„Мала услуга од Сремца”, Петра Нешић

Прича са конкурса Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

– Добар дан, професоре. Извините што прекидам.

Петра. Како Петра, а нисам у Јордану? А како ви Сремац, а из Баната?

Не, не нисте ми предавали. Ја сам завршила „Бору”. Иста зграда, само супротна смена. Да, да, она поред Ибиш-агине куће, испред које данас често када је топло време једна старица продаје свеже цвеће из свог дворишта.

Могуће из виђења, често се задесим код Народног позоришта, док мотрите испред како се скупља публика. У току сте да је на репертоару „Луми…”, „Лимун…”, „Лим…” – како Вам драго? Не, мислим поред „Како вам драго” и комад Душана Ковачевића по мотивима Ваше приповетке? Немојте погрешно да ме схватите, али имате и бољих дела. Бар мени више прија топлина Ниша и звук даира од Ваше ироније. Уз даире и „Цигани лете у небо”, декаду након што је Ниш, захваљујући Десимиру Станојевићу добио први мјузикл. То свакако јесте значајан моменат историје позоришта коју сте Ви и неки Ваши савременици започели у овом граду.

Чула сам да ће и Деско добити улицу на Палилули. Ето, бићете комшије. У трупи „Трећа половина”, коју је основао, актуелна је „Зана Занфировић”. Ја то нећу да погледам. Ограђујем се од коментарисања квалитета игре, видим да су и неке наградице добили на фестивалима. „Зона” и у својој филмској верзији плени милином што се разлива по грудима. Било какве пародије на то одбацујем. Сматрам да је „Врати се, Зоне” скрнављење оригинала. Довољно је да се задржимо на наслову. Да сте га ви дали, био би „Врни се, Зоне”.

Засигурно је успеху првог филма допринео и ангажман нишких стваралаца. Лепо је пловити Галијиним стиховима. Једне Бадње вечери, док сам живела у Шпанији, након потешкоћа да нађем мајонез без јаја за посну руску салату, мој цимер и добар друг, с којим сам толико пута прошла нишком тврђавом до факултета, и ја – сели смо да вечерамо, преломили чесницу, појели рибу и пустили „Зону Замфирову” на лаптопу. Био је то део нашег Ниша, са нама весео као клепет нанула по калдрми. Сад су уместо калдрме у Казанџијском сокачету гранитне плоче. Добро је да сте окренути леђима, верујем да Вам не би било лако да посведочите о тој промени.

С друге стране уверена сам да бисте са задовољством сведочили о промени имена „Победине” у „Обреновићеву”. „Зона” је објављена 1903, када се догодио и Мајски преврат. О Мајском преврату понајвише знам из серије „Крај династије Обреновић”. Пре Зоне и Манета и пре спознаје Ромеа и Јулије, мени су краљеви забрањене љубави, и буквално и фигуративно, били Драга Машин и Александар Обреновић. Опчињена том љубавном причом, одлучила сам да своје свеске потписујем као Драга Обреновић. Једном док ми је учитељ прегледао контролни, полетела сам кад сам препознала дезен свеске да не би прочитао наглас. Донедавно ме било блам да препричавам тај догађај, кога се тако јасно сећам.

…Као што ви вероватно можете да се присетите како је део Ниша где седите изгледао кад је била ту цела газда Живкова кућа, а не само један сто. Довољно је да завирите у „Ивкову славу”. Ја једва да могу да се сетим како је овај део изгледао док није Форум изграђен. Да… хах… Наис – па има форум. И Медијану, да. У суштини добро ради, мада је мени одувек било жао што некоме ко у Ниш дође аутобусом прва слика буде слика остатака пијачног живота – поломљене гајбице, угажен скапан парадајз, перца живине. Колико год да Медијана води рачуна о томе, није то први утисак који један град треба да остави.

А, опростите, не мислите на јавно комунално предузеће? Да, историјски локалитет ради. Ваљда. Реновирали га до пре неку годину… Трајало је као да ће цар Константин опет да се усељава. Медијана, мало удаљена од центра, многим посетиоцима промакне, али такође мислим да многи прођу, а не застану поред једне виљушке код Бановине. И ја сам дуго пролазила, идући на пробе Академског позоришта, не запажајући је. За један град са оволико кафана и није чудно да има виљушку као споменик. Знааам. Знам да је то, по легенди, подсетник на сусрет Фридриха Барбаросе и Стефана Немање, када су људи немачког краља јели прстима, а Стефанови виљушкама. И када се Барбароса отиснуо на папир, Стефан Немања се потписао словима.

Радо бих дошла на и неки Ваш час цртања. Ви и Ваши називи испод цртежа, ако ђаци не могу да растумаче шта је нацртано, подсетили су ме на домаћи из природе и друштва. Требало је да нацртам чешаљ у радној свесци. Цртала сам грабуље, без држаља. Бесомучно, много пута. Да сам тада знала тај Ваш метод, завршила бих домаћи с мање стреса. Схватила сам још тад да за ликовну уметност нисам неки таленат, али је глума још у нижим разредима основне школе постала моја љубав.

Ма таман посла, нисам ја дошла овде да тражим да скројите улогу по мојој мери. Заправо, навратила сам да питам имате ли можда човека да ми заврши неки празан сто у кафани. Ко би боље могао у томе да ми помогне него онај ко је и сам завршио у кафанском стиху:

„Старих кафаница, остало је мало,

Као да је све то са Сремцем нестало”?

Па и сам стих каже да ситуација није једноставна.

Стара Србија? Хм. То је сада више кафана-клуб. Не, ах, не, књижевни клуб. Диско. Епицентар плех-музике због које сте се вратили у Београд. Данас на посебном менију, недоступном свима, они имају празну флашу шампањца. Не, не, није за сиротињу. То је флаша „моета”, коју можеш да изнајмиш само за фотографисање, ако имаш мањак лове, а вишак комплекса.

Смешкам се јер сам управо замислила какву бисте ви причу од тога направили.

Слажем се, има Ниш још вредних и драгоцених трагова Француске.

„Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили?”

Ламартинове речи с Ћеле-куле.

Хвала у сваком случају, одох док нисте погодили лекцију коју не знам. Изгледа да је данас за добар кафански сто потребна јача веза него за рендген. И хвала што сте завештали своју кућу и тиме покренули оснивање Народне библиотеке. Тамо сам стекла основе креативног писања.

Извините, гос’н Калчо, што сам упала у реч, само ви наставите.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *