Stevan Jevtić je jedan od onih izuzetno plodnih autora čija dela polako nestaju sa polica biblioteka, stara izdanja su pohabana i gotovo da trošnost papira više ne može da sačuva redove koje je ovaj autor napisao. O njemu se relativno malo zna, ali iz dela, koja se i dalje mogu dobaviti makar u Narodnoj biblioteci i kod kolekcionara, i koja će reizdavati redom Portalibris, može se saznati mnogo o idejama, idealima, ali duši i stvaralačkom biću Stevanovom.
Njegov roman Spahinica verovatno je još jedan sjajan primer kvalitetnog životnog, ali istovremeno kulturno-dokumentarnog štiva. Ovo delo stoji rame uz rame sa romanima Jakova Ignjatovića, Stevana Sremca i Koste Trifkovića jer nam vrlo precizno prikazuje život naših ljudi u Vojvodini u prošlosti, i u tom smislu upotpunjuje sliku o različitim kulturnim jezgrima, stilovima života, primljenim kulturnim uticajima u različitim delovima zemlje gde je naš narod stvarao svoju mikrosredinu. Ponegde, kao u Vojvodini pod okriljem tuđina, Austrougarske, na jugu pod Turcima, a kasnije će većina tih prostora ući u sastav oslobođene države. Jevtić se tako ubraja u autore koji nam uspešno ostavljaju dokaz o našem kulturno-istorijskom nasleđu, o istoriji privatnog života, običajima, svakodnevici naših predaka u različitim krajevima. A pritom u pitanju je, kao i kod drugih spomenutih i nespomenutih autora, roman koji oživljava taj svet, gde ima emocija, uobličenih, gotovo stvarnih karaktera, napetih životnih situacija, itd. Treba reći da je srpska književnost u tom smislu i bogata i raznolika, jer mnogi pisci, prikazujući život i ljude različitih naših oblasti, daju nam koloritnu lepezu tog života i tih svetova, koja svedoči o živom i bogatom duhu našeg naroda koji je sve to stvorio. Počev od pomenutog Ignjatovića i Stevana Sremca, koji su pisali i o južnim prostorima, gde je primetan turski uticaj, tu je i Kosta Trifković, Bora Stanković, koji će ući u dubinu tog južnjačkog melanholičnog mentaliteta, ali i Dušan Radić, koji će pisati o centralnoj Srbiji, kao i Ćosić, a on će obuhvatiti i zapadnu Srbiju itd.
Jevtićeva Spahinica donosi i jednu retku informaciju – da su se naraštaji iz vojvođanskih mešovitih brakova neretko i nenamerno odricali svog srpskog naroda i jezika, ali ne i vere, kao jedan od junaka Spahinice.
Stevan J. Jevtić nije jedan od onih pisaca koji idealizuje život našeg naroda. Naprotiv. U Spahinici on nam daje vrlo snažnu sliku nestalne devojke, njenog koketiranja sa mladićima i prikazuje njen tragični kraj zbog prevare u braku. Opisuje tipičnu majku iz zanatlijskog sloja koja samo želi da svoju ćerku bogato uda. Tužnog oca koji oplakuje sinove bez kojih je ostao, i koji ne podnosi kaćiperstvo kćerki. Rasipnog naslednika bogate porodice koja naposletku postaje sluga. U predgovoru za ovu knjigu daje se i neka vrsta objašnjenja tih pojava – uticaj Zapada. Pitanje je, naravno, da li je Jevtić bio protivnik svih vrednosti koje su sa Zapada dolazile, ali je evidentno da naša kulturna sredina iz tog zapadnjačkog nije prihvatala civiliziranje, pristojnost, značaj obrazovanja i školovanja, odbacivanje prostaštva, malograđanstva, sujeverja, već samo potrebu da se troši, uživa u luksuzu, lepoti, zavođenju, ljubavnim igrama – sve ono što na izvestan način može biti štetno za njihov život i odnose. U svakom slučaju, Stevan J. Jevtić uspeva da nam kroz zabavnu priču sa ljubavnom temom da mnogo više. Pre svega činjenicu da naš narod u prošlosti nije živeo isključivo na selu, uz junačke pesme, smerno ponašanje devojaka, neprikosnoveno poštovanje oca. Tragovi modernosti i raznih uticaja velikih kultura postale su deo naše prošlosti, razvoja i važan uslov onoga gde smo danas.
Baveći se gradskim življem i njihovom svakodnevicom, napisao je i roman iz beogradskog života pod nazivom Danica.
Sa druge strane, Jevtićevo delo Milutin, koje neodoljivo asocira na potonju Knjigu o Milutinu Danka Popovića, nosi u sebi patriotske ideje i misli autora, te kroz to delo upoznajemo jednog drugačijeg Stevana J. Jevtića. Primerci ovog ostvarenja jako su retki, a jedan je digitalizovala biblioteka u Mičigenu, što je krajnje interesantno.
Neverovatno je koliko je malo podataka o Stevanu J. Jevtiću, a za sobom je ostavio plodan opus. Zanimljivo je da je napisao i jednu od retkih domaćih opera, idilsku operu Dana, takođe scensku igru Četiri miliona rubalja, spev Topolski venac (koji je blizak spevu Milutin), Aleksandar I, zatim neobično delo Došla je majka, satirični i humoristični spis Sito i rešeto.
Stevan J. Jevtić pisao je i poeziju, a najpoznatija mu zbirka nosi naziv Vulkani.
Sva dela ovog pisca možete videti OVDE.
U okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalirbis izdaje dela mnogih zaboravljenih pisaca i srpskih klasika, kao što su Branislav Nušić, Stevan Sremac, Kosta Trifković, Milorad Šapčanin, itd.