен је на историјске и културне споменике, најмонументалније и најважније римске грађевине.
Интересантна одлика овог путописа, односно Марка Цара као писца је да се он неће либити да призна да нека чувена грађевина или црква није на њега оставила очекивани утисак. У првом реду – то је Црква Светог Петра, којој замера превртљиви изглед; по његовом мишљењу, црква је много монументалнија и већа него што се заправо даје видети. Ово вероватно излази из чињенице да је веома складна и да јој је окружење у потпуности подређено.
Оно што јесте интересантан део у његовом опису ове монументалне грађевине је успон на куполу, који је један врло мукотрпан подухват, стрм и клаустрофобичан; многи посетиоци се не одваже да се отисну на ово мало ходочашће.
Ниједним периодом историје није Марко Цар тако одушевљен као ренесансом и њеним уметнинама, те двама великим уметницима: Микеланђелом и Рафаелом. Посебно је очаран Рафаеловим фрескама, које осликавају и красе Рафаелове собе у Ватикану – чувеном Атинском школом и Преображењем. О последњој Рафаеловој слици доноси Марко Цар и вредну анегдоту: велики напор и психичка исцрпљеност током рада на Исусовом преображењу, али и нека врста трагичног усуда боји последње тренутке овог прерано умрлог сликара.
У овом путопису аутор говори о Ватикану у два наврата. С једне стране говори о својој посети ватиканском музеју у коме је једноставно преоптерећен количином експоната и несагледивошћу нагомиланог историјског блага, статуа, фигура и мозаика; са друге стране папска држава му је веома занимљива; забављају га и „арлекинске” униформе Швајцарске гарде, као и њихова историја. Посебно је фасциниран и згрожен озлоглашеним Чезаром Борџијом, кардиналом и – братоубицом. Још једна од великих фигура ренесансне Италије је и Ђордано Бруно, који је предмет посебног поглавља У Латинима.
Рим као престоница света и центар западне цивилизације, седиште културног напретка је толико богат културом, уметношћу и историјом, и налази се први на листи градова које сваки човек треба да посети. То Марко Цар и напомиње свом пријатељу Милану Савићу – јер Рим мора да се доживи.
Међу нашим издањима пронађите још интересантних, мање познатих путописа: Из Скандинавије Светомира Николајевића, Путне успомене Михаила Полит-Десанчића, Из старог Дубровника и По разним крајевима Милана Савића, Писма из Америке Александра Видаковића, Путешествије по Сербији Јоакима Вујића и многе друге.
Сва дела Марка Цара можете видети ОВДЕ, а књигу У Латинима ОВДЕ.