Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Тајна деда Милуновог блага

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије

 

Мариja Алексић

Тајна деда Милуновог блага

– Повлачио сам са са војску преко планину, све нам коске иструлеле, тад сам и навукȏ болештине, ал’ добро, преживело се бар – говорио је мој чукундеда Милун Алексић. Седокоси старац, омањи, погнутих леђа, са грбом посред кичме као последицом дугог путешествија преко албанских планина. Док је одмарао своје намучене кости, умео је да препричава и разглаба нашироко своје подухвате. А јесте деда био херој, није да није. Рођен, ни он не знајући када, преживео је балканске ратове, али је највише пострадао од Првог светског рата. Имао је деда уво за све, и што је требало и што није. Био је кувар, знао је тај да ни од чега спреми нешто.

– Од ништа би’ направио нешто – говорио је.

Стално се врзмао код својих претпостављених, а они га волеше јер је био припрост човек широког срца. Све је тај волео. Умео је да се расплаче кад птић укине и испадне из гнезда.

– Пази то као какво благо – чуо је речи свог претпостављеног док се обраћао једном војнику од поверења. – Пашић је рекао да ово мора да псе чува, то је наша историја, наше благо.

– Шта је то, генерале? – упитао би војник од поверења.

– Нешто што морамо чувати – узвратио би.

Није Милун знао шта је то од поверења, али је знао да то не сме бити изгубљено. Не сме му снег ни мраз албанских планина ништа. Мора да се чува, ако треба, у недрима. Размишљао је тада млади Милун шта би то могло да буде. Нешто од давнина, сигурно.

Освану хладно децембарско јутро. Минус је ледио залеђене образе српских изнурених војника. Милун се тресао од мраза. Мрзео је тај лед и снег. Сећао се како му је мајка говорила као малом: „Ој, Милуне, мајкина дико, обуци се и утопли ножурде своје.” Насмејао би се у брк себи благо на помен мајчиног имена. Питао се шта ли ради сада мајка.

Позвао га је генерал. Није му знао име. Није волео Милун да памти ништа што би га оптерећивало.

– Војниче, одакле си? – питао га је.

– Из Јагод’ну, генерале – узвратио је својим промуклим гласом.

– Из Јагод’ну, лепо, лепо – прозбори. – Имам задатак од поверења за тебе, војниче.

– Сам’ кажите, генерале – Милун се већ одомаћио.

– Узми овај замотуљак, чувај га као своје рођено дете, војниче. Чувај га као своје чедо, разумеш ли? Не питај ме шта је. Нећеш разумети ако ти кажем. Где ти, ту и ово, разумеш ли?

– Јасно ми је, генерале – одбруси Милун.

Милун је узео поверени замотуљак и попут новорођенчета, ставио га у недра и чврсто стегао. Није неуки човек знао шта се налази у замотуљку, а његова сељачка војничка част му није дозвољавала да отвори, размота… види шта је унутра. Сетио се мајке, која му је говорила као малом: „Милуне, кад ти нешто неко повери, ни по цену смрти не смеш да одаш, разумеш мајку?”

– Разумем, мајко, разумео сам – присећао се речи које је одговарао мајци. Свашта му се мотало по глави.

Ставио је замотуљак у један ковчег који је војска носила са собом. Генерал му је рекао да то буде код њега док му не изда ново наређење. Милун је свако јутро долазио, отварао ковчег и гледао да ли је она ’артија ту. Није Милун знао да је та ’артија, како је он у мислима називао, нешто што је од пре седам векова. Није он знао шта се збивало, није он био писмен. Чуо је само од сеоског попа за неког Немању и његовог брата, али ништа више није занимало тада деветогодишњег дечака који је водио стоку на испашу.

Милуна је изгарала жеља да сазна шта је то што он чува као очи у глави. Кад је кренуо да нешто да војнику саборцу, чуо је како његов генерал говори свештенику, кога је Милун посебно поштовао. Свашта се могло паметно чути од човека седе браде и дуге косе.

– Оче, Мирослављево јеванђеље је на сигурном. Ускоро ћу звати оног човечуљка да га донесе. Чува га као очи у глави.

– Шта је то Мирослављево јеванђеље? – питао се Милун. – Ко је Мирослав?

Није га више ни било брига. Сазнао је да је то нешто много важно. Још више проради у њему исконска жеља да сакрије благо које му беше поверено, ако треба, негде у неку рупу у овој пустахији где је сада српска војска. Милунови образи су били црвени од студени, али први пут је осетио да му је врућина. Нека крв је надирала у главу неуког сељака из Јагод’не.

– Покрет, војско – чу наређење после два дана останка у овој пустоши. Милун одлепрша до ковчега, који је био на сигурном месту. Благо је било ту. Чекало га је. Милуна је копкало да га отвори, али неће. Милун с Мораве је био неко коме је поверена тајна, бар на кратко.

– Војниче, дођи и понеси оно – позва га генерал.

Милун разочарано оде, узе замотуљак, наби у недра и хитрим корацима оде до претпостављеног. Беше му жао да се растане од тајног блага замотаног у ковчегу.

– Војниче с Мораве, не знаш колико си урадио важну ствар – рече му генерал.

Милуна обузме невиђена срећа. Образи му поруменеше још више. Албанску зиму више није осећао. Причаће мајци кад се врати, ако се врати… Све ће јој рећи. Рећи ће да је чувао благо, да је баш њему поверено да чува тајни замотуљак… Ако се врати… Сузе му се сливаше низ образе. Недостајала му је Јагод’на, недостајала му је мајка, која је чувала њихово стадо крај Мораве. Повремено би помислио и на Јулку, која га је чекала.

– Ћу се вратим, мора се вратим – мислио је Поморавац.

– Све ћу испричам, нешто ћу и измислим – помисли врцаво Милун Алексић, војник коме је поверена војна тајна  из прошлости.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу