Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
– Као да се са првим данима пролећа нека сета увукла у наш конак – шапутала је Љубица, загледана у пламичак оскудне ватре, тек толико довољне да у соби замре хладноћа. – Да ли је ово, не дај боже, предзнак нечег лошег, или се све што преживесмо скупило у овом тешком времену да наплати данак? Тек кад прође нека невоља, ако је преживимо, постајемо свесни њеног постојања, јер док траје, само тражимо начине да је превазиђемо. А прегурасмо много тога!
А опет, у души је осећала притајени немир када је полазила у турску престоницу код султана Абдула. Чак ни на опроштајној аудијенцији, на којој је султан њеног Михаила произвео у чин мушира Османског царства, није осећала силну радост. Онај црвени фес извезен златним нитима и украшен дијамантима млади кнез мораће да носи у свечаним и званичним приликама, а то турско обележје на српској глави према њеном мишљењу није знак части и поноса, већ знак поданика, како би Турци рекли „зимија”. Чак и орден ифтихира који је добио обавезује младог а неискусног кнеза. То се Љубици није допадало, али другог решења није било. Цео живот од удаје беше јој ход по мукама јер су се догађања престизала и наметала разна искушења.
Уставши с миндерлука, погнуте главе, несигурним кораком Љубица крену по соби. Као да је први пут крочила у царство своје осаме, са знатижељом је посматрала све око себе. Додиривала је ћилиме, лампе, јастуке… Све је одисало скромношћу, каква је и она била, и сви ти детаљи будили су успомене, а било их је и лепих и ружних. Подигла је поклопац дрвеног сандука у ком је донела девојачку спрему и узела шарену мараму, последњи поклон од њеног Милоша. Добро се сећала њиховог првог сусрета на потоку у Срезојевцу док је с маћехом прала веш. Наишао је изненада као нешто неизбежно, а она је постиђено спустила заврнуте рукаве и изашла из потока румених образа. Пре Милоша загледао се у њу млади бег Токатлић, али јој срце не заигра за њим. Видевши лепог и стаситог Милоша, знала је да само он може бити господар њеног тела и душе. Тако се, на данашњи дан, пре тачно 36 година венчала с Милошем. У то време он је своје презиме Теодоровић већ био променио у Обреновић. Свадба беше одмах после освајања Рудника, а би по жељи њиховог кума Карађорђа. Много су се Карађорђе и Милош волели и слагали, као рођена браћа. У овој ноћи Љубица се сећа колико је стрепела над Милошем и како га је неговала кад је у пролеће 1807. лета господњег био рањен при освајању ужичке тврђаве. Тада је била сигурна да би умрла да се њему нешто десило. Волела га је свим срцем и била је много поносна када га на сабору у Такову изабраше за вођу Другог српског устанка.
Успомене су навирале, а она је несвесно гужвала мараму и уздисала. Усне су јој биле стиснуте као када човек трпи огромну бол, док јој је поглед био прикован за шаре ћилима. Тихо је уздахнула, а из ока се неконтролисано откотрљало неколико суза које су попуниле удубљења око усана. Није чула Михаилово куцање на вратима, нити је приметила када је ушао. Стајао је неколико тренутака и гледао мајку замишљену како јој се грудни кош надима од великих уздаха.
– Нака, да ли вам је добро? – прекину Михаило Љубичино путовање по успоменама.
– Јесте, сине, дођи седи поред мајке – одговори, бришући крајем мараме сузу издајицу.
– Нека тешка туга ломи моју Наку – прошапута Михаило, љубећи јој влажне очи и образе.
– Размишљам, чедо моје, како понека жена може, а неретко и мора бити јача од мушкарца. Чини ми се, чим је венчана светим божјим законом, у њу улази снага коју јој Свевишњи шаље и дужна је да брани све што је њено. Сећам се кад су се Турци први пут опседали Рудник, неки устаници су се узбунили и твој отац хтеде да нас пресели у Аустрију, али сам му се смело успротивила, рекавши да ћу са женама узети сабље и пушке у руке и да ћемо бранити своје, али нећемо бежати. Много се твој отац колебао и у време битке на Љубићу, чак је једном приликом са Хаџи Милентијем дошао код нас у збег. Тада их упитах да ли су земљу ослободили од Турака кад дођоше у збег. Не знам како сам имала храбрости да им кажем како им није место у збегу докле год је Турака у Србији, јер ако остану са женама, нека повежу кецеље, а ми жене да идемо на Турке. На те речи вратише се на Љубић и победише!
– Нака, па то је била ваша победа! – шапну јој благим гласом Михаило. – Ви сте светлост мога ока!
– Не, сине! Ти си моја светлост, ти си моје све! Црна је душа твоје мајке. Исповедала сам се толико пута, али је туга и даље око срца. Једном ме је твој отац упитао како сам, а ја му рекох: „Господару, зашто ме то питате када знате да ми је срце пуно трња? Ништа ми није одговорио јер је знао за узроке мојих боли” – рече Љубица и поново се заплака.
– Од удаје сам упловила у бурна времена с твојим оцем. Што беше лепоте, беше првих дана заједничког живота у Брусници, у Милановом дому. Ништа ми није било тешко, све сам радила у кући, на пољу и у шталама. Знало се да за софру прво седа господар, а тек пошто га пољубим у руку, прочитам молитву и понудим ракијом, могла сам и ја сести. Мој верни Васа ми једном приликом дојави да Петрија, што је доведе господар да ми помаже, свуда прича да ће је мој Милош начинити званичном женом, јер му ја не родих мушко чедо, а говораше и да Милош више воли њихову кћер Велику од наших кћери. Тад ми је прекипело, сине мој! Отишла сам тамо где ми је речено и затекла их заједно. Велику смелост је имала Петрија, имала је безобразлука свашта да ми каже, баш се била осилила, и то пред њим, а он је не ућуткује! На Милошевом узглављу беше пиштољ, ја га узех и у том несвесном стању убих кучку! Побегла сам главом из тог њиховог гнезда разврата, побегла сам да ме господар не убије. Касније је казивао да се смиловао јер сам била носећа. Велики грех учиних, сине мој, велики грех! Као своје дете сам прихватила Велику, али се јадна представи Господу исте године кад и твоја сестра Марија. Хтела сам убити и Станку из истог разлога, али ме спречише господареви људи. За разлику од твог оца, увек сам држала до морала, вере и свете тајне брака. Никада ми није било до неког новачења, заклела сам се да нећу ни накит носити од погибије мог брата Јована. Једино се не раздвајам од венчане бурме и овог џепног сата што ме подсећају да још припадам господару, ма где био. Нека Бог поживи господара! Увек ћу му бити најбољи пријатељ иако водимо одвојене животе. С притајеном радошћу чекам какав велики црквени празник или када је то неопходно да господар дође и проведе неко време с нама. Увек му се обраћам са светлости и мили господару у преписци, он мени возљубљена супруго моја или кнегињо сербска, али му поступке све мање одобравам. Најтеже ми је било кад су га протерали из Србије, када сам вас двојицу пре годину дана испратила до обале Саве, а ја остала сама с тешко болесним Миланом, који је сваким даном бивао ближе земљи.
Покајала сам се што сам подржавала уставобранитеље јер смрћу нашег Милана желели су на власт кума Александра, али Порта потврди твоју власт, Богу хвала! – рече Љубица и дубоко уздахну.
– Мајко, али сада су сви обреновићевци подељени, налазе се између оца и мене. Знам да си на мојој страни, али у потаји желиш очев повратак. Знам да сам неискусан да упаднем у чопор вукова, али и Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тома Вучић вуку лоше потезе. Осећам се као дрво које се свим силама упорно пропиње у густој шуми да би се дочепало сунца, а гуше га гране другог дрвећа.
– Мој сине! Твоји саветници ће упропастити и тебе, а с тобом и народ твој! Тешко мени, шта ћу још дочекати! Нисам дорасла интригама, али ме увлаче у њих. Ја, домаћинска кћер, васпитавана у патријархалном духу, дозволих себи да живот узмем једној бестидници, да прогоним остале Милошеве дружбенице по сокацима. Како љубомора или сујета зна да заслепи, сине мој, заслепи као власт похлепна владара! А понос и поштовање казује ми да му никад нећу опростити убиство кума Карађорђа! Кума Јелена и данас страхује од Милошеве одмазде над њеном породицом. Срце ме боли када је погледам онако утучену и изнемоглу у свом болу. Шта је све јадница преживела у изгнанству у Русији, да ти не причам! Убиство кума Карађорђа и Петрије наши су највећи греси. Зато погубисмо децу. Да сам онда знала што данас знам, не би ме било брига за Петрију, Станку, Јеленку Туркињу и друге. Не бих навукла грех на душу и на пород. Да није било тих грехова, можда ме Господ не би кажњавао најгорим казнама – отрже се из њеног грла болни ропац који дубоко дирну Михаила.
Било је очигледно да је ова исповест и сину била болна, те је инстинктивно загрлио мајку и осетио надимање њених груди, а пар њених суза што су пале на његов образ као да их спојише за сва времена. Сва сећања су се дубоко урезала у Љубичину душу, те је знала да је никада неће напустити, неће их моћи ништа потиснути јер ће увек блеснути при сваком погледу на било чији грех. По њој, дужност жене је да даје целу себе, јер само давање је испуњава, давање мужу и деци, јер њен живот не припада њој, већ њеној земљи, господару и деци.
И Михаило је био на мукама. Није знао како мајци да олакша патње. Нека тежина му је притискала срце, велике неизвесности лебделе су му над главом, тако да је овај загрљај одавао велику приврженост и одобравање, тај загрљај беше и лука у којој једино може пронаћи мир. Знао је да ће ова исповест деловати на њу као киша која спира горчину и оставља је прочишћену, тако да ће ту горчину коју осећа већ с новим јутром претворити у снагу, снагу какву могу имати само жене попут његове мајке. Може она да плаче без суза, али јој је овако лакше да избаци јед из душе, може она да бауља кроз време с прегорелим жељама, повређена и остављена, али наши стари кажу да благодат божја долази само души која је измучена, која сече своју вољу и предаје се божјој. А Љубица се потпуно предала вољи Спаситеља…
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.