Jovan Popović (1905–1952) bio je srpski pesnik, pripovedač i pozorišni kritičar, koji je pomalo zaboravljen u našoj književnosti, a svakako je i on, kao i njegova književna dela, vredan pomena.
Rođen je u Kikindi 18. novembra 1905. godine u uglednoj intelektualnoj porodici, koja je u mestu gde je završio osnovnu školu – selu Teremiji – bila jedina srpska porodica. Gimnazijsko školovanje uspešno je savladao u gimnaziji u Kikindi, a onda se odlučio za studiranje u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Međutim, kako je to obično ranije bivalo u vremenu kada je on studirao, teška materijalna situacija primorala ga je da napusti studije i vrati se u rodni zavičaj. S obzirom na to da mu je otac bio apotekar, Jovan Popović, po povratku iz Beograda, latio se apotekarskog posla, te je pomagao ocu i postao apotekarski pripravnik.
Talenat za pisanje pokazao je u svojim dvadesetim, kada je napisao zbirke pesama Hadžija večnosti (1925) i Ples nad prazninom (1926). Krenuo je stopama ekspresionista, pa u poeziji iskazuje svoj pesimistički duh, mračni pogled na svet, gde je jedino izvesno sama smrt. Kasnije on više nije na ovom putu, raskida sa ovakvim pogledom u svom pesničkom peru i počinje da unosi nešto novo. To novo je pravi revolucionaristički duh, buntovan čovek i okreće se socijalnoj problematici i zajednici. Jovan Popović sada na prvo mesto stavlja radničku klasu i njen položaj u društvu. Svestan je teških situacija u kojima se ljudi nalaze u tom burnom periodu, narod je izmučen i izmoren, te se u mnogim svojim delima Popović osvrće upravo na takva pitanja. S ovim u vezi, on se izdvaja kao urednik knjige pod naslovom Knjiga drugova, koja izašla 1929. godine i predstavlja prvi naš zbornik socijalne poezije. Uređivanje zbornika otvorilo mu je staze na ovom polju, pa je bio prvi urednik Književnih novina i urednik časopisa Stožer, na čijim se stranicama nalaze rečenice u kojima iznosi svoja uverenja i kritike.
Ovo nisu jedini časopisi na kojima je Jovan Popović radio. Istakao se i kao jedan od pokretača Nedeljnih informativnih novina i Naše književnosti. Za vreme Drugog svetskog rata bio je urednik časopisa Posavski partizan. Popovićevi eseji i kritike štampane su po različitim listovima, među kojima su i Naša stvarnost i Umetnost i kritika.
Mnogi kritičari bolje ocenjuju Jovana Popovića u ulozi pripovedača nego u pesničkoj ulozi. On se javio kao prozaista sa knjigama Reda mora da bude, Istinite legende i Lica u prolazu. Kao najuspeliju i najznačajniju izdvajaju Istinite legende, prvi put objavljenu 1944. godine. Zbirka pripovedaka Istinite legende u centar zbivanja stavlja realne likove, učesnike iz oslobodilačkih borbi i njihove priče.
Ovaj književnik živeo je i radio u ratnom i međuratnom periodu, učestvovao je u NOB-u. Kako se vidi i u njegovoj prozi i poeziji, bio je borac koji je želeo da narodu utre puteve slobode. Dela Jovana Popovića predstavljaju na neki način i dokumentarnu književnost o jednom vremenu i generacijama tog doba. Neretko je i sentimentalan kao pisac, hroničar, stvara dobar kontakt sa čitaocem, kome će i te kako približiti ono o čemu piše.
Popović je ostao da radi u Beogradu nakon završetka rata. Bio je jedan od ljudi koji su obnovili Letopis Matice srpske. Važno je napomenuti da je bio direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i dopisni član SANU.
Preminuo 13. februara 1952. i sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju. Njegov spomenik danas možemo videti u centru Kikinde.
Sva dela Jovana Popovića koja je Portalibris objavio pogledajte OVDE.