Шесетих година деветнаестога века бејаше у Српству још врло моћан и изразит романтичко-националан правац, који се поче готово у исто доба кад и правци псевдокласички и лирско-идилски, али који их брзо остави за собом и поста искључиви господар српских духова. Као што су и у других народа том правцу били први представници највећи људи свога доба и племена, тако је и у српској књижевности он започет појавом великога Вука Стеф. Караџића. Као што је Вук кренуо готово сва литерарна питања прве половине деветнаестога века, тражећи у свему начелне измене, тако је под утицајем рада његова и правца романтичко-националнога свака грана књижевности добила други карактер, или је, дотле превиђена и занемарена, тек први пут отпочела у то доба.
Најизразитија литерарна превласт европска над младим народима словенскога југа огледа се у неодољиву утицају романтизма у првој половини деветнаестога столећа. Али романтичко-национални правац у српској књижевности има два дела своје историје: најпре је он опозиција, а потом је господар, који стиче своју опозицију. У првој половини своје историје он се ослања на здраво начело црпљења из народа. У песмама народним живљаше наша прошлост не засвагда изгубљена, већ само заклоњена танким велом туге; народ се преко песме разговараше са царевима и краљевима својим, клањаше се њиховим задужбинама и остајаше у мислима непрестано на земљишту њихова рада. Тај толико снажни морални фактор могаше све то чинити и путем књиге, кад га Вук узе из уста народних и употреби за камен темељац своје књижевне зграде. Моралном страном и језиком својим изазваше те творевине духа народнога нов правац у уметничкоме певању. Реформисани главни представници литерарни – језик и поезија – изазваше и даље сличне измене у духу и облику по свима огранцима књижевним. Дотле је тај правац водио борбу, после које је предузео владавину. Али каогод што се у државном уређењу ондашње Кнежевине Србије много штошта изводило не у духу основице која је великом српском револуцијом у почетку деветнаестога столећа положена, и као што се управна организација поступно, али брзо претвараше у систем бирократски, тако се и у књизи српској, која је била препорођена у најлепшем смеру и правцу, јавио крајњи изданак који није показивао природне основице и здрава живота, који је истицао из натегнутих потреба, а утицао у сујетно и празно звецкање и играчку књижевну. Природно је било да се свима тим – и политичким и књижевним – изопаченостима јави опозиција. С друге опет стране, не остадоше без утицаја сувремене мисли које се у напреднијим народима и литературама јављаху и развијаху, тражећи да ухвате корена. „Здрави разум” философије осамнаестога века, потиснут романтичко-националним правцем свуда, па и у Срба, јави се сада као протест против изврнутих идеја овога правца, али он сада бејаше уистину разум који тражаше радикални преображај у друштву и реалистички правац у књижевности и науци.
Први главни представник и творац тога покрета у Србији и Српству био је Светозар Марковић.
Он се родио у Зајечару 1847. године, а школовао се у почетку по различитим местима како му се кад отац, као чиновник, селио. Гимназију је довршио у Београду, а потом је започео учење техничких наука у Великој школи. После две године био је као одличан ученик послат од српске државе у Петроград ради изучавања виших техничких студија. У Петрограду се за Марковића отвори нов свет идеја, али се у самом томе северном граду он лично не могаше одржати. Оштра клима и његово слабо здравље не могаху се сложити, и он је одлазио на југ, напуштајући Петроград за краће време, а потом га је морао сасвим оставити. Године 1869. прешао је у Цирих на политехнику, али ни тамо није могао остати дуго. Изгубивши због свога писања државну помоћ и налазећи да је време радити већ и у средини народној, Марковић се врати у отаџбину 1870. године и отпочне рад који је кратко време трајао, али који по последицама својим оста као јак и силан гигантски покретач.
У Петрограду се, рекосмо, отворио Марковићу читав нов свет. Он виде борбу нових људи против установа и појмова какви владаху добрим делом и у његову народу; дође у ближи додир с тим људима; чу њихову јаку, оштру и логичну реч која говораше истину; прихвати њихову књигу, и његово болећиво, поштено срце закуца брже. Он бејаше следбеник нове вере, којој ће наскоро потом у Цириху наћи нове потврде, те јој постати не само следбеник већ за свој народ проповедник.
Тако одушевљен и спремљен, Марковић поче књигом критику друштвену и књижевну. Још из Петрограда се јави чланком „Певање и мишљење”, који бејаше први талас буре што долази. Како у Србији ступи на дневни ред и уставна организација, Марковић се јави својим погледима и ту. Он је био пророк; место свршетка, борба уставна, због несолидности основе коју јој дадоше извођачи, тек започе. То бејаху „Наше обмане”, како назва своју критику Марковић. У то се доба увелике таласала Уједињена омладина српска, којој многи виђени чланови бејаху управо главни представници онога празнога рада у књизи и народу. Према томе, и рад омладински не имађаше другу, бољу основицу, те се Марковић и ту јави тражењем да омладина постави себи одређенији и сувременији правац.
Рад у Србији Марковић је развијао поглавито преко листова: „Радник”, „Јавност”, „Глас јавности”, „Ослобођење”, које је листове или сам уређивао или им иначе био душа. Због таквог је рада морао патити; он је морао у отаџбини тамновати или бивати без отаџбине.
Многобројни су његови чланци, критике, студије, а све је потекло са једнога чистога извора и имало је један нов и напредан смер. Између свих, најјасније је изложен његов народно-политички програм у студији „Србија на Истоку”, а научно-критички у расправи „Реализам у науци и животу” и у делу „Начела народне економије”, израђеном, и недовршеном, по Чернишевском.
У почетку 1875. године Марковић је пошао био у Приморје, тражећи помоћи своме слабом здрављу у блажој клими. Али он бејаше патњама и радом већ толико ослабео да на томе путу и премину у Трсту, у грађанској болници, 26. фебруара 1875, у двадесет осмој години својој.
Више него рана смрт његова не покоси све што он бејаше урадио. На први глас о смрти овога првака одговори се одлучном изјавом: „Барјактар је пао, али не и барјак његов!” То не бејаше само фраза, већ реч уверења; она се и на делу показала.
Оштра критика новога правца и његова зачетника многима је тешко падала, а отуда је потицао узрок за многу неприлику ономе који се критикује и ономе који критикује. Али у сваком почетку тако и бива: нове идеје свом јачином ударају на оно што се затекло, да се после борбе на развалинама старога отпочне разложитије разређивање.
Светозар Марковић отпочиње ново доба у историји развоја српских идеја; он је творац новога, огромнога покрета за добро свога народа, коме је служио свом памећу и свим срцем.
Одломак из дела Знаменити Срби XIX века Андре Гавриловића
Сва дела Светозара Марковића која је објавио Порталибрис погелдајте ОВДЕ.