Јован Поповић (1905–1952) био је српски песник, приповедач и позоришни критичар, који је помало заборављен у нашој књижевности, а свакако је и он, као и његова књижевна дела, вредан помена.
Рођен је у Кикинди 18. новембра 1905. године у угледној интелектуалној породици, која је у месту где је завршио основну школу – селу Теремији – била једина српска породица. Гимназијско школовање успешно је савладао у гимназији у Кикинди, а онда се одлучио за студирање у Београду на Филозофском факултету. Међутим, како је то обично раније бивало у времену када је он студирао, тешка материјална ситуација приморала га је да напусти студије и врати се у родни завичај. С обзиром на то да му је отац био апотекар, Јован Поповић, по повратку из Београда, латио се апотекарског посла, те је помагао оцу и постао апотекарски приправник.
Таленат за писање показао је у својим двадесетим, када је написао збирке песама Хаџија вечности (1925) и Плес над празнином (1926). Кренуо је стопама експресиониста, па у поезији исказује свој песимистички дух, мрачни поглед на свет, где је једино извесно сама смрт. Касније он више није на овом путу, раскида са оваквим погледом у свом песничком перу и почиње да уноси нешто ново. То ново је прави револуционаристички дух, бунтован човек и окреће се социјалној проблематици и заједници. Јован Поповић сада на прво место ставља радничку класу и њен положај у друштву. Свестан је тешких ситуација у којима се људи налазе у том бурном периоду, народ је измучен и изморен, те се у многим својим делима Поповић осврће управо на таква питања. С овим у вези, он се издваја као уредник књиге под насловом Књига другова, која изашла 1929. године и представља први наш зборник социјалне поезије. Уређивање зборника отворило му је стазе на овом пољу, па је био први уредник Књижевних новина и уредник часописа Стожер, на чијим се страницама налазе реченице у којима износи своја уверења и критике.
Ово нису једини часописи на којима је Јован Поповић радио. Истакао се и као један од покретача Недељних информативних новина и Наше књижевности. За време Другог светског рата био је уредник часописа Посавски партизан. Поповићеви есеји и критике штампане су по различитим листовима, међу којима су и Наша стварност и Уметност и критика.
Многи критичари боље оцењују Јована Поповића у улози приповедача него у песничкој улози. Он се јавио као прозаиста са књигама Реда мора да буде, Истините легенде и Лица у пролазу. Као најуспелију и најзначајнију издвајају Истините легенде, први пут објављену 1944. године. Збирка приповедака Истините легенде у центар збивања ставља реалне ликове, учеснике из ослободилачких борби и њихове приче.
Овај књижевник живео је и радио у ратном и међуратном периоду, учествовао је у НОБ-у. Како се види и у његовој прози и поезији, био је борац који је желео да народу утре путеве слободе. Дела Јована Поповића представљају на неки начин и документарну књижевност о једном времену и генерацијама тог доба. Неретко је и сентименталан као писац, хроничар, ствара добар контакт са читаоцем, коме ће и те како приближити оно о чему пише.
Поповић је остао да ради у Београду након завршетка рата. Био је један од људи који су обновили Летопис Матице српске. Важно је напоменути да је био директор драме Народног позоришта у Београду, као и дописни члан САНУ.
Преминуо 13. фебруара 1952. и сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу. Његов споменик данас можемо видети у центру Кикинде.
Сва дела Јована Поповића која је Порталибрис објавио погледајте ОВДЕ.