Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Marko Veljković
Starac i smrt
Prošao je kroz šumu, po jedva vidljivoj stazi, za koju je znao da je tu, kroz šiblje i lišće, sa propetim mesecom nekuda iznad. Na granama nahvatani sneg, njegov topao dah u vazduhu. Izbio je na čistac, odakle se videla slabašna kuća uleglog krova od snega. Nešto dalje odatle, kraj straćare, pogurena prilika čoveka. Saginjao se i dohvatao cepanice sa zemlje i stavljao ih u naručje kada se prenuo na njega.
– Kuj tam?
Starčev glas je odzvonio u noći. Njegove oči streljale su u prazno, u njega.
– Kuj tam?
Sagnuo se da izbegne granu i zateturao pritom. Starac odiže sekiru dok se trudio išta da vidi.
– Skloni to.
Starac kao da odmahnu glavom. – Uđi – kaza. – Sa’ ću ja.
Unutar kolibe je zevala praznina. Ognjište je bilo u zidu koji je delio prostoriju nadvoje. Spavaća soba je bila zdesna. Sleva sto u uglu i tronoščići poređani ispod. Usijani žar i bleda senka vatre koja poigrava na zidu.
– Šta čekaš?
Starac je ušao prvi, a on za njim. Sagnuo se da ne očeše teme glave o gredu iznad, a i unutra mu je plafon bio neugodno blizu. Zagledao je oko sebe dok je starac odlagao cepanice kraj ognjišta. Jednu je dao vatri. – Ledena noć – reče i uze žarač.
U kolibi nije bilo mnogo stvari. Makaze na polici zakucanoj za zid. Pokraj njih dopola dogorela sveća, par ikona. Prišao je i zagledao se u njih. Sveti arhiđakon Stefan. Preporodna mati Paraskeva. Njene oči među senkama, oreol iznad glave. Ustajali miris tamjana i voska.
– Živiš sam?
– Sam. – Starac kleknu da podbuni olenjelu vatru. Ona se podljuti, bljesnu, ali brzo potom minu. Dim pokulja, pa se primiri.
– Nema kog da se stara o tebi?
– Šta će mi kuj?
– Star si.
– Vala jesam.
U predsoblju nije bilo prozora, ali bilo je jednog u sobi sa krevetom. Prišao je i pogledao kroz njega, ali nije bilo ničega sem mraka. Nema prilika drveća u pokretu, a tamo negde iza brdo, nabubrelog stomaka od mrtvih. Njihov vapaj. Nečujni jauk onih koji čekaju da se ponovo rode.
Vratio se natrag i seo za sto. Starac je izneo polupraznu flašu sa vinom, otvorio čep i sipao u čašu punu masnica, iz koje je verovatno prethodno sâm pio.
– A tebi?
Starac napipa još jednu čašu sa police iznad, prosu užeglo vino iz nje u stranu i nasu i sebi. Podiže je kao da će da nazdravi, ali se predomisli i samo otpi.
– Okasnio si – kaza. – Očekivao sam te ranije.
– Ljudi me ne očekuju.
– Ja sam znao da ćeš doći. Uredio sam to. Ali sam mislio da ćeš da dođeš ranije.
Prineo je čašu ustima i otpio malo kiselkastog vina. Odložio ju je na sto. Ikone su im bile iznad glava. Njihove oči takođe.
– Prolazio sam ovuda i ranije, ali nikada nikog nije bilo.
– Čovek može da bira gde će da umre, ja sam izabrao da to bude ovde, gde sam rođen – pokazao je na ugao prostorije suvim prstom. – Eno onde, baš u onom ćošetu. Pričali su mi da je tu noć vetar zavijao kao da se porađa. Ne zna se ni dan, ni godina, ali se zna da su vukovi tavorili svu noć.
Vukova je i sada bilo napolju. Vetar je nosio njihov miris dok je prolazio kroz šumu, a čak je i sada mogao da ih čuje kako se svađaju u daljini.
Starac otpi još vina, zadrža ga ovlaš na ustima, pa reče: – Je l’ sada treba da se ispovedim? Rekla mi je da treba. Rekla mi je da ti kažem sve, da reči ne ostanu u pepelu.
– Ko ti je to rekao?
Pogledao ga je kao da ne razume šta ga pita.
– Baba – reče.
– Baba?
– Ona što te je poslala ovamo.
Razmašio se očima u pravcu plafona, gde se pomaklo nešto. Među senkama i razvučenom paučinom nečije iskeženo lice. Mala ogorčena čovečja prilika povijena u mrak.
– Će čuješ?
Pogledao je ponovo u starca, u njegovo otežalo lice. U bore usečene u njegove obraze i njegovo čelo.
– ’Ajde.
– Mnogo se umiralo. I više nego sada. Od tri deteta ako jedno pretekne. Ono što nije uzimao Bog, uzimale su veštice. A ono što nismo ostavljali njima, davali smo vukovima. Tako je to bilo.
Trgao se na to kao po pozivu i pogledao iza sebe, u prazninu koja je zjapila nad njim kao sveže iskopana raka. Osluškivao je, ali ničega nije bilo. Vratio se stolu i nastavio.
– Nismo ovde došli sami, niti je ova zemlja bila pusta. Pre ljudi ovde su bili drugi ljudi, a pre njih vukovi.
Oklevao je i otpio iz čaše, a potom pogledao u policu sa ikonama, ali tamo nije naišao na očekivani odgovor.
– Krv i seni. To je bio zalog. Jedno smo davali vucima, drugo prikazama u noći. Radili smo šta smo mogli da se zaštitimo, okrenuli se protiv onih koji su nas čuvali. Više nije imalo šta da se dâ. Ostali su samo mrtvi. I njih traže.
Pogledao je u pod očima kao tuđim.
– Jedno dete mi je sahranjeno tu gde sediš. Drugo pod pragom. Njih sam sačuvao.
Vetar se obrušio na vrata. Zavijao je kao da želi da ga puste unutra. Starac priđe vatri i dade joj još jednu cepanicu. Seo je na tronošče zagledan u plamen koji se javljao, dok mu se senka nervozno povijala oko nogu.
– Rekla mi je da neću da umrem. Rekla mi je da ću da živim dok se ne osušim toliko da vuci neće imati šta da oglođu.
Sekira mu je bila kraj nogu. Položio je ruku na njen rukohvat.
Nije se pomakao na to. Bio je bešumna prilika, obris nečega što je samo nalikovalo na čoveka. U svedenoj igri senki i gmižuće tame učini mu se da se nešto pruža iza stare prilike čoveka. Starčevo oko kao da zaiskri od nabirajuće suze. Vatra zapucketa i pusti od sebe svetleće iskre, podbuni se i ojača. Napolju neko zagreba po vratima.
***
Izašao je, a za njim su ušli vukovi. Došli su po svoje. Ako je za njima išta i ostalo, uzeo ga je oganj, koji je sada buktao kao posmrtna lomača pripravljena za Boga. Ostavio je plamen, koji je bacao neugodno svetlo po njegovim leđima i uputio stazom koja je vodila naviše. Među grobovima gore nečiji obris. Pogurena prilika žene, stomaka nabreklog od vučjeg nakota. Gura ruku u sebe i vadi nešto iz utrobe. Na ustima su joj reči. Prebira po njima krezubom gubicom i prosipa pljujući. Tome svedoči smrznuti mesec. U daljini se razleže vučji zov. Pozivaju jedni druge na hajku. Siti nisu. Još traže.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.
