Šesetih godina devetnaestoga veka bejaše u Srpstvu još vrlo moćan i izrazit romantičko-nacionalan pravac, koji se poče gotovo u isto doba kad i pravci psevdoklasički i lirsko-idilski, ali koji ih brzo ostavi za sobom i posta isključivi gospodar srpskih duhova. Kao što su i u drugih naroda tom pravcu bili prvi predstavnici najveći ljudi svoga doba i plemena, tako je i u srpskoj književnosti on započet pojavom velikoga Vuka Stef. Karadžića. Kao što je Vuk krenuo gotovo sva literarna pitanja prve polovine devetnaestoga veka, tražeći u svemu načelne izmene, tako je pod uticajem rada njegova i pravca romantičko-nacionalnoga svaka grana književnosti dobila drugi karakter, ili je, dotle previđena i zanemarena, tek prvi put otpočela u to doba.
Najizrazitija literarna prevlast evropska nad mladim narodima slovenskoga juga ogleda se u neodoljivu uticaju romantizma u prvoj polovini devetnaestoga stoleća. Ali romantičko-nacionalni pravac u srpskoj književnosti ima dva dela svoje istorije: najpre je on opozicija, a potom je gospodar, koji stiče svoju opoziciju. U prvoj polovini svoje istorije on se oslanja na zdravo načelo crpljenja iz naroda. U pesmama narodnim življaše naša prošlost ne zasvagda izgubljena, već samo zaklonjena tankim velom tuge; narod se preko pesme razgovaraše sa carevima i kraljevima svojim, klanjaše se njihovim zadužbinama i ostajaše u mislima neprestano na zemljištu njihova rada. Taj toliko snažni moralni faktor mogaše sve to činiti i putem knjige, kad ga Vuk uze iz usta narodnih i upotrebi za kamen temeljac svoje književne zgrade. Moralnom stranom i jezikom svojim izazvaše te tvorevine duha narodnoga nov pravac u umetničkome pevanju. Reformisani glavni predstavnici literarni – jezik i poezija – izazvaše i dalje slične izmene u duhu i obliku po svima ograncima književnim. Dotle je taj pravac vodio borbu, posle koje je preduzeo vladavinu. Ali kaogod što se u državnom uređenju ondašnje Kneževine Srbije mnogo štošta izvodilo ne u duhu osnovice koja je velikom srpskom revolucijom u početku devetnaestoga stoleća položena, i kao što se upravna organizacija postupno, ali brzo pretvaraše u sistem birokratski, tako se i u knjizi srpskoj, koja je bila preporođena u najlepšem smeru i pravcu, javio krajnji izdanak koji nije pokazivao prirodne osnovice i zdrava života, koji je isticao iz nategnutih potreba, a uticao u sujetno i prazno zveckanje i igračku književnu. Prirodno je bilo da se svima tim – i političkim i književnim – izopačenostima javi opozicija. S druge opet strane, ne ostadoše bez uticaja suvremene misli koje se u naprednijim narodima i literaturama javljahu i razvijahu, tražeći da uhvate korena. „Zdravi razum” filosofije osamnaestoga veka, potisnut romantičko-nacionalnim pravcem svuda, pa i u Srba, javi se sada kao protest protiv izvrnutih ideja ovoga pravca, ali on sada bejaše uistinu razum koji tražaše radikalni preobražaj u društvu i realistički pravac u književnosti i nauci.
Prvi glavni predstavnik i tvorac toga pokreta u Srbiji i Srpstvu bio je Svetozar Marković.
On se rodio u Zaječaru 1847. godine, a školovao se u početku po različitim mestima kako mu se kad otac, kao činovnik, selio. Gimnaziju je dovršio u Beogradu, a potom je započeo učenje tehničkih nauka u Velikoj školi. Posle dve godine bio je kao odličan učenik poslat od srpske države u Petrograd radi izučavanja viših tehničkih studija. U Petrogradu se za Markovića otvori nov svet ideja, ali se u samom tome severnom gradu on lično ne mogaše održati. Oštra klima i njegovo slabo zdravlje ne mogahu se složiti, i on je odlazio na jug, napuštajući Petrograd za kraće vreme, a potom ga je morao sasvim ostaviti. Godine 1869. prešao je u Cirih na politehniku, ali ni tamo nije mogao ostati dugo. Izgubivši zbog svoga pisanja državnu pomoć i nalazeći da je vreme raditi već i u sredini narodnoj, Marković se vrati u otadžbinu 1870. godine i otpočne rad koji je kratko vreme trajao, ali koji po posledicama svojim osta kao jak i silan gigantski pokretač.
U Petrogradu se, rekosmo, otvorio Markoviću čitav nov svet. On vide borbu novih ljudi protiv ustanova i pojmova kakvi vladahu dobrim delom i u njegovu narodu; dođe u bliži dodir s tim ljudima; ču njihovu jaku, oštru i logičnu reč koja govoraše istinu; prihvati njihovu knjigu, i njegovo bolećivo, pošteno srce zakuca brže. On bejaše sledbenik nove vere, kojoj će naskoro potom u Cirihu naći nove potvrde, te joj postati ne samo sledbenik već za svoj narod propovednik.
Tako oduševljen i spremljen, Marković poče knjigom kritiku društvenu i književnu. Još iz Petrograda se javi člankom „Pevanje i mišljenje”, koji bejaše prvi talas bure što dolazi. Kako u Srbiji stupi na dnevni red i ustavna organizacija, Marković se javi svojim pogledima i tu. On je bio prorok; mesto svršetka, borba ustavna, zbog nesolidnosti osnove koju joj dadoše izvođači, tek započe. To bejahu „Naše obmane”, kako nazva svoju kritiku Marković. U to se doba uvelike talasala Ujedinjena omladina srpska, kojoj mnogi viđeni članovi bejahu upravo glavni predstavnici onoga praznoga rada u knjizi i narodu. Prema tome, i rad omladinski ne imađaše drugu, bolju osnovicu, te se Marković i tu javi traženjem da omladina postavi sebi određeniji i suvremeniji pravac.
Rad u Srbiji Marković je razvijao poglavito preko listova: „Radnik”, „Javnost”, „Glas javnosti”, „Oslobođenje”, koje je listove ili sam uređivao ili im inače bio duša. Zbog takvog je rada morao patiti; on je morao u otadžbini tamnovati ili bivati bez otadžbine.
Mnogobrojni su njegovi članci, kritike, studije, a sve je poteklo sa jednoga čistoga izvora i imalo je jedan nov i napredan smer. Između svih, najjasnije je izložen njegov narodno-politički program u studiji „Srbija na Istoku”, a naučno-kritički u raspravi „Realizam u nauci i životu” i u delu „Načela narodne ekonomije”, izrađenom, i nedovršenom, po Černiševskom.
U početku 1875. godine Marković je pošao bio u Primorje, tražeći pomoći svome slabom zdravlju u blažoj klimi. Ali on bejaše patnjama i radom već toliko oslabeo da na tome putu i preminu u Trstu, u građanskoj bolnici, 26. februara 1875, u dvadeset osmoj godini svojoj.
Više nego rana smrt njegova ne pokosi sve što on bejaše uradio. Na prvi glas o smrti ovoga prvaka odgovori se odlučnom izjavom: „Barjaktar je pao, ali ne i barjak njegov!” To ne bejaše samo fraza, već reč uverenja; ona se i na delu pokazala.
Oštra kritika novoga pravca i njegova začetnika mnogima je teško padala, a otuda je poticao uzrok za mnogu nepriliku onome koji se kritikuje i onome koji kritikuje. Ali u svakom početku tako i biva: nove ideje svom jačinom udaraju na ono što se zateklo, da se posle borbe na razvalinama staroga otpočne razložitije razređivanje.
Svetozar Marković otpočinje novo doba u istoriji razvoja srpskih ideja; on je tvorac novoga, ogromnoga pokreta za dobro svoga naroda, kome je služio svom pameću i svim srcem.
Odlomak iz dela Znameniti Srbi XIX veka Andre Gavrilovića
Sva dela Svetozara Markovića koja je objavio Portalibris pogeldajte OVDE.