Стеван Јевтић је један од оних изузетно плодних аутора чија дела полако нестају са полица библиотека, стара издања су похабана и готово да трошност папира више не може да сачува редове које је овај аутор написао. О њему се релативно мало зна, али из дела, која се и даље могу добавити макар у Народној библиотеци и код колекционара, и која ће реиздавати редом Порталибрис, може се сазнати много о идејама, идеалима, али души и стваралачком бићу Стевановом.
Његов роман Спахиница вероватно је још један сјајан пример квалитетног животног, али истовремено културно-документарног штива. Ово дело стоји раме уз раме са романима Јакова Игњатовића, Стевана Сремца и Косте Трифковића јер нам врло прецизно приказује живот наших људи у Војводини у прошлости, и у том смислу употпуњује слику о различитим културним језгрима, стиловима живота, примљеним културним утицајима у различитим деловима земље где је наш народ стварао своју микросредину. Понегде, као у Војводини под окриљем туђина, Аустроугарске, на југу под Турцима, а касније ће већина тих простора ући у састав ослобођене државе. Јевтић се тако убраја у ауторе који нам успешно остављају доказ о нашем културно-историјском наслеђу, о историји приватног живота, обичајима, свакодневици наших предака у различитим крајевима. А притом у питању је, као и код других споменутих и неспоменутих аутора, роман који оживљава тај свет, где има емоција, уобличених, готово стварних карактера, напетих животних ситуација, итд. Треба рећи да је српска књижевност у том смислу и богата и разнолика, јер многи писци, приказујући живот и људе различитих наших области, дају нам колоритну лепезу тог живота и тих светова, која сведочи о живом и богатом духу нашег народа који је све то створио. Почев од поменутог Игњатовића и Стевана Сремца, који су писали и о јужним просторима, где је приметан турски утицај, ту је и Коста Трифковић, Бора Станковић, који ће ући у дубину тог јужњачког меланхоличног менталитета, али и Душан Радић, који ће писати о централној Србији, као и Ћосић, а он ће обухватити и западну Србију итд.
Јевтићева Спахиница доноси и једну ретку информацију – да су се нараштаји из војвођанских мешовитих бракова неретко и ненамерно одрицали свог српског народа и језика, али не и вере, као један од јунака Спахинице.
Стеван Ј. Јевтић није један од оних писаца који идеализује живот нашег народа. Напротив. У Спахиници он нам даје врло снажну слику несталне девојке, њеног кокетирања са младићима и приказује њен трагични крај због преваре у браку. Описује типичну мајку из занатлијског слоја која само жели да своју ћерку богато уда. Тужног оца који оплакује синове без којих је остао, и који не подноси каћиперство кћерки. Расипног наследника богате породице која напослетку постаје слуга. У предговору за ову књигу даје се и нека врста објашњења тих појава – утицај Запада. Питање је, наравно, да ли је Јевтић био противник свих вредности које су са Запада долазиле, али је евидентно да наша културна средина из тог западњачког није прихватала цивилизирање, пристојност, значај образовања и школовања, одбацивање просташтва, малограђанства, сујеверја, већ само потребу да се троши, ужива у луксузу, лепоти, завођењу, љубавним играма – све оно што на известан начин може бити штетно за њихов живот и односе. У сваком случају, Стеван Ј. Јевтић успева да нам кроз забавну причу са љубавном темом да много више. Пре свега чињеницу да наш народ у прошлости није живео искључиво на селу, уз јуначке песме, смерно понашање девојака, неприкосновено поштовање оца. Трагови модерности и разних утицаја великих култура постале су део наше прошлости, развоја и важан услов онога где смо данас.
Бавећи се градским живљем и њиховом свакодневицом, написао је и роман из београдског живота под називом Даница.
Са друге стране, Јевтићево дело Милутин, које неодољиво асоцира на потоњу Књигу о Милутину Данка Поповића, носи у себи патриотске идеје и мисли аутора, те кроз то дело упознајемо једног другачијег Стевана Ј. Јевтића. Примерци овог остварења јако су ретки, а један је дигитализовала библиотека у Мичигену, што је крајње интересантно.
Невероватно је колико је мало података о Стевану Ј. Јевтићу, а за собом је оставио плодан опус. Занимљиво је да је написао и једну од ретких домаћих опера, идилску оперу Дана, такође сценску игру Четири милиона рубаља, спев Тополски венaц (који је близак спеву Милутин), Александар I, затим необично дело Дошла је мајка, сатирични и хумористични спис Сито и решето.
Стеван Ј. Јевтић писао је и поезију, а најпознатија му збирка носи назив Вулкани.
Сва дела овог писца можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталирбис издаје дела многих заборављених писаца и српских класика, као што су Бранислав Нушић, Стеван Сремац, Коста Трифковић, Милорад Шапчанин, итд.