Priča sa konkursa Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
– Dobar dan, profesore. Izvinite što prekidam.
Petra. Kako Petra, a nisam u Jordanu? A kako vi Sremac, a iz Banata?
Ne, ne niste mi predavali. Ja sam završila „Boru”. Ista zgrada, samo suprotna smena. Da, da, ona pored Ibiš-agine kuće, ispred koje danas često kada je toplo vreme jedna starica prodaje sveže cveće iz svog dvorišta.
Moguće iz viđenja, često se zadesim kod Narodnog pozorišta, dok motrite ispred kako se skuplja publika. U toku ste da je na repertoaru „Lumi…”, „Limun…”, „Lim…” – kako Vam drago? Ne, mislim pored „Kako vam drago” i komad Dušana Kovačevića po motivima Vaše pripovetke? Nemojte pogrešno da me shvatite, ali imate i boljih dela. Bar meni više prija toplina Niša i zvuk daira od Vaše ironije. Uz daire i „Cigani lete u nebo”, dekadu nakon što je Niš, zahvaljujući Desimiru Stanojeviću dobio prvi mjuzikl. To svakako jeste značajan momenat istorije pozorišta koju ste Vi i neki Vaši savremenici započeli u ovom gradu.
Čula sam da će i Desko dobiti ulicu na Paliluli. Eto, bićete komšije. U trupi „Treća polovina”, koju je osnovao, aktuelna je „Zana Zanfirović”. Ja to neću da pogledam. Ograđujem se od komentarisanja kvaliteta igre, vidim da su i neke nagradice dobili na festivalima. „Zona” i u svojoj filmskoj verziji pleni milinom što se razliva po grudima. Bilo kakve parodije na to odbacujem. Smatram da je „Vrati se, Zone” skrnavljenje originala. Dovoljno je da se zadržimo na naslovu. Da ste ga vi dali, bio bi „Vrni se, Zone”.
Zasigurno je uspehu prvog filma doprineo i angažman niških stvaralaca. Lepo je ploviti Galijinim stihovima. Jedne Badnje večeri, dok sam živela u Španiji, nakon poteškoća da nađem majonez bez jaja za posnu rusku salatu, moj cimer i dobar drug, s kojim sam toliko puta prošla niškom tvrđavom do fakulteta, i ja – seli smo da večeramo, prelomili česnicu, pojeli ribu i pustili „Zonu Zamfirovu” na laptopu. Bio je to deo našeg Niša, sa nama veseo kao klepet nanula po kaldrmi. Sad su umesto kaldrme u Kazandžijskom sokačetu granitne ploče. Dobro je da ste okrenuti leđima, verujem da Vam ne bi bilo lako da posvedočite o toj promeni.
S druge strane uverena sam da biste sa zadovoljstvom svedočili o promeni imena „Pobedine” u „Obrenovićevu”. „Zona” je objavljena 1903, kada se dogodio i Majski prevrat. O Majskom prevratu ponajviše znam iz serije „Kraj dinastije Obrenović”. Pre Zone i Maneta i pre spoznaje Romea i Julije, meni su kraljevi zabranjene ljubavi, i bukvalno i figurativno, bili Draga Mašin i Aleksandar Obrenović. Opčinjena tom ljubavnom pričom, odlučila sam da svoje sveske potpisujem kao Draga Obrenović. Jednom dok mi je učitelj pregledao kontrolni, poletela sam kad sam prepoznala dezen sveske da ne bi pročitao naglas. Donedavno me bilo blam da prepričavam taj događaj, koga se tako jasno sećam.
…Kao što vi verovatno možete da se prisetite kako je deo Niša gde sedite izgledao kad je bila tu cela gazda Živkova kuća, a ne samo jedan sto. Dovoljno je da zavirite u „Ivkovu slavu”. Ja jedva da mogu da se setim kako je ovaj deo izgledao dok nije Forum izgrađen. Da… hah… Nais – pa ima forum. I Medijanu, da. U suštini dobro radi, mada je meni oduvek bilo žao što nekome ko u Niš dođe autobusom prva slika bude slika ostataka pijačnog života – polomljene gajbice, ugažen skapan paradajz, perca živine. Koliko god da Medijana vodi računa o tome, nije to prvi utisak koji jedan grad treba da ostavi.
A, oprostite, ne mislite na javno komunalno preduzeće? Da, istorijski lokalitet radi. Valjda. Renovirali ga do pre neku godinu… Trajalo je kao da će car Konstantin opet da se useljava. Medijana, malo udaljena od centra, mnogim posetiocima promakne, ali takođe mislim da mnogi prođu, a ne zastanu pored jedne viljuške kod Banovine. I ja sam dugo prolazila, idući na probe Akademskog pozorišta, ne zapažajući je. Za jedan grad sa ovoliko kafana i nije čudno da ima viljušku kao spomenik. Znaaam. Znam da je to, po legendi, podsetnik na susret Fridriha Barbarose i Stefana Nemanje, kada su ljudi nemačkog kralja jeli prstima, a Stefanovi viljuškama. I kada se Barbarosa otisnuo na papir, Stefan Nemanja se potpisao slovima.
Rado bih došla na i neki Vaš čas crtanja. Vi i Vaši nazivi ispod crteža, ako đaci ne mogu da rastumače šta je nacrtano, podsetili su me na domaći iz prirode i društva. Trebalo je da nacrtam češalj u radnoj svesci. Crtala sam grabulje, bez držalja. Besomučno, mnogo puta. Da sam tada znala taj Vaš metod, završila bih domaći s manje stresa. Shvatila sam još tad da za likovnu umetnost nisam neki talenat, ali je gluma još u nižim razredima osnovne škole postala moja ljubav.
Ma taman posla, nisam ja došla ovde da tražim da skrojite ulogu po mojoj meri. Zapravo, navratila sam da pitam imate li možda čoveka da mi završi neki prazan sto u kafani. Ko bi bolje mogao u tome da mi pomogne nego onaj ko je i sam završio u kafanskom stihu:
„Starih kafanica, ostalo je malo,
Kao da je sve to sa Sremcem nestalo”?
Pa i sam stih kaže da situacija nije jednostavna.
Stara Srbija? Hm. To je sada više kafana-klub. Ne, ah, ne, književni klub. Disko. Epicentar pleh-muzike zbog koje ste se vratili u Beograd. Danas na posebnom meniju, nedostupnom svima, oni imaju praznu flašu šampanjca. Ne, ne, nije za sirotinju. To je flaša „moeta”, koju možeš da iznajmiš samo za fotografisanje, ako imaš manjak love, a višak kompleksa.
Smeškam se jer sam upravo zamislila kakvu biste vi priču od toga napravili.
Slažem se, ima Niš još vrednih i dragocenih tragova Francuske.
„Neka Srbi čuvaju ovaj spomenik! On će njihovu decu učiti koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im uz koju cenu su je njihovi očevi platili?”
Lamartinove reči s Ćele-kule.
Hvala u svakom slučaju, odoh dok niste pogodili lekciju koju ne znam. Izgleda da je danas za dobar kafanski sto potrebna jača veza nego za rendgen. I hvala što ste zaveštali svoju kuću i time pokrenuli osnivanje Narodne biblioteke. Tamo sam stekla osnove kreativnog pisanja.
Izvinite, gos’n Kalčo, što sam upala u reč, samo vi nastavite.