Српске народне приповетке 1 и 2 Веселина Чајкановића представљају скуп прича које је сам и од других записивача овај познати проучавалац прикупио. Ту су многе приповетке које Вук Караџић није пронашао, а које надопуњују мозаичку слику о нашим прецима, њиховој култури, веровањима, систему вредности.
Могуће је да неке од прича у Српским народним приповеткама 1 и 2 у некој од верзија и јесу дошле до Вука, али да их он није оценио као релевантне или уметнички успеле, те нису ушле у његове изборе. Веселин Чајкановић је имао другачији приступ.
Структура прича
Онај ко детаљно чита ове приче приметиће да неке од њих заиста имају проблематичну структуру. Понекад делује као да су две различите приче повезане, јер имају исте јунаке, негде се чини да су централни заплет и расплет окончани, али након тога започиње друга проблематика чији средишњи догађај је некако утишан. Понегде као да је и порука прича проблематична и није у потпуности у складу са патријархалним системом, традиционалним вредностима и захтевима за одређеном врстом понашања. Није немогуће да су и неки сакупљачи или народни преносиоци приче унешто причу мењали по свом нахођењу, и то на онај начин, који се није уклапао у општа мишљења и структуру.
ПРИЧЕ О ЖИВОТИЊАМА И ДУЖЕ БАЈКОВИТЕ ПРИПОВЕТКЕ
Чајкановић у збирци Српске народне приповетке 1 и 2 приче распоређује тематски, те ова прва збирка започиње сторијама о животињама које су дуже од басана на које смо навикли, али има све остале исте особине као тај жанр. У њима животиње имају своје дефинисане карактеристике које се стално понављају а које су у ствари људске: лисица је лукава, вук је опасан, прождрљив, зец је страшљив…
Многе приче у збирци Српске народне приповетке 1 и 2 Веселина Чајкановића имају верижну схему, такав сиже у коме некуд креће једна животиња, онда јој се придружује друга, затим трећа и тако даље. Разговори у којима се договарају да иду у тај одређени поход заједно се понављају и сигурно су интересантни деци, јер они то током приче упамте и потврђују научено.
Такве приче, иако нису реткост у нашој традицији, као и у неким другим усменим причама из народа, па и у уметничким приповеткама, овде су успеле у смислу развоја драмске напетости, раста тензије и очекивања током придруживања јунака, све већег интересовање шта ће се десити, при чему се и растеже време до неког важног догађаја, те је контраст између уводног дела приче, који је релативно пасиван, и централног догађаја, који је по природи ствари динамичан, већи и упадљивији.
Слушалац, односно читалац, током окупљања јунака може да замишља и то каква опасност или догађај их вреба, како ће се ко од њих понашати у тој ситуацији итд. Овакве приче су у вези са нашом колективном свешћу, или оним делом који смо наследили и унели у свој свет различитим путевима, а из духовног света наших предака, што је Веселин Чајкановић сигурно знао.
Понеке приче су занимљиве због више аспеката. У обема збиркама Српске народне приповетке 1 и 2 Веселина Чајкановића постоје прилично дуге приче или бајке које су јако занимљиве, заводљиве и богате материјалом за изучавање. Издвојићемо причу о Марку Краварићу (која се вероватно односи на Марка Краљевића, презиме му је измењено по аналогији са именом Милоша (К)Обилића), која у многим сегментима показује зашто су све те дуже приче и бајке из ове књиге непроценљиво вредне.
ПРИЧА О МАРКУ КРАВАРИЋУ
Ова прича, као и многе у збирци Српске народне приповетке 1 и 2 Веселина Чајкановића, и нема средишњи догађај, већ је попут кратког народог романа, у коме је реч о витезу и његовим невероватним авантурама (сиже је и близак витешком роману, који касније француски писац Волтер пародира у Кандиду). Поцртава се, наравно, Маркова снага, али и чињеница да је одабран, божански миљеник, јер му помажу бића из магијског света – баба чаробница са њеним саветима и упутствима, која је налик вили, чаробна крава која говори итд.
Он се удружује са два необична јунака, који су као из бајке и са симболичним именима Таригора и Кривигреда, чија имена некако асоцирају на физичку снагу и телесну рогобатност, и вероватно су нека врста дивова. Са њима он се сусреће опет са бићем која има невероватне моћи, а то је старац који им краде ручак и у стању је да ишчупа дрво из корена и вуче га за собом километрима…
Занимљиво је да на једном месту Марко експлицитно изговара неке основне постулате морала тог времена:
„Поклањам ти, старче, живот”, вели Марко, „јер нијесам рад да ико на мене зажали, а још мање да ме прате чије сузе и клетве; волим неправду трпљети неголи је чинити; добрим се и непријатељ придобија, а злим и пријатељ одбија; нека ти је, дакле, прост живот, кад ти је мио толико, а мислим да ћеш и ти, ако си човјек, знати шта ти ваља чинити.”
Занимљиво је и какве поклоне Марко узима када јаднику поштеди живот: злато, сребро и девојке. Ово не треба схватити само као израз материјалистичких вредности које су и тада биле на снази, већ је ту и одабир најлепших девојака (где се види нека врста објективизације жена, оне су као предмети којима други располаже), што је нека врста осигурања рађања потомства са најбољим генима).
У причи је заступљен и мотив изневереног пријатељства ради материјалног богатства, јер Марка ортаци на крају хоће да оставе да умре у једној јами. Али да се даље не дужи са анализом једне приче, она је издвојена као еклатантан пример изузетно богате слојевите приче каквих има више у Чајкановићевом избору и које нуде много слојевитих информација о животу у прошлости, али и о људској природи.
Чајкановић за збирку Српске народне приповетке 1 и 2 приче сакупља имајући унапред свој научно-истраживачки циљ. Занимљиво је да му је један од записивача у овој збирци и Лука Грђић Бјелокосић, још један етнолог и проучавалац наше народне прошлости.
Порталибрис је у едицији Отргнуто од заборава издао целокупна дела Вука Стефановића Караџића, али и дела етнолога Луке Грђића Бјелокосића, Симе Тројановића, Тихомира Р. Ђорђевића итд.
Збирку Српске народне приповетке 1 можете видети ОВДЕ.
Збирку Српске народне приповетке 2 можете видети ОВДЕ.
Сва дела овог аутора приказана су ОВДЕ.