Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Operacija „Kengurov skok”

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije

 

Miodrag Milanović

Operacija „Kengurov skok”

Londonski Sandej tajms je tokom oktobra i novembra 2005. objavio seriju članaka o engleskom obaveštajcu, pukovniku Djuen Tajrel Hadsonu (1910–1995) zvanom Bil, izvršnom oficiru britanskih specijalnih snaga DSO i OBE; radio je kao oficir za vezu sa jugoslovenskim partizanima i četnicima u okupiranoj Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. Engleske novine su osumnjičile pukovnika Hadsona za krađu dela bogatstva od 160 hiljada funti u zlatu, koje su Englezi slali kao pomoć, u manjoj meri četnicima, potom vrlo širokogrudo partizanima. Hadson je prvo bio izaslanik u Mihailovićevom štabu, potom neko vreme u Brozovom, da bi već 1947. bio isleđivan zbog sumnji o prisvajanju dela bogatstva koje je trebalo da preda Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini (JVUO) za finansiranje rata.

Hadson je bio kapetan britanske armije, kasnije major, pa pukovnik. Rođen je u Južnoj Africi. Od 1936. do 1940. godine boravio je u Jugoslaviji kao rudarski inženjer, živeći u Krupnju. Radio je u rudnicima antimona u Podrinju. Govorio je šest jezika, srpski kao da je ovde rođen. U britansku specijalnu službu stupio je 1940. godine. Dvadesetog septembra 1941. iz podmornice Trijumf iskrcao se kraj Petrovca u Crnoj Gori. S njim su bili majori jugoslovenske vojske Zaharije Ostojić i Mirko Lalatović, kao i radista Veljko Dragićević. Posle mesec dana u primorju, krenuli su za Srbiju, u štab pukovnika Dragoljuba Draže Mihailovića. Usput je Bil proveo nekoliko dana u Užicu, u partizanskom Vrhovnom štabu, da bi konačno stigao na Ravnu goru. U štabu Mihailovića bio je do 1944. godine, kada je s grupom od petsto savezničkih pilota evakuisan sa aerodroma u Pranjanima.

Pustolov, kakvih je bilo mnogo u tom vremenu i na tim zadacima, nije ratovao samo za državu i ideale već, pokazalo se, mnogo više za sebe. Jedan od Djuenovih zadataka bilo je raspoređivanje britanskih sredstava ne bi li se platili borci protiv Hitlerove soldateske. Dobio je, tokom boravka kod Mihailovića, desetine hiljada funti u zlatu, srebru, dijamantima i banknotama, što bi danas vredelo 3,5 miliona funti. Britanska pomoć je, inače, bila više nego skromna, retko kad veća od prijateljskog tapšanja po ramenu i pohvala preko radija, pa se dešavalo da, uz malu količinu oružja, stigne municija totalno različitog kalibra, preostala od nekog ratnog plena. Ipak, u toku 1943. godine, iz aviona su izbacivane pošiljke za zlatom i dijamantima, trebalo je ravnogorcima da pomognu u nabavci ratnog materijala. Zlato su Englezi prikazivali kao svoju pomoć, zapravo je poticalo od kraljevske vlade u Londonu i jugoslovenskih zlatnih rezervi zatečenih u inostranstvu u trenutku izbijanja rata. Od istog zlata su uredno naplatili svaki metak i zavoj izbačen nad nebom Jugoslavije. Hadson kao da se rukovodio onom narodnom: „Pola pije, pola šarcu daje” – polovinu je predavao četnicima, a polovinu zadržao. 1,75 miliona funti pohranjeno je negde u selima gde je operisala JVUO. Tokom istrage priznao je planiranje izvlačenja blaga i njegovo prebacivanje u Englesku po završetku rata.

Dvadeset godina kasnije, saznavši kako zlatnici nisu završili gde je trebalo, britanska vlada, prema navodima Sandejtajmsa, u proleće 1965. godine šalje svog proverenog obaveštajca srpskog porekla Dušana Popova, čije su dogodovštine inspirisale Jana Fleminga da stvori lik tajnog agenta Džemsa Bonda, da pronađe blago. Popov odseda u hotelu Kablar u Ovčar Banji. Preko dana je boravio u hotelskoj sobi, a uveče je, uz pomoć lampi, kopao po okolini. Tako je i otkriven. Lokalna policija je primetila čudno ponašanje jednog stranog turiste, koga su sa lampama viđali noću, i to prijavila pretpostavljenima. Zbog neobičnosti u slučaj se uključuje i republička Udba otpočinjući tajnu akciju Morava, potraga za zakopanim četničkim blagom. O tome na koji je nivo prioriteta stavljena ova akcija, govori i podatak da se odvijala pod ličnim nadzorom Aleksandra Rankovića, dok je glavni operativac na terenu bio Radenko Mandić, iskusni obaveštajac i jedan od ključnih ljudi u hapšenju Draže Mihailovića. Popov je imao mape zakopanog blaga, ali očito nije mogao da se snađe na terenu.

Obaveštajci Udbe došli su do informacije da su Bilu Hadsonu u zakopavanju blaga pomogli pripadnici četničkog odreda iz Blaca. Ekipa bezbednjaka uputila se u ovo malo mesto i saznala, jedan bivši četnik iz te jedinice se nakon rata naglo obogatio, sagradivši nekoliko kuća. Zbog sumnje da taj ravnogorac zna gde je zakopano blago, ili ga je čak pronašao, doveden je u Ovčar Banju kako bi se proverilo ima li neka saznanja o velikom bogatstvu skrivenom u tom mestu. Iznajmljena mu je soba u hotelu Kablar, ali je sutradan pronađen mrtav. Pojedini istoričari tvrde da je četnik iz Blaca ubijen jer nije hteo da sarađuje sa službenicima državne bezbednosti, da je samoubistvo inscenirano. Ima i onih koji navode da je nesrećni čovek likvidiran baš zbog toga što je pripadnicima Udbe rekao gde se nalazi blago, a oni ga kasnije iskopali. Da ova priča, ravna scenariju za kvalitetan špijunski triler, i dalje zaokuplja pažnju usamljenih avanturista, govore i izjave nekih meštana Ovčar Banje, kažu da po Kablaru povremeno viđaju ljude nimalo nalik rekreativcima i ljubiteljima prirode koje svakodnevno susreću.

Pisanje Sandej tajmsa aktuelizovalo je nanovo silne potrage za četničkom blagom minulih decenija; nisu urodile plodom, zbog zlatne groznice i dalje mnogi avanturisti pokušavaju da uđu u trag vrednim funtama. Po legendi, jedan broj zlatnika zakopan je negde u Nišu, posle rata savezna Udba je pokrenula opsežnu akciju pronalaska blaga, pod nazivom Morava 2. Zlatnike je navodno prikrio Ratibor Ratko Sotirović, predratni dopisnik Politike.  Potraga je organizovana na prostoru današnje Obrenovićeve ulice, na potezu od centra Forum do tržnog centra Kalča. Udba je tada u privatnim zbirkama niških policajaca pronašla zlatne predmete, zbog čega je nastala velika afera. Međutim, ispostavilo se da je to zlato niških Jevreja, zakopali su ga iz straha da ne padne u ruke nacistima, prilikom njihovog progona. Zvanično, četničko zlato u Nišu nikada nije pronađeno, ali mit je ostao. Bile su organizovane i pretrage pod plaštom „arheoloških iskopavanja”, ali su rezultati izostali. Vredno blago nije otkriveno ni kada je početkom devedesetih godina prošlog veka, zbog izgradnje podzemnog prolaza u Nišu, prokopana cela Obrenovićeva ulica, pa i Trg kralja Milana.

Uprava državne bezbednosti je u to vreme tragala za zlatnicima i na potezu Dušanove ulice u Nišu, gde se nalazila kuća Sotirovićevog oca. Njega je Gestapo za vreme rata deset puta stavljao na listu za streljanje, ali nikada ništa nije priznao. Ratko Sotirović je bio čovek velikog engleskog poverenja. Za vreme rata u Nišu se odvijao intenzivan antiokupatorski rad, naročito su bile organizovane sabotaže i diverzije na prugama. Železničari i službenici su za učešće u ovim akcijama nagrađivani visokim premijama, zlatnim engleskim funtama. Čovek koji je primao zlato i vršio isplatu i podnosio Englezima izveštaje bio je upravo Ratko Sotirović. Značaj Moravsko-vardarske doline uočili su saveznički komandanti i stratezi. Za vreme rata nastojali su da, pomoću pokreta otpora, pruge na ovoj deonici budu u prekidu. Najpre preko Ravnogorskog pokreta, a nakon Teheranske konferencije i promene politike, i partizanskog. Niški Gestapo je nenadano izgubio svaki trag Ratku Sotiroviću, pa je njegova sudbina ostala velika enigma. Ili ga je Gestapo streljao u Nišu kao špijuna ili ga je engleska obaveštajna služba izvukla iz ruku nacističke tajne policije, tako što je fiktivno poslat u zarobljeništvo, da bi posle rata nastavio da živi na zapadu sa lažnim identitetom.

Prema obelodanjenim savezničkim izveštajima, u periodu od novembra 1941. do oktobra 1943. godine, saveznici su pripadnicima Jugoslovenske vojke u otadžbini izbacili iz aviona, pored ostalog, i 67.120 zlatnih engleskih funti, od čega je 1.290 izgubljeno prilikom spuštanja. Zlatne funte bacane su u okviru savezničke pomoći i na Kopaoniku, gde je Sotirović jedno vreme vodio sabotažni štab komande južne Srbije, pod oznakom Gorski štab 101. Zajedno sa engleskim oficirima, članovima vojnih misija, držao je kurs za diverzante, obučavajući polaznike kako se rukuje paklenim mašinama. A pred kraj Drugog svetskog rata, pored ravnogoraca, i Gestapo počinje da traga za zlatom u Nišu. Potom je Udba zlatnike tražila i na mestu gde je bio Đurićev štab u Gornjoj Jablanici, svuda gde se Sotirović najviše kretao i zadržavao.

Posle rata, dok je radio za vojsku u Rumuniji, dokumenti pokazuju, Hadson je regrutovao Stefana Colera, mađarskog Jevreja, kako bi pronašao blago. Stefan je kupovao drvnu građu za britansku vladu iz zemalja istočne Evrope i odlično je poznavao srpske planine. Šta se, na kraju, zbilo sa Hadsonovim blagom, otkriva nam Sandej tajms u pravoj detektivskoj priči. U bukureštanskom hotelu Atina palas dva stranca su vodila zanimljiv razgovor. Jedan od njih bio je pukovnik Bil Hadson, vojni ataše u britanskoj ambasadi, a drugi Štefan Coler, britanski trgovački opunomoćenik za drvo, u regionu istočne Evrope. Na prvi pogled uobičajen razgovor dvojice poznanika, ali kada se zna da je Hadson bio profesionalni obaveštajac, stvari postaju mnogo zanimljivije. Coler mu je bio neophodan pošto se, po prirodi posla, slobodno kretao celim Balkanom, gde je nabavljao drvo neophodno u izgradnji razrušene Engleske. Ponudu dobijenu od Hadsona teško je mogao odbiti. Radilo se o sakrivenoj polovini zlata koje su Englezi u toku rata padobranima spuštali ravnogorskom pokretu, a gde se nalaze, znao je samo Hadson.

Po jednoj verziji, Djuen je za mesto skrivenog zlata znao tako što je zajedno sa Dragoljubom Dražom Mihailovićem zakopao dve konzerve prilikom brzog povlačenja iz sela Pranjana kod Čačka, kada je štab napala Četvrta proleterska brigada. Po drugoj, svedoci pri štabu su tvrdili da je Hadson veći deo zlata iz pošiljki zadržavao za sebe, dok je ravnogorcima prosleđen tek mali deo. U prilog ovome govori i podatak da su četnici i Hadson zajedno dočekivali pošiljke, uvek bacane iznad Pranjana, kada su u njima bile uniforme i sanitetski materijal. Za posebne pošiljke, sa zlatnicima, zaduženi su bili samo Hadson i Englezi, u tom trenutku prisutni u štabu. Lavovski deo zlata Hadson je zakopao, da mu se nađe posle rata. Ravnogorci i prepredeni obaveštajac računali su da će doći neka bolja vremena, a jedini problem je što su im se, po tom pitanju, gledišta prilično razilazila. Ravnogorci su se nadali omasovljavanju pokreta, nastavku borbe, dok je lukavi Hadson računao da sam dođe po zlato, čim se rat završi.

Rat je okončan, Hadson je mogao da sprovede svoju privatnu operaciju, prikladno je nazvavši Kengurov skok. Bil je Coleru opisao Pranjane, gde treba da krene od vodenice niz potok trideset pet koraka, da se okrene vojnički „nalevo”, napravi još petnaest koraka i dođe do dva drveta. Od kupastog drveta sa velikim korenjem van zemlje, tri koraka na sever treba da se kopa do dubine od četrdeset centimetara. Uzeli su u obzir i da je Coler znatno niži od Hadsona, pa su mu i koraci kraći. Na kraju su precizno izračunali da se na deset Hadsonovih dodaje jedan Colerov korak. Sve je utanačeno, Coler je već sutradan u Hadsonovom automobilu krenuo put srpskih planina. Pre rata radio je u Jugoslaviji, dobro govorio srpski, imao je poznanike u preduzeću Šipad, bavilo se trgovinom i preradom drveta. Iako je dogovoreno da po dolasku ni sa kim ne stupa u vezu bez preke potrebe, da koristi isključivo javne govornice, odmah po dolasku iz jedne od njih, Štefan zove svog starog poznanika, šumarskog inženjera, i nagovara ga da zajedno krenu u procenu nekih šuma po zapadnoj Srbiji.

Pravo iz beogradskog hotela Mažestik, u kome su se okupljali stranci, pripadnici raznih misija u Jugoslaviji, a osoblje mahom činili pripadnici Ozne (Odeljenja za zaštitu naroda), kreću ka Čačku. Može samo da se zamisli kako je tada savremena „lančia” upadala u oči dok se tociljala izlokanim džadama srpske provincije, maltene kao svemirski brod. Od Beograda, preko Gornjeg Milanovca i Takova, nekako su se dokotrljali do Pranjana. Kada su konačno našli traženu šumu, Coler se šećkao okolo, nešto brojao, pa je inženjer posumnjao da namerava uspostaviti vezu sa nekom odmetničkom grupom, bilo ih je mnogo u tom kraju. Kada ga je razuverio Coler je, posle nekoliko odmerenih koraka, iz putne torbe izvadio vojnički ašovčić i počeo brzo kopati. Posle nekoliko minuta u rukama je imao konzerve, iz njih je izvadio dve kese od šatorskog krila i zapanjenom inženjeru pokazao gomilu zlatnika i dijamanata. Pošto ga je od tog trenutka proglasio svojim saučesnikom, inženjeru nije ostalo drugo nego da sarađuje.

U povratku ih je zaustavio mladi oficir Ozne, hteo je da ih legitimiše, pošto je stranac ne samo u Pranjanima uvek izazivao pažnju. Coler je odmah digao dreku, pozivao se na ratno savezništvo, ali ih je oficir ipak naterao da odu u stanicu Ozne za Gornji Milanovac, radi rutinske provere. Na putu je motor počeo da krklja, pa je Štefan zaustavio auto i, dok je nešto petljao i čekićem popravljao ispod haube, sakrio je kese sa zlatom u bunkere, napravljene pored motora. Pokazalo se da je, kad je Coleru pozajmio svoj automobil, Hadson mislio na sve. Kada su stigli u stanicu, Coler je sam predložio da ga pretresu, na šta je nesrećni inženjer samo menjao boje. Kad nije pronađeno ništa sumnjivo, nastavili su put. Ono što nisu znali bilo je da ih je mladi oficir pratio još od Beograda, od Mažestika. Ozna je imala podatak da neki Englez traga za „Dražinim blagom” po nalogu Hadsona, ali ništa nisu mogli da dokažu.

Lovci na blago stigli su u Beograd, gde je inženjer dobio sitan bakšiš, u odnosu na vrednost zlata, ali je ipak morao ćutati, budući da je bio upetljan do guše. Poverenik za drvnu građu je preko misije Unre zlato poslao diplomatskom poštom u britansku ambasadu u Budimpešti, a oni odatle Hadsonu u Bukurešt. Da bi zavarao trag, u Beogradu Štefan provodi još nekoliko dana, na beznačajnim sastancima u Ministarstvu šuma, a zatim se pridružio Hadsonu u Bukureštu. Dobio je svoj deo, sto zlatnika, oko pola kilograma zlata. Bil mu je predložio da još jednom skokne u Srbiju, ovaj put na planinu Mučanj, iznad Ivanjice, gde je u dve kutije od eksploziva pohranjeno još veće blago. Izgleda da je to bio deo koji je britanski obaveštajac sklonio sam. Uputstvo je bilo slično, drveće, broj koraka, dobio je čak i mapu, sakrivenu u postavu šešira posebno naručenog za tu priliku.

Coler je opet našao svog nevoljnog saučesnika inženjera, zapretivši mu da će ga prijaviti ako mu opet ne pomogne (ovog puta pokupio je i trećeg člana družine, nekog Jevreja antikvara, čudom je preživeo rat, pristao je da pomogne, za nagradu). Pri povratku sa sastanka, inženjera, kao slučajno, sreće onaj oficir Ozne i privodi ga u centralu. Ovaj shvata da mu je bolje da kaže kakvim su se to šumsko-poljoprivrednim radovima bavili po Pranjanima i kakav izlet planiraju po Mučnju nego da ga pojede mrak. Islednici ga podučavaju da kaže da se razboleo, pa na put odlazi samo antikvar. Sledeći uputstvo, Štefan pronalazi mesto, otkopava dve kutije s natpisom „eksploziv”, njihovom sadržaju mogao je da se divi tek trenutak dok mu na leđa nisu skočila dva kršna seljaka, zapravo prerušeni oficiri Ozne. Coler je uhapšen u Mažestiku, dok je čekao isporuku, sa sve šeširom, pokušavši ga sakriti ispod šanka. Dobio je sedam godina kopanja, ovaj put u kazneno-popravne svrhe. Kad je britanska služba saznala za Hadsonove nepodopštine, kako ne bi brukali i sebe time što će optužiti ratnog heroja, predložili su da se skloni i, on je nestao negde u Južnoj Africi, gde je udobno živeo sve do 1995. godine, najverovatnije ne samo od penzije.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu