Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Тако је морало бити

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”

Наташа Милић

Тако је морало бити

 

Благо вечерње сунце провлачило се кроз пукотине на дотрајалим капцима службеног стана за инжењере у Смедереву. Убоги собичак на тренутак сину јарким бојама, а један несташни зрак паде на високо чело, клизну низ наборе цицане хаљине ка шаци огрубелој од домаћих послова, помилова длан и згасну на цедуљи коју је млада жена држала међу прстима.

„Зар је овако морало бити?”, пламтела су сурова слова. Горела су љубомором, пекла тихом ватром незаборава. Драга их још једном окрзну погледом, па сави цедуљу и врати је међу листове молитвеника. Зар је тако морало бити? Питање које је претурала у мислима целе три године, од прве брачне ноћи до садашњих самотних удовичких бдења, једнако не налазећи одговора. Пет кратких речи и крупни знак питања као прекор и осуда, можда вапај сломљеног срца или мирење с неминовношћу растанка. Писао јој је без жеље да му се одговори, у то је макар била сигурна.

На дан венчања, тек што је окончан обред у Саборној цркви у Београду, крај скута јој се нашао дечак са букетом жутих ружа у рукама. Поздрав за младенку од незнаног дародавца. Унутар фине хартије, у сплету трња, ушушкана под мирисним латицама, чекала је управо ова цедуља. Богданов рукопис! Одмах је на њега помислила, болно срећна што је памти и бескрајно жалосна што је тако лако другом оставља. Е, да је нешто раније поставио другачије питање! Не би се премишљала око одговора. Или ипак би?

Рођена у имућној породици, ненавикнута на овоземаљске бриге, није ни сањала да ће се њихове прилике преко ноћи променити тако да се од ње, мезимице, тражи да их добром удајом помогне. Отац јој је нагло свенуо. Гледао је тужно, оком старог и слабог човека. Наредбу би још и могла да одбије, али молбу… А ту су и деца. Сестра, мала браћа. Да ли је Богдан увиђао да неће бити срећна ако им окрене леђа? Како да заборави на њих?

Одлучила је да се не препушта сентименталности. Биће попут Стендаловог Жилијена Сорела, али чвршћа и опрезнија. Неће се освртати, неће скривати свог „Наполеона”. Богданову цедељу није бацила, али током невеселог брачног живота није себи допуштала да уздише над њом. Данас јој је, први пут од венчања, била у рукама.

Инжењер Светозар Машин није деловао горе од осталих младожења. Углађен господин, њој туђ и одбојан. Незанимљив као сви мушкарци, сви осим њеног Богдана.

Ипак, одржала је реч дату у Саборној цркви и ћутала је годинама. А колико му је писама у машти написала! Јадала се, поверавала, малчице кокетирала. Нека би насловила са „једини пријатељу”, друга са „непрежаљени” или „душо моја драга”. Ипак, ниједно није ставила на хартију, а камоли послала.

Сада би могла да му напише… све што јој падне на ум. Машина нема, одавно га је трава прекрила на гробљу Караул, у Петровцу на Млави. Сама је, сирота са удовичком пензијом, али слободна. Могла би поново да пише или да преводи. Ето, управо Богдана ће молити да јој пронађе посао. Новца не претиче, а некада је солидно зарађивала од превода. Ваља платити дрва, вратити дугове бакалину. Одавно није куповала одећу; нема чарапа, нити пристојних ципела. Како да изађе у свет?

Драга раскрили орман и стаде да студира хаљине. Понешто би се, уз мало дотеривања, јоште и могло употребити. Љубичаста тоалета од шуштаве свиле или ова модрозелена. Имала је уз њу кратки капут и шешир с велом, а уз љубичасту би пристајао црни шал.

Огрнула је шал преко домаће хаљине и утонула у раскош скупог предива. Завртела се око своје осе и застала пред огледалом, трепћући у неверици. Бледа удовица Машин стидљиво је устукнула пред узноситом лепотицом из отменог друштва.

Ипак, нелагоду је изазивао тај шал. Купила га је у Лесковцу, где је покојник кратко службовао, од продавачице старе одеће. Силно јој се допао, толико да је мужа лагала да је послат из модног салона у Београду. Машин није волео да му супруга пазари по старинарницама. Говорио је да нису сиротиња, па да се одевају у туђе, а заправо се ужасавао предмета који су повезани с незнанцима и њиховим ко зна каквим судбинама. За београдски салон је лако поверовао јер се у провинцији ретко виђала тако елегантна ствар.

„Имате краљевски укус”, шапнула јој је продавачица.

Обично ласкање, празне трговачке речи, а Драга је ипак од њих претрнула. Упали образи и црне, очигледно мисирске, очи продавачице сетили су је првог сусрета с тамом, пре много година. Успомене је вратише под црни шатор. Чула је пуцкетање ватре и загрцнула се од реског воња изнутрица. Сестра ју је наговорила да пођу код гатаре, одавно је то желела. А ова их је вребала и упорно дозивала: „Дођи, лепото, да ти изгатам кад ћеш се удати и да ли ћеш порода имати! Реци, слатка, ког ти срце љуби, не може бити да таква душица нема драгог! Шапни ми који је и ја ћу ти травку дати… другу да не погледа, само твој да је довека!”

Драга је опазила како мрка рука спушта у сестрина недра смотуљак, али није могла чути шта јој жена поверава, тихо, на уво. Осетила је благу одвратност и страх, па ипак је искорачила пред гатару и питала:

„А ја, хоћу ли се удати? Хоћу ли имати деце?”

Чергарка ју је одмерила дугим погледом.

„Два пута”, рекла је.

„Шта два? Два детета, мислиш? Само?”

„Два венца ћеш на главу ставити, ниједан за оног кога љубиш.”

Драга је дрхтала. Чинило јој се да из најмрачнијих углова шатора бије студен која јој се свија око груди. Откуд два венца? Како?

„А деца?”

„Деце не можеш имати… Осим од онога кога ти душа иште…”

Ноге су јој отежале. Не сећа се како је изашла с вашаришта, ни којим је путем трчала до куће. Гатарине речи није заборавила, а урезало јој се и усукано лице, демонске очи и промукли глас што долази из дубина, пригушен шумовима невидљивих светова.

Истим гласом јој је обратила препродавачица крпа у Лесковцу, чудна скитница која је с краја света дошла да пред одраслу и удату Драгу изложи своје сумњиво благо. Али то није могла бити она. Налик јој је, готово иста, само што није остарила ни дан!

„Шал је припадао краљици”, говорила је. „Чувам га… тако дуго.”

Зарезаће ми краљевску цену, помислила је Драга, спремна да одустане од куповине.

„Чувам га за жену којој пристаје и сад видим да не треба даље тражити… Нашла сам вас. Не, не одбијајте. Не срамите се, то није поклон. Платићете кад дође час.”

Смејурија, лудости и бапске приче! Зар се није у себи ругала Машину због сујеверног односа према туђим крпама? Ипак, било је тешко оставити тај шал. Драга је подигла руке и мрднула раменима као да ће га смакнути. Тај јој покрет донесе раздирући бол. Као да јој се нека нит кида у грудима. Напустила је старинарницу са шалом на леђима, готово несвесна шта је учинила. Па ни сада, након толико дана, не би могла са сигурношћу да тврди какву је погодбу прихватила.

Шал није носила. Није било прилике, а често јој се није дало ни да га погледа, те га је склањала дубоко у орман или на дно ковчега. Биће да ју је вечерас осоколило читање Богданових писмена. Да, то је! Мисао да ће му писати и можда га опет срести збрисала је нелагоду и страх.

Међутим, тек што је задовољним погледом обухватила своју фигуру у огледалу, зачу се куцање. Лагано, с великим размацима. То судбина удара на врата, као у Бетовеновој симфонији, покушала је да се нашали. Желела је да се притаји, кратко се премишљала, а онда је похрлила ка вратима. С друге стране прага стајала је црна, сабласно мршава жена. Иста као у шатору из њеног детињства и нимало другачија од продавачице у Лесковцу.

„Здраво да си, газдарице”, рекла је. „Надам се да ниси заборавила дуг.”

„Нисам заборавила, а ти си бирала лош час.”

Драга се усили за један тугаљив осмех.

„Немам две паре у кеси. Могу понудити да скупа вечерамо, спремила сам цицвару, па ако ти је по вољи…”

„Нисам ја дошла да једем, нити да седим за твојим асталом! А новци ме, као што знаш, уопште не привлаче. Платићеш оним што ти је у овом часу највредније!”

Драга помисли да треба скинути шал и вратити јој га. Напокон, то је заиста била једина њена драгоценост, најскупљи предмет у бедном инжењерском стану.

„Ти знаш шта је то”, шапутала је придошлица гробним гласом, од ког су Драгу пролазили трнци. Шарала је очима по соби и на крају упрла прст ка молитвенику.

„А шал, примаш ли га назад?”

„Скини га ако можеш!”

Одјекнуо је демонски кикот, а Драга као у бунилу раствори молитвеник и међу листовима издвоји Богданову цедуљу. Зар могу другачије, говорила је себи, од почетка нисмо имали наде. Овако је морало бити!

Касније, пошто је остала сама у празном стану и похараној души, решила је да упали последњи патрљак свеће, те да ипак састави писмо за Богдана Поповића. Тражиће посао, па ко зна? Можда ће јој се посрећити. Нагнула се над хартијом и сигурним рукописом исписала: „Поштовани господине…”

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу