Владимир Ћоровић: „Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку”

Након стицања независности на Берлинском конгресу 1878. године, долази до промене у спољнополитичкој оријентацији Србије од Русије ка Аустроугарској. Новом поделом територија Србија остаје окружена аустроугарским областима, док Русија бива сасвим потиснута са Балкана. Са друге стране, уједињењем Немачке једини спољнополитички правац деловања Дунавске монархије остаје југоисток, те су стога односи са Србијом постали императив опстанка те државе.

Владимир Ћоровић се у својој монографији Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку бави сложеним политичким односом двеју држава као кључем за разумевање сукоба који ће довести до избијања Првог светског рата. Разлог настанка овако обимног и разложног дела представља напор српске историографије да се одбрани од наметања кривице за избијање највећег оружаног сукоба у дотадашњој историји света.

Владимир Ћоровић припада великој генерацији српских интелектуалаца, заједно са Скерлићем, Цвијићем, Александром Белићем и Слободаном Јовановићем, те Дучићем, Шантићем, Ракићем, Андрићем и Црњанским, који су сви коначно уједињење Срба схватали као врхунац свог животног прегнућа. Сви професионални напори ових умних људи немају за циљ личну афирмацију, већ су усмерени ка испуњењу националног уједињења као духовне категорије.

За Владимира Ћоровића, који је рођен у Босни и Херцеговини, дакле у аустријској окупацији, стварање Краљевине СХС представља уништење Аустроугарске и гарант управо стечене слободе. Стога послератни напори немачке политике, тенденциозоно подметнуте кроз историографију, да се кривица за избијање Првог светског рата свали на Србе представља напад не само на нову државу већ и на Ћоровића лично. Сви напори које је ова велика генерација направила и наставила да прави бивају угрожени. Због тога се Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку могу читати и као својеврсна апологија српских националних идеја.

Ова монографија је утемељена у директним изворима, дипломатским документима Србије, Аустроугарске и других великих сила, како би се на пропагандне нападе одговорило чињеницама. Ћоровић се историографијом брани од наметања искривљеног приказивања догађаја и политичког тумачења узрока избијања рата.

Важно је имати на уму да односи Србије и Аустроугарске никада нису били односи једнаких сила, већ су били условљени сталним притисцима моћније, многољудније, територијално веће и економски јаче државе да се Србија потчини и усклади са њеним империјалним циљевима. Крајњи циљ овакве аустријске политике на Балкану је био припајање Србије и Црне Горе, које се могло постићи само уколико би Аустрија тај рат представила као одбрану, а не као освајачки поход. Страх од Србије је утемељен у историјском искуству избацивања Аустрије из Италије и Немачке. То је страх да ће и са Балкана бити избачена на исти начин, тиме де факто престајући да постоји. Србија према томе представља страшан Пијемонт који би могао да доведе до побуне словенских народа који живе у Аустроугарској без икаквих политичких права. Однос између Немаца и Пољака, Словака, Чеха, те јужнословенских народа, Словенаца, Хрвата и Срба унутар Аустроугарске условљен је борбом против Србије како би се одбранио статус кво, односно како би се немачка политичка доминација очувала.

Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку обухватају период од турских реформи 1902. године до избијања рата 1914, са посебним освртом на Царински рат и Анексиону кризу, балканске ратове, те Сарајевски атентат и Јулску кризу. Ова Ћоровићева монографија данас постаје поново актуелна због нових покушаја ревизије историје XX века којима Немачка и Аустрија желе да одговорност за рат пребаце на друге. С обзиром на то да се пред нама налазе изводи из оригиналних докумената, коментарисани и разјашњени великим ауторитетом Владимира Ћоровића, Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку дају прилику да се добро познате историјске чињенице сагледају из угла високе дипломатије и њеног деловања у преломним тренуцима светске историје.

 

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге историографске књиге мање познатих аутора као што су: Михаило Гавриловић (Из нове српске историје), Стојан Новаковић (Васкрс државе српске, Турско царство пред српски устанак 1780–1804, Срби и Турци XIV i XV века), Јаша Томић (Рат на Косову и старој Србији), Милутин Д. Лазаревић (Наши ратови за ослобођење и уједињење) и многе друге.

Сва дела Владимира Ћоровића можете видети ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *