Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Стефани Раденковић
Сватови
Није га видео, па не памти, сигурно има пар година. Јавиће се ваљда.
Сетио се једног дана, кад су славили славу на селу, Светог Ђорђа. Било му је можда седам година. Дан је био топао, прелеп. Пуно деце. Вриштали су, јурили скакавце, водили краве на пашу, ујутру гледали како их бака музе, пили свеже млеко. Одрасли су били поред ражња. Пили су ракију читав дан. Његов ујак је заливао прасе пивом и окретао ражањ. „Ај да смо живи и здрави! Живели, бате!”, чуло се поред ражња. Прилазио је, они би га задиркивали. „Прави момак! Гледај, гледај како ујка окреће прасе, па ти све супротно”, рекао би један. „Ееее, немој тако, Гаге је велики мајстор за прасетину!” А он одјури, срећан, није знао куда би пре. Неко је понео лопту, па су дечаци играли фудбал, а девојчице су брале цвеће и плеле венчиће, па стављале у косу. Он би, с браћом, дотрчао до њих повремено да им скине венчић с главе, или им претрчавао преко цвећа што су га поред крила ставиле на гомилу да им буде при руци кад плету. Биле су му смешне кад се наљуте. Бака га је грдила, али видело се да не мисли озбиљно. Знао је да јој је омиљени унук. Она га никад није терала на спавање као другу децу. „Не дирајте дете, видите да му се не спава. Сутра не иде у школу, ће се одмори. Једном је слава, и он слави. Сине, и твоја је слава ово.” И он би се пео њој у крило, гледајући на остале са висине, победнички. Кад и бака Мира оде, десило би се да на њега забораве, ако се унесу у разговор. А најузбудљивије приче су се причале касно у ноћ, кад ракија у флаши понестаје и кад ноћ около постаје све тиша.
– Беше ли овија дани у воденицу, Гаге?
А ујка Гаги се уозбиљи, заћути, па саспе чашицу у грло.
– Не га дирај, бе, у праву је што не иде више, да су те тебе јурили, не би ни у село више дошја.
Дође му да пита: „Ко те јурио, ујка Гаги?”, ал’ је знао да су на њега и заборавили, иначе не би ни причали. Ћутао је, а жуљало га је да чује скоро па више него она дрвена клупа.
Ујак одједном поче да прича.
„Кад сам чуја да ме зовев, прво сам мислио да је неко од моји исто остао, разумеш ли ме… И ја: Еве ме, идем си кући, ’ајде и ти сас мене, окаснисмо га данас.
Кад ја чујем глас неки познат ми, знаш, и он ме вика на свадбу, вика: ’Ајде, дођи, чекамо те, еве и кондир, да се провеселимо, ’ајде.
Музику кад гу чу, а оно не знам да ти опишем каква музика, девојке певав, и ја видо’ и сватови и младу у бело и људи, гости, разумеш ли, и ја реко’ ’ајде, много лепа свадба, знаш, викав ме, мало да се провеселим, па ће се вратим кући. И играсмо у коло, и песме певасмо, а песма знаш како те гађа, помислиш си свашта, свашта ти долази, разумеш ли ме? Носив и једно прасе сас њи, и обучени онако, сви накићени, млада у злато окићена с вео, и хармоника је имала и труба. Девојке, момци, веселив се, из пушке пуцав, грлив се, честитав, и ја честита исто. И како ми кондирче дадоше, ја реко’: ’Ајде, нек ви је са срећу, младожењо, да гу чуваш ову лепојку, све најбоље од Бога и прекрсти се, знаш. И како се је прекрсти’, тако као да се изгуби цела свадба. Погледам, ја поред реку стојим на ивицу онако, свадба гу нема, ни млада, ни сватови, ни младожења, ни музика нема да се чује, само у руку како сам држао оно кондирче, само коска једна ми остала, знаш.”
И сад се стресао као онда. Ту ноћ је лоше спавао. Памти тај сан.
Сања као да је у колевци. У соби мирише на чисто, око њега бела постељина, на столу, осећа, врела погача премазана медом. Босиљак. На њему бело, ново дечје оделце. Чује да ватра гори и нечије кораке како се приближавају столу.
Гласови су промукли, звуче уморно и старо.
– ’Ајде, ’ајде, да седнемо мало да одморимо, па да видимо шта ћемо с овим. Има осећај да је он ово на шта показује једна од трију жена.
– Ух, застаде ми ова погача у грлу. Не ваља. Не ваља. Друге две се згледаше и настаде тишина у соби.
Над њим се надносе три лица. Три старице, изгужваних лица, мршаве, дугих руку и ситних очију. Чини му се да су сестре. Једна од њих показа кажипрстом на њега. Нокти су јој неприродно дугачки.
– Нек живи до тридесете године. Метак нека га убије на свадби. – Уух, уморна сам – рече друга.
– ’Ајмо назад, па сутра да дођемо опет, не могу овако да пресечем на брзину, много их је данас било.
– Не, не, тако ће бити. Нема враћања.
– Добро, али до тридесете ће лепо да живи. Лепо је дете, паметно, нек заврши школу, родитељи нек му поживе дуго, и браћа и сестре, нек има и своју децу.
– Да, да, нек има и своју децу, рече она. Ал’ неће да доживи да она порасту.
– А што да умре на свадби, брате? Па патиће много та жена, неће се више удавати, зар и њу да ојадимо, а добру погачу му мајка умесила, видиш да нас поштују и да стрепе над судбином овог детета.
Трећа најзад дубоко уздахну. – Добро, де.
Дотакну му руком образ, а он осети као перо да му се наслања на лице. Спокој. Чуо је њен глас издалека и упињао се да разуме шта му говори, али као да речи долазе из велике даљине, ништа од њих није остајало што би он задржао у свести. Пробудио се тог јутра, иако дете, са осећајем да је његова судбина већ одређена. Толико година је прошло, па је и заборавио. А данас се, ето, сетио.
– Хало? Гаги, ’де си, ујо? Добро ли сте? Зовем те на свадбу, женим се 30. октобра.
Нешто сам мислио да те питам, ако ја промашим, ти јабуку да гађаш…
Зебња му проструја телом.