Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
– Kao da se sa prvim danima proleća neka seta uvukla u naš konak – šaputala je Ljubica, zagledana u plamičak oskudne vatre, tek toliko dovoljne da u sobi zamre hladnoća. – Da li je ovo, ne daj bože, predznak nečeg lošeg, ili se sve što preživesmo skupilo u ovom teškom vremenu da naplati danak? Tek kad prođe neka nevolja, ako je preživimo, postajemo svesni njenog postojanja, jer dok traje, samo tražimo načine da je prevaziđemo. A pregurasmo mnogo toga!
A opet, u duši je osećala pritajeni nemir kada je polazila u tursku prestonicu kod sultana Abdula. Čak ni na oproštajnoj audijenciji, na kojoj je sultan njenog Mihaila proizveo u čin mušira Osmanskog carstva, nije osećala silnu radost. Onaj crveni fes izvezen zlatnim nitima i ukrašen dijamantima mladi knez moraće da nosi u svečanim i zvaničnim prilikama, a to tursko obeležje na srpskoj glavi prema njenom mišljenju nije znak časti i ponosa, već znak podanika, kako bi Turci rekli „zimija”. Čak i orden iftihira koji je dobio obavezuje mladog a neiskusnog kneza. To se Ljubici nije dopadalo, ali drugog rešenja nije bilo. Ceo život od udaje beše joj hod po mukama jer su se događanja prestizala i nametala razna iskušenja.
Ustavši s minderluka, pognute glave, nesigurnim korakom Ljubica krenu po sobi. Kao da je prvi put kročila u carstvo svoje osame, sa znatiželjom je posmatrala sve oko sebe. Dodirivala je ćilime, lampe, jastuke… Sve je odisalo skromnošću, kakva je i ona bila, i svi ti detalji budili su uspomene, a bilo ih je i lepih i ružnih. Podigla je poklopac drvenog sanduka u kom je donela devojačku spremu i uzela šarenu maramu, poslednji poklon od njenog Miloša. Dobro se sećala njihovog prvog susreta na potoku u Srezojevcu dok je s maćehom prala veš. Naišao je iznenada kao nešto neizbežno, a ona je postiđeno spustila zavrnute rukave i izašla iz potoka rumenih obraza. Pre Miloša zagledao se u nju mladi beg Tokatlić, ali joj srce ne zaigra za njim. Videvši lepog i stasitog Miloša, znala je da samo on može biti gospodar njenog tela i duše. Tako se, na današnji dan, pre tačno 36 godina venčala s Milošem. U to vreme on je svoje prezime Teodorović već bio promenio u Obrenović. Svadba beše odmah posle osvajanja Rudnika, a bi po želji njihovog kuma Karađorđa. Mnogo su se Karađorđe i Miloš voleli i slagali, kao rođena braća. U ovoj noći Ljubica se seća koliko je strepela nad Milošem i kako ga je negovala kad je u proleće 1807. leta gospodnjeg bio ranjen pri osvajanju užičke tvrđave. Tada je bila sigurna da bi umrla da se njemu nešto desilo. Volela ga je svim srcem i bila je mnogo ponosna kada ga na saboru u Takovu izabraše za vođu Drugog srpskog ustanka.
Uspomene su navirale, a ona je nesvesno gužvala maramu i uzdisala. Usne su joj bile stisnute kao kada čovek trpi ogromnu bol, dok joj je pogled bio prikovan za šare ćilima. Tiho je uzdahnula, a iz oka se nekontrolisano otkotrljalo nekoliko suza koje su popunile udubljenja oko usana. Nije čula Mihailovo kucanje na vratima, niti je primetila kada je ušao. Stajao je nekoliko trenutaka i gledao majku zamišljenu kako joj se grudni koš nadima od velikih uzdaha.
– Naka, da li vam je dobro? – prekinu Mihailo Ljubičino putovanje po uspomenama.
– Jeste, sine, dođi sedi pored majke – odgovori, brišući krajem marame suzu izdajicu.
