Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Tako je moralo biti

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”

Nataša Milić

Tako je moralo biti

 

Blago večernje sunce provlačilo se kroz pukotine na dotrajalim kapcima službenog stana za inženjere u Smederevu. Ubogi sobičak na trenutak sinu jarkim bojama, a jedan nestašni zrak pade na visoko čelo, kliznu niz nabore cicane haljine ka šaci ogrubeloj od domaćih poslova, pomilova dlan i zgasnu na cedulji koju je mlada žena držala među prstima.

„Zar je ovako moralo biti?”, plamtela su surova slova. Gorela su ljubomorom, pekla tihom vatrom nezaborava. Draga ih još jednom okrznu pogledom, pa savi cedulju i vrati je među listove molitvenika. Zar je tako moralo biti? Pitanje koje je preturala u mislima cele tri godine, od prve bračne noći do sadašnjih samotnih udovičkih bdenja, jednako ne nalazeći odgovora. Pet kratkih reči i krupni znak pitanja kao prekor i osuda, možda vapaj slomljenog srca ili mirenje s neminovnošću rastanka. Pisao joj je bez želje da mu se odgovori, u to je makar bila sigurna.

Na dan venčanja, tek što je okončan obred u Sabornoj crkvi u Beogradu, kraj skuta joj se našao dečak sa buketom žutih ruža u rukama. Pozdrav za mladenku od neznanog darodavca. Unutar fine hartije, u spletu trnja, ušuškana pod mirisnim laticama, čekala je upravo ova cedulja. Bogdanov rukopis! Odmah je na njega pomislila, bolno srećna što je pamti i beskrajno žalosna što je tako lako drugom ostavlja. E, da je nešto ranije postavio drugačije pitanje! Ne bi se premišljala oko odgovora. Ili ipak bi?

Rođena u imućnoj porodici, nenaviknuta na ovozemaljske brige, nije ni sanjala da će se njihove prilike preko noći promeniti tako da se od nje, mezimice, traži da ih dobrom udajom pomogne. Otac joj je naglo svenuo. Gledao je tužno, okom starog i slabog čoveka. Naredbu bi još i mogla da odbije, ali molbu… A tu su i deca. Sestra, mala braća. Da li je Bogdan uviđao da neće biti srećna ako im okrene leđa? Kako da zaboravi na njih?

Odlučila je da se ne prepušta sentimentalnosti. Biće poput Stendalovog Žilijena Sorela, ali čvršća i opreznija. Neće se osvrtati, neće skrivati svog „Napoleona”. Bogdanovu cedelju nije bacila, ali tokom neveselog bračnog života nije sebi dopuštala da uzdiše nad njom. Danas joj je, prvi put od venčanja, bila u rukama.

Inženjer Svetozar Mašin nije delovao gore od ostalih mladoženja. Uglađen gospodin, njoj tuđ i odbojan. Nezanimljiv kao svi muškarci, svi osim njenog Bogdana.

Ipak, održala je reč datu u Sabornoj crkvi i ćutala je godinama. A koliko mu je pisama u mašti napisala! Jadala se, poveravala, malčice koketirala. Neka bi naslovila sa „jedini prijatelju”, druga sa „neprežaljeni” ili „dušo moja draga”. Ipak, nijedno nije stavila na hartiju, a kamoli poslala.

Sada bi mogla da mu napiše… sve što joj padne na um. Mašina nema, odavno ga je trava prekrila na groblju Karaul, u Petrovcu na Mlavi. Sama je, sirota sa udovičkom penzijom, ali slobodna. Mogla bi ponovo da piše ili da prevodi. Eto, upravo Bogdana će moliti da joj pronađe posao. Novca ne pretiče, a nekada je solidno zarađivala od prevoda. Valja platiti drva, vratiti dugove bakalinu. Odavno nije kupovala odeću; nema čarapa, niti pristojnih cipela. Kako da izađe u svet?

Draga raskrili orman i stade da studira haljine. Ponešto bi se, uz malo doterivanja, jošte i moglo upotrebiti. Ljubičasta toaleta od šuštave svile ili ova modrozelena. Imala je uz nju kratki kaput i šešir s velom, a uz ljubičastu bi pristajao crni šal.

Ogrnula je šal preko domaće haljine i utonula u raskoš skupog prediva. Zavrtela se oko svoje ose i zastala pred ogledalom, trepćući u neverici. Bleda udovica Mašin stidljivo je ustuknula pred uznositom lepoticom iz otmenog društva.

Ipak, nelagodu je izazivao taj šal. Kupila ga je u Leskovcu, gde je pokojnik kratko službovao, od prodavačice stare odeće. Silno joj se dopao, toliko da je muža lagala da je poslat iz modnog salona u Beogradu. Mašin nije voleo da mu supruga pazari po starinarnicama. Govorio je da nisu sirotinja, pa da se odevaju u tuđe, a zapravo se užasavao predmeta koji su povezani s neznancima i njihovim ko zna kakvim sudbinama. Za beogradski salon je lako poverovao jer se u provinciji retko viđala tako elegantna stvar.

„Imate kraljevski ukus”, šapnula joj je prodavačica.

Obično laskanje, prazne trgovačke reči, a Draga je ipak od njih pretrnula. Upali obrazi i crne, očigledno misirske, oči prodavačice setili su je prvog susreta s tamom, pre mnogo godina. Uspomene je vratiše pod crni šator. Čula je pucketanje vatre i zagrcnula se od reskog vonja iznutrica. Sestra ju je nagovorila da pođu kod gatare, odavno je to želela. A ova ih je vrebala i uporno dozivala: „Dođi, lepoto, da ti izgatam kad ćeš se udati i da li ćeš poroda imati! Reci, slatka, kog ti srce ljubi, ne može biti da takva dušica nema dragog! Šapni mi koji je i ja ću ti travku dati… drugu da ne pogleda, samo tvoj da je doveka!”

Draga je opazila kako mrka ruka spušta u sestrina nedra smotuljak, ali nije mogla čuti šta joj žena poverava, tiho, na uvo. Osetila je blagu odvratnost i strah, pa ipak je iskoračila pred gataru i pitala:

„A ja, hoću li se udati? Hoću li imati dece?”

Čergarka ju je odmerila dugim pogledom.

„Dva puta”, rekla je.

„Šta dva? Dva deteta, misliš? Samo?”

„Dva venca ćeš na glavu staviti, nijedan za onog koga ljubiš.”

Draga je drhtala. Činilo joj se da iz najmračnijih uglova šatora bije studen koja joj se svija oko grudi. Otkud dva venca? Kako?

„A deca?”

„Dece ne možeš imati… Osim od onoga koga ti duša ište…”

Noge su joj otežale. Ne seća se kako je izašla s vašarišta, ni kojim je putem trčala do kuće. Gatarine reči nije zaboravila, a urezalo joj se i usukano lice, demonske oči i promukli glas što dolazi iz dubina, prigušen šumovima nevidljivih svetova.

Istim glasom joj je obratila preprodavačica krpa u Leskovcu, čudna skitnica koja je s kraja sveta došla da pred odraslu i udatu Dragu izloži svoje sumnjivo blago. Ali to nije mogla biti ona. Nalik joj je, gotovo ista, samo što nije ostarila ni dan!

„Šal je pripadao kraljici”, govorila je. „Čuvam ga… tako dugo.”

Zarezaće mi kraljevsku cenu, pomislila je Draga, spremna da odustane od kupovine.

„Čuvam ga za ženu kojoj pristaje i sad vidim da ne treba dalje tražiti… Našla sam vas. Ne, ne odbijajte. Ne sramite se, to nije poklon. Platićete kad dođe čas.”

Smejurija, ludosti i bapske priče! Zar se nije u sebi rugala Mašinu zbog sujevernog odnosa prema tuđim krpama? Ipak, bilo je teško ostaviti taj šal. Draga je podigla ruke i mrdnula ramenima kao da će ga smaknuti. Taj joj pokret donese razdirući bol. Kao da joj se neka nit kida u grudima. Napustila je starinarnicu sa šalom na leđima, gotovo nesvesna šta je učinila. Pa ni sada, nakon toliko dana, ne bi mogla sa sigurnošću da tvrdi kakvu je pogodbu prihvatila.

Šal nije nosila. Nije bilo prilike, a često joj se nije dalo ni da ga pogleda, te ga je sklanjala duboko u orman ili na dno kovčega. Biće da ju je večeras osokolilo čitanje Bogdanovih pismena. Da, to je! Misao da će mu pisati i možda ga opet sresti zbrisala je nelagodu i strah.

Međutim, tek što je zadovoljnim pogledom obuhvatila svoju figuru u ogledalu, začu se kucanje. Lagano, s velikim razmacima. To sudbina udara na vrata, kao u Betovenovoj simfoniji, pokušala je da se našali. Želela je da se pritaji, kratko se premišljala, a onda je pohrlila ka vratima. S druge strane praga stajala je crna, sablasno mršava žena. Ista kao u šatoru iz njenog detinjstva i nimalo drugačija od prodavačice u Leskovcu.

„Zdravo da si, gazdarice”, rekla je. „Nadam se da nisi zaboravila dug.”

„Nisam zaboravila, a ti si birala loš čas.”

Draga se usili za jedan tugaljiv osmeh.

„Nemam dve pare u kesi. Mogu ponuditi da skupa večeramo, spremila sam cicvaru, pa ako ti je po volji…”

„Nisam ja došla da jedem, niti da sedim za tvojim astalom! A novci me, kao što znaš, uopšte ne privlače. Platićeš onim što ti je u ovom času najvrednije!”

Draga pomisli da treba skinuti šal i vratiti joj ga. Napokon, to je zaista bila jedina njena dragocenost, najskuplji predmet u bednom inženjerskom stanu.

„Ti znaš šta je to”, šaputala je pridošlica grobnim glasom, od kog su Dragu prolazili trnci. Šarala je očima po sobi i na kraju uprla prst ka molitveniku.

„A šal, primaš li ga nazad?”

„Skini ga ako možeš!”

Odjeknuo je demonski kikot, a Draga kao u bunilu rastvori molitvenik i među listovima izdvoji Bogdanovu cedulju. Zar mogu drugačije, govorila je sebi, od početka nismo imali nade. Ovako je moralo biti!

Kasnije, pošto je ostala sama u praznom stanu i poharanoj duši, rešila je da upali poslednji patrljak sveće, te da ipak sastavi pismo za Bogdana Popovića. Tražiće posao, pa ko zna? Možda će joj se posrećiti. Nagnula se nad hartijom i sigurnim rukopisom ispisala: „Poštovani gospodine…”

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu