Srpske narodne pripovetke 1 i 2 Veselina Čajkanovića predstavljaju skup priča koje je sam i od drugih zapisivača ovaj poznati proučavalac prikupio. Tu su mnoge pripovetke koje Vuk Karadžić nije pronašao, a koje nadopunjuju mozaičku sliku o našim precima, njihovoj kulturi, verovanjima, sistemu vrednosti.
Moguće je da neke od priča u Srpskim narodnim pripovetkama 1 i 2 u nekoj od verzija i jesu došle do Vuka, ali da ih on nije ocenio kao relevantne ili umetnički uspele, te nisu ušle u njegove izbore. Veselin Čajkanović je imao drugačiji pristup.
Struktura priča
Onaj ko detaljno čita ove priče primetiće da neke od njih zaista imaju problematičnu strukturu. Ponekad deluje kao da su dve različite priče povezane, jer imaju iste junake, negde se čini da su centralni zaplet i rasplet okončani, ali nakon toga započinje druga problematika čiji središnji događaj je nekako utišan. Ponegde kao da je i poruka priča problematična i nije u potpunosti u skladu sa patrijarhalnim sistemom, tradicionalnim vrednostima i zahtevima za određenom vrstom ponašanja. Nije nemoguće da su i neki sakupljači ili narodni prenosioci priče unešto priču menjali po svom nahođenju, i to na onaj način, koji se nije uklapao u opšta mišljenja i strukturu.
PRIČE O ŽIVOTINJAMA I DUŽE BAJKOVITE PRIPOVETKE
Čajkanović u zbirci Srpske narodne pripovetke 1 i 2 priče raspoređuje tematski, te ova prva zbirka započinje storijama o životinjama koje su duže od basana na koje smo navikli, ali ima sve ostale iste osobine kao taj žanr. U njima životinje imaju svoje definisane karakteristike koje se stalno ponavljaju a koje su u stvari ljudske: lisica je lukava, vuk je opasan, proždrljiv, zec je strašljiv…
Mnoge priče u zbirci Srpske narodne pripovetke 1 i 2 Veselina Čajkanovića imaju verižnu shemu, takav siže u kome nekud kreće jedna životinja, onda joj se pridružuje druga, zatim treća i tako dalje. Razgovori u kojima se dogovaraju da idu u taj određeni pohod zajedno se ponavljaju i sigurno su interesantni deci, jer oni to tokom priče upamte i potvrđuju naučeno.
Takve priče, iako nisu retkost u našoj tradiciji, kao i u nekim drugim usmenim pričama iz naroda, pa i u umetničkim pripovetkama, ovde su uspele u smislu razvoja dramske napetosti, rasta tenzije i očekivanja tokom pridruživanja junaka, sve većeg interesovanje šta će se desiti, pri čemu se i rasteže vreme do nekog važnog događaja, te je kontrast između uvodnog dela priče, koji je relativno pasivan, i centralnog događaja, koji je po prirodi stvari dinamičan, veći i upadljiviji.
Slušalac, odnosno čitalac, tokom okupljanja junaka može da zamišlja i to kakva opasnost ili događaj ih vreba, kako će se ko od njih ponašati u toj situaciji itd. Ovakve priče su u vezi sa našom kolektivnom svešću, ili onim delom koji smo nasledili i uneli u svoj svet različitim putevima, a iz duhovnog sveta naših predaka, što je Veselin Čajkanović sigurno znao.
Poneke priče su zanimljive zbog više aspekata. U obema zbirkama Srpske narodne pripovetke 1 i 2 Veselina Čajkanovića postoje prilično duge priče ili bajke koje su jako zanimljive, zavodljive i bogate materijalom za izučavanje. Izdvojićemo priču o Marku Kravariću (koja se verovatno odnosi na Marka Kraljevića, prezime mu je izmenjeno po analogiji sa imenom Miloša (K)Obilića), koja u mnogim segmentima pokazuje zašto su sve te duže priče i bajke iz ove knjige neprocenljivo vredne.
PRIČA O MARKU KRAVARIĆU
Ova priča, kao i mnoge u zbirci Srpske narodne pripovetke 1 i 2 Veselina Čajkanovića, i nema središnji događaj, već je poput kratkog narodog romana, u kome je reč o vitezu i njegovim neverovatnim avanturama (siže je i blizak viteškom romanu, koji kasnije francuski pisac Volter parodira u Kandidu). Pocrtava se, naravno, Markova snaga, ali i činjenica da je odabran, božanski miljenik, jer mu pomažu bića iz magijskog sveta – baba čarobnica sa njenim savetima i uputstvima, koja je nalik vili, čarobna krava koja govori itd.
On se udružuje sa dva neobična junaka, koji su kao iz bajke i sa simboličnim imenima Tarigora i Krivigreda, čija imena nekako asociraju na fizičku snagu i telesnu rogobatnost, i verovatno su neka vrsta divova. Sa njima on se susreće opet sa bićem koja ima neverovatne moći, a to je starac koji im krade ručak i u stanju je da iščupa drvo iz korena i vuče ga za sobom kilometrima…
Zanimljivo je da na jednom mestu Marko eksplicitno izgovara neke osnovne postulate morala tog vremena:
„Poklanjam ti, starče, život”, veli Marko, „jer nijesam rad da iko na mene zažali, a još manje da me prate čije suze i kletve; volim nepravdu trpljeti negoli je činiti; dobrim se i neprijatelj pridobija, a zlim i prijatelj odbija; neka ti je, dakle, prost život, kad ti je mio toliko, a mislim da ćeš i ti, ako si čovjek, znati šta ti valja činiti.”
Zanimljivo je i kakve poklone Marko uzima kada jadniku poštedi život: zlato, srebro i devojke. Ovo ne treba shvatiti samo kao izraz materijalističkih vrednosti koje su i tada bile na snazi, već je tu i odabir najlepših devojaka (gde se vidi neka vrsta objektivizacije žena, one su kao predmeti kojima drugi raspolaže), što je neka vrsta osiguranja rađanja potomstva sa najboljim genima).
U priči je zastupljen i motiv izneverenog prijateljstva radi materijalnog bogatstva, jer Marka ortaci na kraju hoće da ostave da umre u jednoj jami. Ali da se dalje ne duži sa analizom jedne priče, ona je izdvojena kao eklatantan primer izuzetno bogate slojevite priče kakvih ima više u Čajkanovićevom izboru i koje nude mnogo slojevitih informacija o životu u prošlosti, ali i o ljudskoj prirodi.
Čajkanović za zbirku Srpske narodne pripovetke 1 i 2 priče sakuplja imajući unapred svoj naučno-istraživački cilj. Zanimljivo je da mu je jedan od zapisivača u ovoj zbirci i Luka Grđić Bjelokosić, još jedan etnolog i proučavalac naše narodne prošlosti.
Portalibris je u ediciji Otrgnuto od zaborava izdao celokupna dela Vuka Stefanovića Karadžića, ali i dela etnologa Luke Grđića Bjelokosića, Sime Trojanovića, Tihomira R. Đorđevića itd.
Zbirku Srpske narodne pripovetke 1 možete videti OVDE.
Zbirku Srpske narodne pripovetke 2 možete videti OVDE.
Sva dela ovog autora prikazana su OVDE.