Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Stefani Radenković
Svatovi
Nije ga video, pa ne pamti, sigurno ima par godina. Javiće se valjda.
Setio se jednog dana, kad su slavili slavu na selu, Svetog Đorđa. Bilo mu je možda sedam godina. Dan je bio topao, prelep. Puno dece. Vrištali su, jurili skakavce, vodili krave na pašu, ujutru gledali kako ih baka muze, pili sveže mleko. Odrasli su bili pored ražnja. Pili su rakiju čitav dan. Njegov ujak je zalivao prase pivom i okretao ražanj. „Aj da smo živi i zdravi! Živeli, bate!”, čulo se pored ražnja. Prilazio je, oni bi ga zadirkivali. „Pravi momak! Gledaj, gledaj kako ujka okreće prase, pa ti sve suprotno”, rekao bi jedan. „Eeee, nemoj tako, Gage je veliki majstor za prasetinu!” A on odjuri, srećan, nije znao kuda bi pre. Neko je poneo loptu, pa su dečaci igrali fudbal, a devojčice su brale cveće i plele venčiće, pa stavljale u kosu. On bi, s braćom, dotrčao do njih povremeno da im skine venčić s glave, ili im pretrčavao preko cveća što su ga pored krila stavile na gomilu da im bude pri ruci kad pletu. Bile su mu smešne kad se naljute. Baka ga je grdila, ali videlo se da ne misli ozbiljno. Znao je da joj je omiljeni unuk. Ona ga nikad nije terala na spavanje kao drugu decu. „Ne dirajte dete, vidite da mu se ne spava. Sutra ne ide u školu, će se odmori. Jednom je slava, i on slavi. Sine, i tvoja je slava ovo.” I on bi se peo njoj u krilo, gledajući na ostale sa visine, pobednički. Kad i baka Mira ode, desilo bi se da na njega zaborave, ako se unesu u razgovor. A najuzbudljivije priče su se pričale kasno u noć, kad rakija u flaši ponestaje i kad noć okolo postaje sve tiša.
– Beše li ovija dani u vodenicu, Gage?
A ujka Gagi se uozbilji, zaćuti, pa saspe čašicu u grlo.
– Ne ga diraj, be, u pravu je što ne ide više, da su te tebe jurili, ne bi ni u selo više došja.
Dođe mu da pita: „Ko te jurio, ujka Gagi?”, al’ je znao da su na njega i zaboravili, inače ne bi ni pričali. Ćutao je, a žuljalo ga je da čuje skoro pa više nego ona drvena klupa.
Ujak odjednom poče da priča.
„Kad sam čuja da me zovev, prvo sam mislio da je neko od moji isto ostao, razumeš li me… I ja: Eve me, idem si kući, ’ajde i ti sas mene, okasnismo ga danas.
Kad ja čujem glas neki poznat mi, znaš, i on me vika na svadbu, vika: ’Ajde, dođi, čekamo te, eve i kondir, da se proveselimo, ’ajde.
Muziku kad gu ču, a ono ne znam da ti opišem kakva muzika, devojke pevav, i ja vido’ i svatovi i mladu u belo i ljudi, gosti, razumeš li, i ja reko’ ’ajde, mnogo lepa svadba, znaš, vikav me, malo da se proveselim, pa će se vratim kući. I igrasmo u kolo, i pesme pevasmo, a pesma znaš kako te gađa, pomisliš si svašta, svašta ti dolazi, razumeš li me? Nosiv i jedno prase sas nji, i obučeni onako, svi nakićeni, mlada u zlato okićena s veo, i harmonika je imala i truba. Devojke, momci, veseliv se, iz puške pucav, grliv se, čestitav, i ja čestita isto. I kako mi kondirče dadoše, ja reko’: ’Ajde, nek vi je sa sreću, mladoženjo, da gu čuvaš ovu lepojku, sve najbolje od Boga i prekrsti se, znaš. I kako se je prekrsti’, tako kao da se izgubi cela svadba. Pogledam, ja pored reku stojim na ivicu onako, svadba gu nema, ni mlada, ni svatovi, ni mladoženja, ni muzika nema da se čuje, samo u ruku kako sam držao ono kondirče, samo koska jedna mi ostala, znaš.”
I sad se stresao kao onda. Tu noć je loše spavao. Pamti taj san.
Sanja kao da je u kolevci. U sobi miriše na čisto, oko njega bela posteljina, na stolu, oseća, vrela pogača premazana medom. Bosiljak. Na njemu belo, novo dečje odelce. Čuje da vatra gori i nečije korake kako se približavaju stolu.
Glasovi su promukli, zvuče umorno i staro.
– ’Ajde, ’ajde, da sednemo malo da odmorimo, pa da vidimo šta ćemo s ovim. Ima osećaj da je on ovo na šta pokazuje jedna od triju žena.
– Uh, zastade mi ova pogača u grlu. Ne valja. Ne valja. Druge dve se zgledaše i nastade tišina u sobi.
Nad njim se nadnose tri lica. Tri starice, izgužvanih lica, mršave, dugih ruku i sitnih očiju. Čini mu se da su sestre. Jedna od njih pokaza kažiprstom na njega. Nokti su joj neprirodno dugački.
– Nek živi do tridesete godine. Metak neka ga ubije na svadbi. – Uuh, umorna sam – reče druga.
– ’Ajmo nazad, pa sutra da dođemo opet, ne mogu ovako da presečem na brzinu, mnogo ih je danas bilo.
– Ne, ne, tako će biti. Nema vraćanja.
– Dobro, ali do tridesete će lepo da živi. Lepo je dete, pametno, nek završi školu, roditelji nek mu požive dugo, i braća i sestre, nek ima i svoju decu.
– Da, da, nek ima i svoju decu, reče ona. Al’ neće da doživi da ona porastu.
– A što da umre na svadbi, brate? Pa patiće mnogo ta žena, neće se više udavati, zar i nju da ojadimo, a dobru pogaču mu majka umesila, vidiš da nas poštuju i da strepe nad sudbinom ovog deteta.
Treća najzad duboko uzdahnu. – Dobro, de.
Dotaknu mu rukom obraz, a on oseti kao pero da mu se naslanja na lice. Spokoj. Čuo je njen glas izdaleka i upinjao se da razume šta mu govori, ali kao da reči dolaze iz velike daljine, ništa od njih nije ostajalo što bi on zadržao u svesti. Probudio se tog jutra, iako dete, sa osećajem da je njegova sudbina već određena. Toliko godina je prošlo, pa je i zaboravio. A danas se, eto, setio.
– Halo? Gagi, ’de si, ujo? Dobro li ste? Zovem te na svadbu, ženim se 30. oktobra.
Nešto sam mislio da te pitam, ako ja promašim, ti jabuku da gađaš…
Zebnja mu prostruja telom.