Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Vuk Žikić
Krsta
Žena je sklapala svoje teške okrugle oči i postupno tonula u san, kao u rupu bez dna. Srpske vojnike čekala je još jedna duga noć. Na planini je i predvečerje bilo prehladno. Jedina uteha beše oranžasto sunce u obliku ženske glave koje je silazilo u suton i zracima obasjavalo vojsku, kao orao zakriljujući svoja čeda.
Divna ženica. Crvena kosica i zelene okice. Gospoja majka.
Još jedna neprospavana noć. Danju je narod išao za suncem, a noću za zvezdama. Večni putnici, prognani i zavejani. Bilo je i dece. Dece u uniformi, dece bez puške, dece sa bakom, dece s majkom, a ponegde se mogao videti i koji otac ili ded sa detetom, ali samo nakratko i privremeno, poslat u izviđanje.
Pa gde li je dosad?! Nije li se izgubila? Zašto ovol’ko kasni?! Gladan sam!
Jedan oficir sedih brkova, primetivši malog malaksalog, dade mu malo razblažene rakije s peksimitom, te produži ka kraju kolone, osmehujući se.
– Na ti! Na ti!
– Fala, fala!
Dečak je gutao kašljući i sa suzama.
Baš dobar čika! Sada i njoj mogu malo da ostavim… Sigurno će se obradovati!
Vetrovi su duvali snažno, kao da se takmiče koji će brže preneti jednu neobičnu priču o jednom neobičnom vojniku, koji je cupke išao, pevušeći nešto kroz mećavu i sneg, duboline i urvine planinske. Sav puk izgledao je uzvišeno jer svaki samrtnik izgleda uzvišeno. Jedino je dečak svojom pesmom prkosio smrti, prkosio neprijatelju, prkosio nevolji, zlu, zimi i okolnostima. Njegov pev izmami nekoliko osmeha na probledela oficirska lica i svakoj majci po nekoliko suza. Vršnjaci mu se pridružiše. Umesto vučjih urlika, planinom je odzvanjala melodija dečjih usana. Ipak, nisu mogli dugo da prate pripitog dečaka. Zaćutaše posle prvog severca. Vojničića je nešto nagonilo da peva, iako ga je stezalo grlo i peckao jezik. Ko god ga je više gledao, tome bi njegovo lice postajalo slanije i oči ispunjenije, ko god ga je više slušao, tome bi srce bivalo veće. Sva nejač, ne mogavši više da izdrži, poče ridati. Maleni vojnik mužestveno podiže svoj prstić, kanda je govorio da svi treba hitno da se saberu i primire, te poče još glasnije vapljivo da pevuši, kanda je dozivao nekoga…
S kraja kolone su se čuli krici. Konjski i ljudski vrisci. Svi su zastali na sekund. Kada uvideše da ih poslednji redovi stižu, nastaviše pravo kroz planinu. Konačno je stigla komanda da se stane i zakonači. Hoda se satima. Svi su umorni. Gde te mesto zatekne, tu se ulogoriš.
Krčkala se vatrica. Otpočinjao je razgovor među ženama. Neobično je bilo videti upale ženske obraze, blede jagodice, bele trepavice i ustašca u grču kako se pokreću. Mnogi muškarac bi u takvim razgovorima uživao. To mu je krepilo dušu i davalo snage za sutra. To mu je ponovo palilo unutrašnju vatru, premda nije bilo pomena o erotici, prosto se nije imalo snage za to. Neki su, doduše, s negodovanjem gledali na ovo torokanje žena, kako ga nazivahu.
– Ali takav čovek da povuče dvojicu, ej!
Posle kraće pauze žena s dugačkom kosom u marami nastavi:
– Ma da je kralj lično ne bi smeo dvojicu povlačiti!
– Mene samo neje jasno kako za jedna konja tri človeka… Kô da su konji bitnejši!
Jedan stariji oficir koji je poznavao nesrećno preminulog spremao se da zagrmi na ove oštrokondže zbog pogane klevete na njegova druga. Ađutant Siniša, koji je bio dobar sa svima, na vreme je uvideo Petrovu nameru, te ga je prekinuo.
– Pa dobro, Pero, znam ja da nije bilo baš tako! Ti si ga ipak dobro poznavao! Svojim očima sve si video, pa si meni ispričao…
– Ma, Simo, ne shvataju one, badava trošiš reči… taj oficir mi je bio dobar drug! Znate ga svi, to je onaj gospodin što dade onom malom bez majke poslednje od svojih ustiju…
– Bože, kô da je znao da će umreti! – javi se jedna baka i prekrsti.
– A ko će ga znati. Tako je bilo i uveravam te, Petre, znamo! Znamo zasigurno da, uopšte, on nikoga nije povukao u smrt! Konj se okliznuo, hude li sudbine! Oficir za uzde da ga pridrži, a dvojica redova koja su bila u blizini dotrčaše da mu pomognu, i fljus – sva trojica završiše u ambis, i to sve pred tvojim očima!
– Ni tela im ne sahranismo, moj Simo… – s jecajem je dodao Petar.
– Ah! – zakukaše žene sve uglas.
