Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Крста

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”

Вук Жикић

Крста

Жена је склапала своје тешке округле очи и поступно тонула у сан, као у рупу без дна. Српске војнике чекала је још једна дуга ноћ. На планини је и предвечерје било прехладно. Једина утеха беше оранжасто сунце у облику женске главе које је силазило у сутон и зрацима обасјавало војску, као орао закриљујући своја чеда.

Дивна женица. Црвена косица и зелене окице. Госпоја мајка.

Још једна непроспавана ноћ. Дању је народ ишао за сунцем, а ноћу за звездама. Вечни путници, прогнани и завејани. Било је и деце. Деце у униформи, деце без пушке, деце са баком, деце с мајком, а понегде се могао видети и који отац или дед са дететом, али само накратко и привремено, послат у извиђање.

Па где ли је досад?! Није ли се изгубила? Зашто овол’ко касни?! Гладан сам!

Један официр седих бркова, приметивши малог малаксалог, даде му мало разблажене ракије с пексимитом, те продужи ка крају колоне, осмехујући се.

На ти! На ти!

Фала, фала!

Дечак је гутао кашљући и са сузама.

Баш добар чика! Сада и њој могу мало да оставим… Сигурно ће се обрадовати!

Ветрови су дували снажно, као да се такмиче који ће брже пренети једну необичну причу о једном необичном војнику, који је цупке ишао, певушећи нешто кроз мећаву и снег, дуболине и урвине планинске. Сав пук изгледао је узвишено јер сваки самртник изгледа узвишено. Једино је дечак својом песмом пркосио смрти, пркосио непријатељу, пркосио невољи, злу, зими и околностима. Његов пев измами неколико осмеха на пробледела официрска лица и свакој мајци по неколико суза. Вршњаци му се придружише. Уместо вучјих урлика, планином је одзвањала мелодија дечјих усана. Ипак, нису могли дуго да прате припитог дечака. Заћуташе после првог северца. Војничића је нешто нагонило да пева, иако га је стезало грло и пецкао језик. Ко год га је више гледао, томе би његово лице постајало сланије и очи испуњеније, ко год га је више слушао, томе би срце бивало веће. Сва нејач, не могавши више да издржи, поче ридати. Малени војник мужествено подиже свој прстић, канда је говорио да сви треба хитно да се саберу и примире, те поче још гласније вапљиво да певуши, канда је дозивао некога…

С краја колоне су се чули крици. Коњски и људски врисци. Сви су застали на секунд. Када увидеше да их последњи редови стижу, наставише право кроз планину. Коначно је стигла команда да се стане и законачи. Хода се сатима. Сви су уморни. Где те место затекне, ту се улогориш.

Крчкала се ватрица. Отпочињао је разговор међу женама. Необично је било видети упале женске образе, бледе јагодице, беле трепавице и усташца у грчу како се покрећу. Многи мушкарац би у таквим разговорима уживао. То му је крепило душу и давало снаге за сутра. То му је поново палило унутрашњу ватру, премда није било помена о еротици, просто се није имало снаге за то. Неки су, додуше, с негодовањем гледали на ово торокање жена, како га називаху.

– Али такав човек да повуче двојицу, еј!

После краће паузе жена с дугачком косом у марами настави:

– Ма да је краљ лично не би смео двојицу повлачити!

– Мене само неје јасно како за једна коња три чловека… Кô да су коњи битнејши!

Један старији официр који је познавао несрећно преминулог спремао се да загрми на ове оштроконџе због погане клевете на његова друга. Ађутант Синиша, који је био добар са свима, на време је увидео Петрову намеру, те га је прекинуо.

– Па добро, Перо, знам ја да није било баш тако! Ти си га ипак добро познавао! Својим очима све си видео, па си мени испричао…

– Ма, Симо, не схватају оне, бадава трошиш речи… тај официр ми је био добар друг! Знате га сви, то је онај господин што даде оном малом без мајке последње од својих устију…

– Боже, кô да је знао да ће умрети! – јави се једна бака и прекрсти.

– А ко ће га знати. Тако је било и уверавам те, Петре, знамо! Знамо засигурно да, уопште, он никога није повукао у смрт! Коњ се оклизнуо, худе ли судбине! Официр за узде да га придржи, а двојица редова која су била у близини дотрчаше да му помогну, и фљус – сва тројица завршише у амбис, и то све пред твојим очима!

– Ни тела им не сахранисмо, мој Симо… – с јецајем је додао Петар.

– Ах! – закукаше жене све углас.

Петар се сад већ осећао смиреним. Оставио се распре.

– Требало је да оставе коња – настављала је дугокоса госпоја с негодовањем – нек цркне коњиц, ионако је мрцина, може и човек да тегли! Зар вреди више коњ од човека, добро рече Стана! Не знам што их ови наши тол’ко цене?!

– Милка! – убацио се Синиша. – Или их цениш или их једеш, па полудиш. Нема треће!

– Па боље и луд, а жив него мртав, Симо!

Синиша је с негодовањем погледа и одмахну руком.

– Ех… виш ти шта ти они цене! Зато их, ваљда, и волимо, Милкче – добаци једна млада удовица, смешећи се и гледајући у Синишу.

Одавно промукли војничић, не престајаше певати. Шаптао је нејасне речи умотан у ћебе и наслоњен на хладну хрид. Ногице нису престајале да му се тресу. Више га нико није гледао, да ли из немоћи, да ли из страхопоштовања. Људе око себе опажао је у деловима, по великим тужним очима, љубичастим масницама и тамним подливима насталим од додира кршних стена с крхким изгладнелим телима. На њега се спуштало нешто тешко и црно као планина. Десница му је све више трнула и глас се прекидао, попут тињале ватре испред њега. Што се више загледао у ватру, то је више клонуо.

И’ем… и’ем… е’о, е’о… сад, сад.

Глуво доба. На гробљу нигде никог. Капија је била отворена. Црне птице беху попуниле све гране на оближњим дрветима. Крештаху. Дан се мучно порађао. Крст који се налазио на врху хумке, у срцу гробља, први је чекао светлост. Били су још видљиви трагови малих стопала од улаза до брдашцета на ком се налазио необележен гроб. Птице умукнуше. Све је стало. Све посматраше узвишену игру дечјих прстију. Отекли плави прсти беху упорно исписивали црвеним ноктима нешто по дрвету. Да не би испрљао гроб, дечак је изуо чизме пуне воде. Очистио је кревет својом исцепаном одећом. Покрио се ћебетом, наслонивши главу на узглавље крста. Тресла га је грозница. Није престајао да урезује нешто у крст. Дозивао је тихо. Умиљавао се око крста, као око родитеља, љубећи новоозначено место.

Сунце је грануло и прво обасјало натпис који љубљаху усне дечакове. Зраци као да су се концентрисали само на ту једну реч, на тај један дозив, тај један вапај: Мамо! Топлим очима сунце је пажљиво гледало у дечака. Зраци су грејали његове вечно отворене очи које су гледале на мамо, а светлост му је миловала риђу косицу. Кружна литанија врана устремљиваше се ка хумци. Одавно би злоцрнице биле слетеле на заспалога, да их није одбијала златост крста с хумке.

Светлост је била упорна. Наставила је да утопљава дечака, све док није дотакао сневидеће дно. – Чуо се плач жена.

Мали! Мали! Не и ти! Не и ти! – углас су викале жене док га је Синиша тресао.

Дечак се наједном тргне и виде да је већ освануло. Последњим слабим подвигом свог црвеног прстића према ватри изнедри: Мамо!

Да командант није дошао, људи би стајали окупљени око преминулог војничића, поступно стварајући лед својим сузама.

– Свештеник! По оца! – загрмео је командант.

– Ту сам! Како је име овом дечаку, зна ли неко?

Сви поникоше. Нико до старијег официра који је раније те ноћи преминуо није знао готово ништа о малом човеку у војничкој униформи. Свештеник је, загледан у крваву ручицу дечакову, нешто приметио. Пред дечаком је урезан у белој земљи лежао велики крст на ком је писало М и размазана писана слова ћирилице – ааа. Посматрајући крст, свештеник се насмеши тужно. Започе опело.

Свештеник:

– Ѥдине Содѣтелю, ȣпокой, Господи, дȣшȣ раба твоѥгѡ Крсте![1]

Стана, Милка, млада удовица и бака, и где треба и где не треба, често и напоредо са свештеником, само тада тише:

Упокој, Господе, дете ово!

И тако појаху Стана, Милка, удовица, бака и свештеник јер командант ником више не дозволи да остане. Синиша малом човеку ископа раку, а Петар му постави своју плаву капу на светлу главу. У црвеној десној шаци дечак је држао крст, а у левој мрвице које чуваше за мајку. Народ је плачући, праћен појањем, огњевито ишао кроз планину напред. Очи су биле пуне суза, али је у срцу буктао пожар наде и смисла.

 

[1] Једини Створитељу, упокој, Господе, душу слуге твога Крсте!

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу