Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije
Marija Aleksić
Tajna deda Milunovog blaga
– Povlačio sam sa sa vojsku preko planinu, sve nam koske istrulele, tad sam i navukȏ boleštine, al’ dobro, preživelo se bar – govorio je moj čukundeda Milun Aleksić. Sedokosi starac, omanji, pognutih leđa, sa grbom posred kičme kao posledicom dugog putešestvija preko albanskih planina. Dok je odmarao svoje namučene kosti, umeo je da prepričava i razglaba naširoko svoje poduhvate. A jeste deda bio heroj, nije da nije. Rođen, ni on ne znajući kada, preživeo je balkanske ratove, ali je najviše postradao od Prvog svetskog rata. Imao je deda uvo za sve, i što je trebalo i što nije. Bio je kuvar, znao je taj da ni od čega spremi nešto.
– Od ništa bi’ napravio nešto – govorio je.
Stalno se vrzmao kod svojih pretpostavljenih, a oni ga voleše jer je bio priprost čovek širokog srca. Sve je taj voleo. Umeo je da se rasplače kad ptić ukine i ispadne iz gnezda.
– Pazi to kao kakvo blago – čuo je reči svog pretpostavljenog dok se obraćao jednom vojniku od poverenja. – Pašić je rekao da ovo mora da pse čuva, to je naša istorija, naše blago.
– Šta je to, generale? – upitao bi vojnik od poverenja.
– Nešto što moramo čuvati – uzvratio bi.
Nije Milun znao šta je to od poverenja, ali je znao da to ne sme biti izgubljeno. Ne sme mu sneg ni mraz albanskih planina ništa. Mora da se čuva, ako treba, u nedrima. Razmišljao je tada mladi Milun šta bi to moglo da bude. Nešto od davnina, sigurno.
Osvanu hladno decembarsko jutro. Minus je ledio zaleđene obraze srpskih iznurenih vojnika. Milun se tresao od mraza. Mrzeo je taj led i sneg. Sećao se kako mu je majka govorila kao malom: „Oj, Milune, majkina diko, obuci se i utopli nožurde svoje.” Nasmejao bi se u brk sebi blago na pomen majčinog imena. Pitao se šta li radi sada majka.
Pozvao ga je general. Nije mu znao ime. Nije voleo Milun da pamti ništa što bi ga opterećivalo.
– Vojniče, odakle si? – pitao ga je.
– Iz Jagod’nu, generale – uzvratio je svojim promuklim glasom.
– Iz Jagod’nu, lepo, lepo – prozbori. – Imam zadatak od poverenja za tebe, vojniče.
– Sam’ kažite, generale – Milun se već odomaćio.
– Uzmi ovaj zamotuljak, čuvaj ga kao svoje rođeno dete, vojniče. Čuvaj ga kao svoje čedo, razumeš li? Ne pitaj me šta je. Nećeš razumeti ako ti kažem. Gde ti, tu i ovo, razumeš li?
– Jasno mi je, generale – odbrusi Milun.
Milun je uzeo povereni zamotuljak i poput novorođenčeta, stavio ga u nedra i čvrsto stegao. Nije neuki čovek znao šta se nalazi u zamotuljku, a njegova seljačka vojnička čast mu nije dozvoljavala da otvori, razmota… vidi šta je unutra. Setio se majke, koja mu je govorila kao malom: „Milune, kad ti nešto neko poveri, ni po cenu smrti ne smeš da odaš, razumeš majku?”
– Razumem, majko, razumeo sam – prisećao se reči koje je odgovarao majci. Svašta mu se motalo po glavi.
Stavio je zamotuljak u jedan kovčeg koji je vojska nosila sa sobom. General mu je rekao da to bude kod njega dok mu ne izda novo naređenje. Milun je svako jutro dolazio, otvarao kovčeg i gledao da li je ona ’artija tu. Nije Milun znao da je ta ’artija, kako je on u mislima nazivao, nešto što je od pre sedam vekova. Nije on znao šta se zbivalo, nije on bio pismen. Čuo je samo od seoskog popa za nekog Nemanju i njegovog brata, ali ništa više nije zanimalo tada devetogodišnjeg dečaka koji je vodio stoku na ispašu.
Miluna je izgarala želja da sazna šta je to što on čuva kao oči u glavi. Kad je krenuo da nešto da vojniku saborcu, čuo je kako njegov general govori svešteniku, koga je Milun posebno poštovao. Svašta se moglo pametno čuti od čoveka sede brade i duge kose.
– Oče, Miroslavljevo jevanđelje je na sigurnom. Uskoro ću zvati onog čovečuljka da ga donese. Čuva ga kao oči u glavi.
– Šta je to Miroslavljevo jevanđelje? – pitao se Milun. – Ko je Miroslav?
Nije ga više ni bilo briga. Saznao je da je to nešto mnogo važno. Još više proradi u njemu iskonska želja da sakrije blago koje mu beše povereno, ako treba, negde u neku rupu u ovoj pustahiji gde je sada srpska vojska. Milunovi obrazi su bili crveni od studeni, ali prvi put je osetio da mu je vrućina. Neka krv je nadirala u glavu neukog seljaka iz Jagod’ne.
– Pokret, vojsko – ču naređenje posle dva dana ostanka u ovoj pustoši. Milun odleprša do kovčega, koji je bio na sigurnom mestu. Blago je bilo tu. Čekalo ga je. Miluna je kopkalo da ga otvori, ali neće. Milun s Morave je bio neko kome je poverena tajna, bar na kratko.
– Vojniče, dođi i ponesi ono – pozva ga general.
Milun razočarano ode, uze zamotuljak, nabi u nedra i hitrim koracima ode do pretpostavljenog. Beše mu žao da se rastane od tajnog blaga zamotanog u kovčegu.
– Vojniče s Morave, ne znaš koliko si uradio važnu stvar – reče mu general.
Miluna obuzme neviđena sreća. Obrazi mu porumeneše još više. Albansku zimu više nije osećao. Pričaće majci kad se vrati, ako se vrati… Sve će joj reći. Reći će da je čuvao blago, da je baš njemu povereno da čuva tajni zamotuljak… Ako se vrati… Suze mu se slivaše niz obraze. Nedostajala mu je Jagod’na, nedostajala mu je majka, koja je čuvala njihovo stado kraj Morave. Povremeno bi pomislio i na Julku, koja ga je čekala.
– Ću se vratim, mora se vratim – mislio je Pomoravac.
– Sve ću ispričam, nešto ću i izmislim – pomisli vrcavo Milun Aleksić, vojnik kome je poverena vojna tajna iz prošlosti.