Petar se sad već osećao smirenim. Ostavio se raspre.
– Trebalo je da ostave konja – nastavljala je dugokosa gospoja s negodovanjem – nek crkne konjic, ionako je mrcina, može i čovek da tegli! Zar vredi više konj od čoveka, dobro reče Stana! Ne znam što ih ovi naši tol’ko cene?!
– Milka! – ubacio se Siniša. – Ili ih ceniš ili ih jedeš, pa poludiš. Nema treće!
– Pa bolje i lud, a živ nego mrtav, Simo!
Siniša je s negodovanjem pogleda i odmahnu rukom.
– Eh… viš ti šta ti oni cene! Zato ih, valjda, i volimo, Milkče – dobaci jedna mlada udovica, smešeći se i gledajući u Sinišu.
Odavno promukli vojničić, ne prestajaše pevati. Šaptao je nejasne reči umotan u ćebe i naslonjen na hladnu hrid. Nogice nisu prestajale da mu se tresu. Više ga niko nije gledao, da li iz nemoći, da li iz strahopoštovanja. Ljude oko sebe opažao je u delovima, po velikim tužnim očima, ljubičastim masnicama i tamnim podlivima nastalim od dodira kršnih stena s krhkim izgladnelim telima. Na njega se spuštalo nešto teško i crno kao planina. Desnica mu je sve više trnula i glas se prekidao, poput tinjale vatre ispred njega. Što se više zagledao u vatru, to je više klonuo.
– I’em… i’em… e’o, e’o… sad, sad.
Gluvo doba. Na groblju nigde nikog. Kapija je bila otvorena. Crne ptice behu popunile sve grane na obližnjim drvetima. Kreštahu. Dan se mučno porađao. Krst koji se nalazio na vrhu humke, u srcu groblja, prvi je čekao svetlost. Bili su još vidljivi tragovi malih stopala od ulaza do brdašceta na kom se nalazio neobeležen grob. Ptice umuknuše. Sve je stalo. Sve posmatraše uzvišenu igru dečjih prstiju. Otekli plavi prsti behu uporno ispisivali crvenim noktima nešto po drvetu. Da ne bi isprljao grob, dečak je izuo čizme pune vode. Očistio je krevet svojom iscepanom odećom. Pokrio se ćebetom, naslonivši glavu na uzglavlje krsta. Tresla ga je groznica. Nije prestajao da urezuje nešto u krst. Dozivao je tiho. Umiljavao se oko krsta, kao oko roditelja, ljubeći novooznačeno mesto.
Sunce je granulo i prvo obasjalo natpis koji ljubljahu usne dečakove. Zraci kao da su se koncentrisali samo na tu jednu reč, na taj jedan doziv, taj jedan vapaj: Mamo! Toplim očima sunce je pažljivo gledalo u dečaka. Zraci su grejali njegove večno otvorene oči koje su gledale na mamo, a svetlost mu je milovala riđu kosicu. Kružna litanija vrana ustremljivaše se ka humci. Odavno bi zlocrnice bile sletele na zaspaloga, da ih nije odbijala zlatost krsta s humke.
Svetlost je bila uporna. Nastavila je da utopljava dečaka, sve dok nije dotakao snevideće dno. – Čuo se plač žena.
– Mali! Mali! Ne i ti! Ne i ti! – uglas su vikale žene dok ga je Siniša tresao.
Dečak se najednom trgne i vide da je već osvanulo. Poslednjim slabim podvigom svog crvenog prstića prema vatri iznedri: Mamo!
Da komandant nije došao, ljudi bi stajali okupljeni oko preminulog vojničića, postupno stvarajući led svojim suzama.
– Sveštenik! Po oca! – zagrmeo je komandant.
– Tu sam! Kako je ime ovom dečaku, zna li neko?
Svi ponikoše. Niko do starijeg oficira koji je ranije te noći preminuo nije znao gotovo ništa o malom čoveku u vojničkoj uniformi. Sveštenik je, zagledan u krvavu ručicu dečakovu, nešto primetio. Pred dečakom je urezan u beloj zemlji ležao veliki krst na kom je pisalo M i razmazana pisana slova ćirilice – aaa. Posmatrajući krst, sveštenik se nasmeši tužno. Započe opelo.
Sveštenik:
– Ѥdine Sodѣtelю, ȣpokoй, Gospodi, dȣšȣ raba tvoѥgѡ Krste![1]
Stana, Milka, mlada udovica i baka, i gde treba i gde ne treba, često i naporedo sa sveštenikom, samo tada tiše:
– Upokoj, Gospode, dete ovo!
I tako pojahu Stana, Milka, udovica, baka i sveštenik jer komandant nikom više ne dozvoli da ostane. Siniša malom čoveku iskopa raku, a Petar mu postavi svoju plavu kapu na svetlu glavu. U crvenoj desnoj šaci dečak je držao krst, a u levoj mrvice koje čuvaše za majku. Narod je plačući, praćen pojanjem, ognjevito išao kroz planinu napred. Oči su bile pune suza, ali je u srcu buktao požar nade i smisla.
[1] Jedini Stvoritelju, upokoj, Gospode, dušu sluge tvoga Krste!