– Neka teška tuga lomi moju Naku – prošaputa Mihailo, ljubeći joj vlažne oči i obraze.
– Razmišljam, čedo moje, kako poneka žena može, a neretko i mora biti jača od muškarca. Čini mi se, čim je venčana svetim božjim zakonom, u nju ulazi snaga koju joj Svevišnji šalje i dužna je da brani sve što je njeno. Sećam se kad su se Turci prvi put opsedali Rudnik, neki ustanici su se uzbunili i tvoj otac htede da nas preseli u Austriju, ali sam mu se smelo usprotivila, rekavši da ću sa ženama uzeti sablje i puške u ruke i da ćemo braniti svoje, ali nećemo bežati. Mnogo se tvoj otac kolebao i u vreme bitke na Ljubiću, čak je jednom prilikom sa Hadži Milentijem došao kod nas u zbeg. Tada ih upitah da li su zemlju oslobodili od Turaka kad dođoše u zbeg. Ne znam kako sam imala hrabrosti da im kažem kako im nije mesto u zbegu dokle god je Turaka u Srbiji, jer ako ostanu sa ženama, neka povežu kecelje, a mi žene da idemo na Turke. Na te reči vratiše se na Ljubić i pobediše!
– Naka, pa to je bila vaša pobeda! – šapnu joj blagim glasom Mihailo. – Vi ste svetlost moga oka!
– Ne, sine! Ti si moja svetlost, ti si moje sve! Crna je duša tvoje majke. Ispovedala sam se toliko puta, ali je tuga i dalje oko srca. Jednom me je tvoj otac upitao kako sam, a ja mu rekoh: „Gospodaru, zašto me to pitate kada znate da mi je srce puno trnja? Ništa mi nije odgovorio jer je znao za uzroke mojih boli” – reče Ljubica i ponovo se zaplaka.
– Od udaje sam uplovila u burna vremena s tvojim ocem. Što beše lepote, beše prvih dana zajedničkog života u Brusnici, u Milanovom domu. Ništa mi nije bilo teško, sve sam radila u kući, na polju i u štalama. Znalo se da za sofru prvo seda gospodar, a tek pošto ga poljubim u ruku, pročitam molitvu i ponudim rakijom, mogla sam i ja sesti. Moj verni Vasa mi jednom prilikom dojavi da Petrija, što je dovede gospodar da mi pomaže, svuda priča da će je moj Miloš načiniti zvaničnom ženom, jer mu ja ne rodih muško čedo, a govoraše i da Miloš više voli njihovu kćer Veliku od naših kćeri. Tad mi je prekipelo, sine moj! Otišla sam tamo gde mi je rečeno i zatekla ih zajedno. Veliku smelost je imala Petrija, imala je bezobrazluka svašta da mi kaže, baš se bila osilila, i to pred njim, a on je ne ućutkuje! Na Miloševom uzglavlju beše pištolj, ja ga uzeh i u tom nesvesnom stanju ubih kučku! Pobegla sam glavom iz tog njihovog gnezda razvrata, pobegla sam da me gospodar ne ubije. Kasnije je kazivao da se smilovao jer sam bila noseća. Veliki greh učinih, sine moj, veliki greh! Kao svoje dete sam prihvatila Veliku, ali se jadna predstavi Gospodu iste godine kad i tvoja sestra Marija. Htela sam ubiti i Stanku iz istog razloga, ali me sprečiše gospodarevi ljudi. Za razliku od tvog oca, uvek sam držala do morala, vere i svete tajne braka. Nikada mi nije bilo do nekog novačenja, zaklela sam se da neću ni nakit nositi od pogibije mog brata Jovana. Jedino se ne razdvajam od venčane burme i ovog džepnog sata što me podsećaju da još pripadam gospodaru, ma gde bio. Neka Bog poživi gospodara! Uvek ću mu biti najbolji prijatelj iako vodimo odvojene živote. S pritajenom radošću čekam kakav veliki crkveni praznik ili kada je to neophodno da gospodar dođe i provede neko vreme s nama. Uvek mu se obraćam sa svetlosti i mili gospodaru u prepisci, on meni vozljubljena suprugo moja ili kneginjo serbska, ali mu postupke sve manje odobravam. Najteže mi je bilo kad su ga proterali iz Srbije, kada sam vas dvojicu pre godinu dana ispratila do obale Save, a ja ostala sama s teško bolesnim Milanom, koji je svakim danom bivao bliže zemlji.
Pokajala sam se što sam podržavala ustavobranitelje jer smrću našeg Milana želeli su na vlast kuma Aleksandra, ali Porta potvrdi tvoju vlast, Bogu hvala! – reče Ljubica i duboko uzdahnu.
– Majko, ali sada su svi obrenovićevci podeljeni, nalaze se između oca i mene. Znam da si na mojoj strani, ali u potaji želiš očev povratak. Znam da sam neiskusan da upadnem u čopor vukova, ali i Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić vuku loše poteze. Osećam se kao drvo koje se svim silama uporno propinje u gustoj šumi da bi se dočepalo sunca, a guše ga grane drugog drveća.
– Moj sine! Tvoji savetnici će upropastiti i tebe, a s tobom i narod tvoj! Teško meni, šta ću još dočekati! Nisam dorasla intrigama, ali me uvlače u njih. Ja, domaćinska kćer, vaspitavana u patrijarhalnom duhu, dozvolih sebi da život uzmem jednoj bestidnici, da progonim ostale Miloševe družbenice po sokacima. Kako ljubomora ili sujeta zna da zaslepi, sine moj, zaslepi kao vlast pohlepna vladara! A ponos i poštovanje kazuje mi da mu nikad neću oprostiti ubistvo kuma Karađorđa! Kuma Jelena i danas strahuje od Miloševe odmazde nad njenom porodicom. Srce me boli kada je pogledam onako utučenu i iznemoglu u svom bolu. Šta je sve jadnica preživela u izgnanstvu u Rusiji, da ti ne pričam! Ubistvo kuma Karađorđa i Petrije naši su najveći gresi. Zato pogubismo decu. Da sam onda znala što danas znam, ne bi me bilo briga za Petriju, Stanku, Jelenku Turkinju i druge. Ne bih navukla greh na dušu i na porod. Da nije bilo tih grehova, možda me Gospod ne bi kažnjavao najgorim kaznama – otrže se iz njenog grla bolni ropac koji duboko dirnu Mihaila.
Bilo je očigledno da je ova ispovest i sinu bila bolna, te je instinktivno zagrlio majku i osetio nadimanje njenih grudi, a par njenih suza što su pale na njegov obraz kao da ih spojiše za sva vremena. Sva sećanja su se duboko urezala u Ljubičinu dušu, te je znala da je nikada neće napustiti, neće ih moći ništa potisnuti jer će uvek blesnuti pri svakom pogledu na bilo čiji greh. Po njoj, dužnost žene je da daje celu sebe, jer samo davanje je ispunjava, davanje mužu i deci, jer njen život ne pripada njoj, već njenoj zemlji, gospodaru i deci.
I Mihailo je bio na mukama. Nije znao kako majci da olakša patnje. Neka težina mu je pritiskala srce, velike neizvesnosti lebdele su mu nad glavom, tako da je ovaj zagrljaj odavao veliku privrženost i odobravanje, taj zagrljaj beše i luka u kojoj jedino može pronaći mir. Znao je da će ova ispovest delovati na nju kao kiša koja spira gorčinu i ostavlja je pročišćenu, tako da će tu gorčinu koju oseća već s novim jutrom pretvoriti u snagu, snagu kakvu mogu imati samo žene poput njegove majke. Može ona da plače bez suza, ali joj je ovako lakše da izbaci jed iz duše, može ona da baulja kroz vreme s pregorelim željama, povređena i ostavljena, ali naši stari kažu da blagodat božja dolazi samo duši koja je izmučena, koja seče svoju volju i predaje se božjoj. A Ljubica se potpuno predala volji Spasitelja…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.