Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Juče je u svom domu, u Landštraseu, u Marokanskoj ulici br. 6, u Beču
preminuo austrijski i srpski jezikoslovac, fonolog i
filolog, član Bečke, Berlinske i Ruske
akademije nauka i književnosti,
ugledni intelektualac i
kulturni delatnik –
Vuk Stef. Karadžić
Naslovnica „Bečkih novina”, 8. februara 1864.
Serbski jezički učenjak, vrsni intelektualac, član sviju evropskih učenih društava,
boritelj za prava pismenosti naroda serbskog – Vuk Stefanović Karadžić –
otišao je plemenitom bogu na istinu, izdahnuvši u
sedamdeset i osmoj godini života
u svom bečkom domu.
Kako je dojavljeno našim vlastima, zemni ostaci našega
književnika, prevodioca i jezikoslovca, počivšeg
nam Vuka, biće položeni, tj. sahranjeni na bečkom groblju
„Sv. Kate”, Vuk S. Karadžić, počivaće u zemlji austrijskoj.
„Srpska reč”, Beograd, 8. februar 1864, 6. str.[1]
Kada je doktor Eugen Braun, lični lekar porodice Vuka S. Karadžića, konstatovao prestanak svih telesnih funkcija, to jest, smrt Vuka S. Karadžića, skoro da je bila ponoć.
Doktor Eugen Braun duboko se naklonio i iskazao svoja saosećanja u bolu Vukovoj supruzi Ani Kraus. Zbilo se to nekoliko časova nakon smrti bolesnog Vuka, čije je telo u francuskom ležaju „loarje” ležalo ohlađeno i pomalo ukrućeno već nekoliko časova. Vuk je na sebi imao sivo-prugaste pantalone, belu košulju od praške vunene čoje i preko nje starinski prsluk narodne nošnje, takođe od čoje.[2]
Vuk S. Karadžić preminuo je tačno u jedanaest časova i trideset minuta uveče, 7. februara 1864. godine. Kao čovek u poznim godinama, Vuk je u sebi nosio mnogo bolesti, ali se danas pouzdano tvrdi da je umro od meningitisa, ili – zapaljenja mozga.[3] Međutim, Vuk (prema kasnijem prisećanju njegove žene Ane Kraus i kćeri Mine) nije imao nijedan simptom ove bolesti: nije ga bolela glava, niti ga je mučio vrat, nije mu se „vrtelo” u glavi, niti je gubio svest u toku bolesti u zadnjih sedam meseci bolovanja. Jedinu bolest koju je imao, bila je „isušena lijeva noga”, kako je Vuk često govorio za paralizu leve potkolenice, koju je zadobio od povrede kada je 1816. pao s konja i ozledio se, ali ona ga nije mučila u toku bolesti.
Sumnju u istinitost dijagnoze lekara Eugena Brauna podgrejalo je i docnije sećanje Mine, Vukove kćeri, da je Eugen Braun, „čudno i neprestano” gledao u levu nogu mrtvog na krevetu Vuka. Kako je Mina zapamtila, „doktor Braun je neprekidno gledao u levu, ranije bolesnu, nogu mrtvog Vuka”, zatim je, prema njenom sećanju, „podizao i zavrtao nogavicu od pantalona, opipavao kost” i „merio toplinu kože” Vukove leve potkolenice „nekakvom čudnom spravom”, koju Mina nije mogla da objasni, ali se prema njenom svedočenju, to danas apsolutno može smatrati nekom vrstom ondašnjeg toplomera.
Vukova žena Ana potvrdila je kasnije, nakon nekoliko godina od Vukove smrti, reči svoje kćeri Mine, dodajući par detalja, kojih se prisetila u ogromnoj gužvi i pometnji u danima Vukove smrti i sahrane, među kojima je i ovaj: „Čak i posle dva dana ležanja na odru, Vuku, ukočenom i mrtvački ledenom, leva bolesna noga delovala je gipko, modro i prokrvljeno. Odavala je utisak topline i veoma jake cirkulacije, unatoč što je Vuk već dva dana bio mrtvački siv i beživotan.”[4] Vukov sin Dimitrije sećao se kasnije da je 1897, kada su Vukovi posmrtni ostaci preneti iz Beča u Beograd i sahranjeni u porti Saborne crkve, „bio zaprepašćen koliko je Vukov kovčeg lak, kao da je bio prazan”. To su izjavila i ostala trojica grobara koji su zajedno sa Vukovim sinom Dimitrijem prenosili Vukov kovčeg iz Beča u Beograd; austrijske vlasti, kao i srpske, na molbu Vukovog sina Dimitrija, nisu dozvolile otvaranje kovčega i prenošenje Vukovih zemnih ostataka u novi, metalni kovčeg.
Takođe, i Dimitrije je potvrdio rečenice svoje majke i sestre, koje su u danima Vukovog počivanja na odru (7–10. februara 1864) primetile čudne promene na Vukovoj levoj nozi. Dimitrije je kasnije rekao: „Posmatrajući svoga oca, kako mrtav leži u kovčegu, mi svi oko njega i uz njegov odar, nesumnjivo smo znali da je mrtav: lice mu je posivelo, vilica mu se brzo ukočila, možda pola sata po izdisaju, desno uho mu je skoro pocrnelo od nedostatka krvi, koža mu je bila hladna i otegnuta, bez mišića, naročito oko čela, gde smo ga stalno, majka, sestra i ja, zadnji put ljubili; delovao je kao i svaki mrtvac koji se posmatra okom živog – bio je nekako težak i svom silinom zemlja ga je vukla k sebi. Ali njegova leva noga, leva potkolenica, umesto koje se celog život oslanjao na drvenu štulu – bila je tako živa, crvena, topla, kao da je još uvek moj otac bio živ.”[5]
Sumnja u istinitost dijagnoze koju je postavio doktor Eugen Braun nije mogla biti zalečena apsolutno ničim u mislima Vukove porodice: žene Ane, sina Dimitrija i kćeri Mine, jer su se neobični, sumnjivi, nejasni i nerazumljivi događaji jedan za drugim, zbivali i smenjivali tokom Vukove smrti i sahrane u ta tri dana Vukovog počivanja na odru, u njegovom stanu, na prvom spratu, velike trospratnice u Marokanskoj ulici br. 6.
Odmah ujutru, 8. februara, u Vukovom stanu počela se okupljati intelektualna elita bečkih i slovenskih Vukovih kolega u Austriji i Beču, jer je vest o smrti Vuka S. Karadžića poput topovskog zrna prostrujala celim Bečom i za vrlo kratko vreme u žalost bacila veliki broj ljudi, Vukovih sledbenika, poštovalaca, prijatelja, kolega i poznanika, uglavnom Austrijanaca, i delimično Srba, mladih studenata na Bečkom univerzitetu. Jedna za drugom seda glava, u „Hipder” ili „Majnšof”[6] odelu sa cilindrom i crnom mašnom ili crnom platnenom trakom na rukavu, prilazila je Vukovoj supruzi, sada žalostivoj udovi – Ani Kraus, i iskazivala joj saosećanje u bolu za umrlim joj mužem i velikim jezičkim pregaocem. Bilo je među njima i mnogih Vukovih protivnika, koji su iz pijeteta došli da mu daju poslednju počast, a koje je Ana Kraus takođe primila vrlo ljubazno.
Bio je tu i Ervin Špel, ministar jezika, prosvete i katoličke vere Austrijske carevine, kao i Martin Šoć, šef bečke policije (poreklom Slovenac), čiji je dolazak jedino uznemirio Vukovu ženu; nije joj bilo baš sasvim jasno šta će na odru jednog svetskog i evropskog priznatog intelektualca jedan pandur, koga ona, a ni Vuk za života, nisu nikada ni sreli ni upoznali? Ervin Špel odavao je sliku (svojim tužnim licem i sićušnim suzama) duboko ožalošćenog čoveka. Uz svaki odar ljudi su tužni i u posebnom su emocionalnom stanju, time je i njihov razgovor, koji je nužan u takvom trenu, obavijen posebnim emotivnim, duboko emotivnim pričama i prisećanjima. Vukova žena Ana Kraus povremeno je plakala, kćer Mina, stalno i nezaustavljivo, dok je sin Dimitrije pričao ljudima oko odra o svom detinjstvu, kako ga je Vuk naučio da hoda i sa tri i po godine piše; žalio je Dimitrije kako ga njegov otac nikada od posla nije stigao odvesti i pokazati mu rodnu Srbiju. Oko stotinu umnih glava, poznanika i prijatelja Vukove porodice i njegovih poštovalaca prošlo je kraj Vukovog odra u ta tri dana Vukovog ležanja na odru, pre ukopa (7–10. februara 1864).
Nakon tri dana od smrti, 10. februara 1864, tačno u podne, na bečkom groblju „Sv. Kate”, uz grandioznu državnu počast, prisutnost ogromnog broja građanstva (po procenama prisutnih bilo je oko četiri hiljade ljudi), puščane plotune, oproštajni govor Hajnriha Ulbrihta, gradonačelnika Beča, i opelo arhimandrita Gerasima Čvorovića[7], sahranjen je Vuk S. Karadžić u parceli br. 33467.[8] Bio je to lep pogreb, ako pogrebi i mogu biti „lepi”. Bio je hladan dan, ali je tokom cele sahrane duvao topao prolećni vetar, koji je svima prijao, zagrevajući hladan severnjački vazduh.
Nekoliko sati pre zvanične sahrane, prema priči Vukove žene Ane Kraus, izričito je zahtevano da se Vukovo telo prenese u kapelu na groblju i tamo bude nekoliko časova pre sahrane. Razlog: za izradu, tačnije iskopavanje grobnog mesta grobarima je potrebno da znaju tačne mere i dimenzije Vukovog kovčega?! Na upit Vukove žene Ane „zašto grobari ne dođu i ne izmere Vukovo telo sada, u kući, dok je još na odru?” Janko Iščerkec je to grubo odbio, banalnim obrazloženjem da „nije posao grobara da idu po kućama, već da svoj posao obavljaju na groblju!” Sa ovim se složio i doktor Eugen Braun. (Ovaj zahtev – da se Vukovo telo prebaci u kapelu na groblju izrečen je Ani Kraus još dva dana ranije, tačnije sedam ili osam sati po Vukovoj smrti, što je ona tada, iznenađena, odbila, međutim, na dan sahrane više nije imala snage da se odupire – skrhana bolom i tugom za mrtvim mužem, te je pristala.)
Pogrebna radnja „Viler” takođe je smatrala da je prenos Vukovog tela u kapelu na groblju „izuzetno neophodan”, kao i da je to „praksa sa svim preminulima”. To je Ani Kraus rekao Alfred Vajdhan, direktor tog pogrebnog preduzeća, što je Ana primila sa skepsom, znajući da nigde i nikada nije videla takav primer. No, umor, golema tuga i šok koji je i dalje trajao zbog Vukove smrti, naprosto su je umrtvili. Nije imala snage da bilo šta dalje trezveno isteruje ili da se bori. Naime, Ana je takoreći „prisiljena” da Vuk ima državnu sahranu o trošku države Austrije – ona, Mina i Dimitrije hteli su ga preneti u Srbiju i o svom trošku ga sahraniti u Beogradu, no, Ervin Špel, uspeo je svojim suzama i preklinjanjem da ubedi Anu Kraus „da je Vuk zaslužan i za Austriju”, i da je stoga „pravedno da počiva u austrijskoj zemlji, koja je poslednjih pedeset godina njegova života bila i njegova jedina domovina”.
Bilo kako bilo, Vukovo telo preneto je u kovčegu oko šest izjutra iz njegovog stana u Marokanskoj ulici u kapelu groblja „Sv. Kate”; kapela je zaključana, a Vukovo telo bilo je tamo do podneva, kada je počela sahrana.
Međutim, ono što je već na početku toga dana upalo u oči Vukovoj porodici jeste – da je Janko Iščerkec odmah, nakon iznošenja Vukovog tela iz stana na drugom spratu (što je on lično nadgledao), naprosto nestao – nije ga bilo ni na Vukovoj sahrani, kao ni docnije. Kako je neverovatno „ispario” Janko Iščerkec, tako su čudnovato nestale i deset Vukovih podebljih crnih kožnih svezaka – potanko i detaljno ispisanih sitnim, nečitkim i nervoznim rukopisom Vuka S. Karadžića, koje su se nalazile u poslednjoj, četvrtoj ladici njegovog pisaćeg stola, a koje je Vuk ispisao poslednjih sedam meseci svoje bolesti. Šta je u njima pisalo, i zašto ih je Vuk krio od svih, pa i od žene Ane, nikada nije razjašnjeno; Ana je docnije rekla da nije znala šta je Vuk u tim sveskama toliko i detaljno pisao, zna samo da ih je krio „kao zmije noge” od nje, kao i od svih ostalih, te ih je stavio u poslednju ladicu svoga pisaćeg stola, na kojoj je tri meseca pred smrt ugradio čak i bravu, potplativši bravara da mu ne izdaje, niti da čuva ili beleži bilo kakav račun, hartiju ili spis o tom poslu kod Vuka, kao i da je bravaru dao poveću svotu novca „da zaboravi da je uopšte i bio kod njega i da o tome nikome ne govori”. Ana je samo izrazila sumnju da je Vuk u te sveske zapisivao nešto potajno o sebi, o svome zdravlju (budući da nikada u životu nije vodio dnevnike), jer je, po njenim rečima, „uvek kada bi pisao u tim sveskama, koristio i vadio skoro sve medicinske rečnike i enciklopedije koje je imao u svojoj biblioteci”.
Vukov sin Dimitrije govorio je da je on lično „siguran da je Vuk pisao o svojoj bolesti”. Dimitrije je prvi spomenuo da je Vuk sveske ispisivao na francuskom. To je izazvalo čuđenje njegove majke Ane, tj. Vukove žene, jer je ona tvrdila da Vuk „nikada nije znao francuski, ni da piše, niti da bekne”. Vuk je, prema Ani, znao samo nemački, latinski, dakako srpski, i pomalo ruski.
Docnije, mesec dana po Vukovoj smrti i sahrani, Ana je pregledala Vukove spise i papire; tada je utvrdila da tih jedanaest debelih crnih kožnih svezaka što ih je Vuk jedino ispisivao u poslednjih sedam meseci života – nema! Kako je bila žena izuzetno bistra i inteligentna, dohvatila je sa police sve rečnike, enciklopedije i medicinske udžbenike koje je zapamtila da ih je Vuk prelistavao dok je pisao po svojim sveskama. Sve ih je detaljno pregledala i prelistala. U svakoj od medicinskih enciklopedija, rečnika ili udžbenika (a bilo je raznih, na nemačkom, ruskom, starolatinskom i engleskom jeziku) naišla je na manijakalno ispodvlačene redove, Vukove nečitljive margine, razne strelice, Vukove nejasne anatomske crteže i skice tela – i sve to u jednoj oblasti – „Paraliza”, u svakoj od knjiga koju je listala. Zaključila je, dakle, da je Vuka nešto veoma mučilo i kopkalo te je iščitavao baš ovu oblast – „Paraliza”.
Naime, sin Franca Jozefa I, tadašnjeg austrijskog cara, šestogodišnji Rudolf Fransis Karl Jozef, potonji vojvoda od Austrije, bio je nepokretan. Rođen je sa dečijom paralizom koju nisu mogli izlečiti austrijski, a ni bilo koji drugi lekari, jer leka za paralizu tada u svetu nije bilo. Stanje zdravlja sina cara Franca Jozefa I, malog princa Rudolfa, bilo je naširoko poznato u Beču i Austriji, te je Ana pomislila da je Vuk zaokupljen tom misterioznom bolešću i svojom neutoljivom radoznalošću tako sebi kratio teške, mučne i monotone bolesničke dane, čitajući rečnike i udžbenike koji govore o ovoj bolesti.
Međutim, isuviše je bilo za Anu čudnih slučajnosti od Vukove smrti i sahrane; videvši još i ovo: kako je Vuk, koji je inače imao brižljiv odnos prema svojim knjigama i opsesivno ih čuvao i pazio da se fizički ne oštete – kako ih je sada iškrabao, ispodvlačio i skoro iscepao stranice od brzog i nervoznog čitanja i listanja – te je konačno počela da hvata konce i vodi svoju istragu šta se to zbiva, i u ime čega?
U narednih nekoliko godina, uz pomoć sina Dimitrija i kćeri Mine vodila je razgovore sa brojnim ljudima, Vukovim i svojim poznanicima, s poznatim i nepoznatim ljudima, pokušavši da reši misteriju Vukove smrti. Ponegde se predstavljala i pod lažnim imenom. Svojim ponašanjem, začudo, nije privukla pažnju bečkih policajaca niti bilo koga sumnjivog. Tražila je Janka Iščerkeca, raspitivala se o njemu i nije ništa saznala, kao da je u zemlju propao. Kod doktora Eugena Brauna nije išla; na njega je gledala s dubokom sumnjom; osećala je da je on instrument nečega ili nekoga ko je imao interes da napravi sve što je dosad napravio – falsifikuje i plagira dijagnozu Vukove bolesti i potom razloga smrti, ukrade Vukove sveske s nepoznatim sadržajem, sahrani Vuka u Beču, na silu je nateravši da prihvati državnu sahranu, i na koncu – učini neobjašnjivi nestanak Janka Iščerkeca.
Ana je čak tražila od uprave bečkog groblja „Sv. Kata” iskopavanje Vukovih zemnih ostataka i njihov prenos u Srbiju; od policije Beča je na kraju zatražila da se Vukov kovčeg izvadi iz zemlje, izvrši ekshumacija i obdukcija njegovog tela, što je odmah odbijeno. Martin Šoć lično je saopštio Ani Kraus da njen zahtev „nema osnova i da ga je nemoguće izvesti”[9].
Međutim, godina 1882. nagovestila je naizgled razrešenje misterije Vukove smrti. Vukova žena Ana umrla je 1876. od srčanog udara, a njen sin Dimitrije dao je u štampu knjigu koju je ona napisala za života, ali je nije uspela objaviti. Kako su svi izdavači u Beču, Peši i diljem Monarhije k. und k.[10] odreda odbijali rukopis tada već pokojne Ane Kraus, Dimitrije je pronašao jednog nemačkog izdavača u Pragu. „Varnerer kampfu” je ponudio rukopis i knjiga je milostivošću her Otoa Brem Videra ugledala svetlost dana u pet stotina i pedeset primeraka! (Knjiga je, sada znamo, ugledala svetlo štamparske hartije jer her Oto Brem Vider uopšte nije znao šta štampa; pojma nije imao ko je Vuk S. Karadžić, a još manje ko je njegova žena Ana Kraus! Naime, Oto Brem Vider, od rođenja je živeo u Holandiji kao trgovac čajem, ali kako mu je posao zbog mnogih mutnih i kriminogenih radnji propao, da ne bi bio suđen i poslat na robiju zbog svojih finansijskih i trgovačkih mahinacija i krađa, prebegao je u Prag, tada Austrougarsku, i odmah kupio izdavačku kuću sa sve štamparijom i radništvom – „Varnerer kampf”, od Hermana Varnerera, sina Fridriha Varnerera, osnivača i vlasnika izdavačke kuće, koji je potkraj 1881. preminuo, u isto vreme kada je Oto Brem Vider prebegao iz Holandije u Prag. Dakle, Oto Brem Vider je kupio izdavačku kuću „Varnerer kampf” od sina naslednika Hermana Varnerera i, kako je poprilično bio bez novca, bio mu je potreban posao; tada je kao poručen naišao Dimitrije Karadžić i dogovor je brzo pao! Ni sam ne znajući kako mu je uspelo da dođe do izdavača, srećan i zadovoljan što će se knjiga uopšte pojaviti, pristao je na sve uslove Otoa Brem Videra: od niskog tiraža, a velike cene, koautorstva, „tvrdih korica”, koje su u u stvari bile malo deblji karton, do niskokvalitetnog, tzv. „novinskog” papira.)[11]
Naime, knjiga je izašla u štampu i ubrzo se pojavila u Beču; štura i nepotpuna Anina nagađanja o uzrocima cele misterije oko Vukove smrti, pa i optužbi za krađu Vukove intelektualne i duhovne svojine od strane Janka Iščerkeca, Ervina Špela i Martina Šoća, potkrepljena izjavama Vukove dece Dimitrija i Mine – iznetih među koricama ove knjige, do onih zamisli do kojih je došla Ana Kraus – da se sve zbilo u režiji same države Austrije, nisu uznemirila one koji su morali biti uznemireni, jer glavno zlodelo – Ana Kraus za života nije doznala, niti ga je u ovoj knjizi napisala.
A šta se u stvari zbilo?
Vukova leva potkolenica nije bila paralizovana, isušena, ili iščašena od ozlede koju je Vuk zadobio kada je nezgodom pao s konja 1816. u Zemunu, na ulasku u varoš, putujući u Beograd i Srbiju, kao što se to danas govori. Kao što je poznato i nama danas znano, Vuk je tada pao s konja, i padajući na jedan poveliki kamen, slomio celu levu nogu, zaključno s butnom kosti. Odmah je, brigom svojih austrijskih i mađarskih kolega filologa, zbrinut u peštanskoj bolnici „Sv. Roko”, gde je lečen nekoliko meseci dok mu kosti nisu zarasle. Zarasle kosti i obnovljena puna mišićna sposobnost nisu bili pokazatelj da je Vukova leva noga potpuno oporavljena. Naprotiv, ona je posle tog preloma trajno postala neizlečena, a Vuk invalid. Na otpustu Vuka S. Karadžića iz bolnice „Sv. Roko” konzilijum doktora je, pored otpusnog pisma, daljih prognoza, sačinio i detaljan izveštaj o bolesti Vukove leve potkolenice, što nije bilo svakidašnje.
Međutim, taj izveštaj, koji je odmah 1816. poslat Carskom ministarstvu zdravlja Monarhije k. und k. i Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beču, zbog svoje „zanimljivosti” dopao je tokom 1863. i 1864, u vreme Vukovog bolovanja, Janku Iščerkecu, Ervinu Špelu i Martinu Šoću pod ruke. Kada su ga pročitali, odmah su u konsultacijama sa bečkim lekarima i ličnim doktorima koji su lečili cara Franca Jozefa I njegovog paralizovanog sina Rudolfa Fransisa Karla Jozefa, znali šta im je činiti: sačekati da Vuk umre, domoći se njegovog tela, i ako je moguće njegovih bolesničkih dnevnika – tačnije onih jedanaest crnih kožnih debelih svezaka koje je Vuk ispisao u toku svoje bolesti.
Cela zamisao nezamisliva je i logičkom umu neizvodljiva, ali ne i za ovu trojicu bandita. Oni su tu svoju zamisao sproveli u delo; za svaki potez i korak znao je lično car Austrije i kralj Mađarske, a potonji suveren Austrougarske – car Franc Jozef I. Život i dalja budućnost njegovog deteta, sina jedinca i naslednika prestola, paralizovanog šestogodišnjeg Rudolfa Fransisa, zavisila je o tome.
Naime, Vukova noga nije bila isušena i paralizovana. Mađarski i nemački lekari utvrdili su 1816. u Pešti, tokom lečenja Vuka S. Karadžića, nekoliko zanimljivih i tada medicini nepoznatih pojava: proces lomljenja Vukove noge, kao posledica pada s konja, i proces zarastanja bili su po vremenskom određenju različiti – Vukova leva noga je zajedno sa butnom kosti zarasla, na zaprepašćenje peštanskih lekara, izuzetno brzo – za nepunih dva i po dana; sama noga očuvala je i obnovila svoju unutrašnju mišićnu i krvnu strukturu i sve ranije njene mogućnosti: hoda, trčanja, savijanja, itd., ali ništa od toga Vuk nije mogao da preduzme – ostao je invalid iako mu se noga potpuno zacelila. Zašto? U njegovoj nozi, uzorkom koji je utvrđen preko krvi, potvrđeno je prisustvo jedinstvenih antitela, takozvanih „ljubičastih krvnih zrnaca”, kako je napisano u izveštaju mađarskih i nemačkih lekara 1816. u peštanskoj bolnici „Sv. Roko”.[12] Kopija ovog izveštaja o bolesti Vuka S. Karadžića danas se nalazi u arhivi Medicinskog fakulteta grada Beča.
Pročitavši ga, pripadnici Tajne policije Carevine Austrije upoznali su cara Franca Jozefa I s njegovim sadržajem. Gledajući svoje bolesno šestogodišnje dete, kako se muči i pati, i sa informacijom da se osoba o kojoj je Izveštaj napravljen, nalazi u Beču, dao je nalog svojim pripadnicima da se bace na posao i obezbede injekciju za njegovog sina Rudolfa Fransisa.
Danas znamo da je Vukovo telo s namerom odneto u kapelu bečkog groblja „Sv. Roko”. Tamo je, u sedam sati izjutra, došla ekipa bečkih medicinara među kojima su bili Eugen Braun, Martin Šoć i Janko Iščerkec, koji su otvorili Vukov kovčeg, odneli Vukovo telo u laboratoriju Instituta za zdravlje grada Beča, naravno tajno.
Arhimandrit Gerasim Čvorović držao je opelo nad praznim kovčegom koji je spušten u raku. Tako prazan sahranjen je i u Beogradu 1897.
Vukovo telo je grupa austrijskih medicinara secirala; najpre levu nogu koja je prvo amputirana. Primitivnom metodom „ceđenja” uzet je uzorak krvi iz Vukove leve noge; iz krvi su izdvojena ljubičasta krvna tela i odmah zaleđena.[13] Šest meseci docnije, od njih je napravljena prva injekcija protiv paralize, koju je odmah primio bolesni šestogodišnji sin cara Franca Jozefa I – princ Rudolf.[14]
Gde je Vukov leš svršio? Ne zna se. I po svemu sudeći, nikada se neće ni znati. Vukov kovčeg, koji je 1987. položen u grob u porti Saborne crkve u Beogradu, prazan je. Izveštaj lekara iz Pešte, iz godine 1816, o Vukovoj levoj nozi, kao fenomenu ljudskog roda i samoregeneracije, očito je zaslužan za stvaranje injekcije protiv paralize, ali i za večni nestanak tela Vuka S. Karadžića, reformatora i tvorca našeg jezika.
[1] Vest o Vukovoj smrti nije objavljena samo u „Srpskoj reči” nego i u mnogim srpskim dnevnim i književnim listovima, ponegde zaista žalostivim tonom, a negde čak i napadajućim, jer Vuk je svojim jezičkim i leksičkim radom stekao mnogo protivnika. Tako je u „Letopisu Matice srpske” 13. februara 1864, na 18. strani 620. broja, objavljen članak dotičnog, i do sada nepoznatog, jezikoslovca Gavrilija Ljetosića pod naslovom: „Jeretik i otimač narodnoga serbskoga jezika, i madžarski špijon – konačno je umro!”
[2] Ovaj topli prsluk, Vuk je dobio od svog rođaka Jevte Savića – Čotrića 1820. godine. Bio je izrađen od visoko kvalitetne čoje, koja je leti hladila, a zimi grejala. Imao je četiri crna bakarna dugmeta, tri džepa (dva sa strane i jedan spoljni desni, na prsima), a na leđima, ispod vrata, bio je ugraviran žutim koncem rukama Vukove majke, sitan, poput palca, inicijal Vukovog imena – „V”.
[3] Meningitis, kao uzročnik Vukove smrti, nije zvanično potvrđen, iako je kao razlog njegove smrti naveden i rukom doktora Eugena Brauna upisan u smrtni list Vuka S. Karadžića. Obdukciju Vukovog tela najupornije je branio Vukov lični sekretar Janko Iščerkec, čovek koji je poslednjih deset godina Vukovog života bio njegov lični sekretar, korespondent i pomoćnik. Ovo uporno zalaganje Janka Iščerkeca da se ne vrši obukcija nad Vukovim telom, „jer je to nepotrebno”, izazvalo je veliko čuđenje Vukove supruge Ane Kraus i njegove dece – kćeri Mine i sina Dimitrija. Još veće zaprepašćenje zadesiće Vukovu porodicu kada Janko Iščerkec, tri dana po Vukovoj sahrani, zauvek nestane, ukravši i odnevši sa sobom nekoliko podebljih svezaka Vukovih zapisa, što ih je Vuk ispisivao u poslednjim mesecima svoga života.
[4] Ana Kraus, Sećanja – moj život s Vukom, izdavač Varnerer kampf, Prag, 1882, 37. str.
[5]Ana Kraus, Sećanja – moj život s Vukom, izdavač Varnerer kampf, Prag, 1882, 69. str.
[6] „Hipder” i „Majnšof” bile su u to doba dve najkvalitetnije i najuglednije bečke krojačnice. Samo su gospoda iz visokih staleža sebi šila odela i odeću u ovim dvema uglednim krojačnicama. Koliko su ove firme bile ugledne i poznate, govori i podatak da su svi članovi dinastije Habzburg šili svoja odela u njima, još od 1780. godine i grofa Radbota od Habzburga. „Loarje”, francuska firma kreveta i ležaja, takođe je bila vrlo poznata i kvalitetna u Evropi. Na njihovom bordocrvenkastom kožnom ležaju je i izdahnuo Vuk S. Karadžić, koga mu je za šezdeseti rođendan i poklonio njegov prijatelj Jernej Kopitar.
[7] Arhimandrit Gerasim je, svršivši opelo nad otvorenim grobom, održao kraći govor: „Evo nas, braćo Srbi, nad pokojnikom življim od svih. Danas mi ovde okupljeni, smrtni i prolazni, ispraćamo u vječnost besmrtnika. Ovaj datum ući će u istoriju Srbije, Evrope i svijeta. Sricaće ga i učiti naizust đaci naše otadžbine uz slova iz najljepše azbuke, i pjevaće o njemu uz epske pjesme koje je obesmrtio ovaj besmrtnik, i koje su ovjekovječile njega i njegov narod. Veliku svjetlost srpskog srednjeg vijeka utulilo je agarjansko ropstvo, i prognalo Srbe sa evropske i svjetske kulturne scene. Vuk Stefanović Karadžić, samouko seljače iz Tršića, titanskim naporom i podvigom, vratio je svoj narod na velika vrata u dvore Evrope i svijeta. Srbi su, zahvaljujući njemu, stali rame uz rame uz velike narode starog kontinenta. Sveti Sava je otvorio vrata i prozore na srpskoj kući, a Vuk je upalio veliku svjetlost u srpskoj duši. Okupljeni danas oko njegovog odra, kao nekada drevni Izrailj na rijekama vavilonskim, pjevamo zavjetne pjesme i himne: Ako zaboravimo tebe besmrtniče, neka nas zaboravi desnica gospodnja. Ovaj najveći baštinik narodnog predanja, pečalni trudbenik i sakupljač skrivenog blaga i dragocjenog bisera srpske kulture, dokoračao je drvenom štulom na vrh zlatnog olimpijskog trona evropske kulture i na njega izveo svoj narod. Vajmarski genije sagnuo se do zemlje pred njim i pred bogatstvom srpske narodne duše. Samo je Gospod više učinio za Srbe od Vuka Stefanovića Karadžića. Ono što je za hrišćane Jerusalim, za srpsku kulturu je Vukovo rodno selo Tršić u Jadru kod Loznice. Vuk je preveo Novi zavjet na narodni jezik, i srpski jezik svrstao među velike jezike svijeta. Jezik je narod. Vukovom reformom jezika obnovio se duh srpskog naroda. Onijemeli u tami vijekova ropstva, Srbi su kroz Vuka zlatousto prozborili i zadivili Evropu i svijet. Predajemo danas Vukovo umorno tijelo tuđoj zemlji, predajemo prah prahu, a njegovu besmrtnu dušu i djelo – vječnosti. Nadajmo se da će buduća pokoljenja ispuniti njegovu želju koju je izrekao na ispovijesti pod mojim epitrahiljom, da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u Srbiju. Gore prokletstvo od života u tuđini, jeste samo smrt u tuđini. Tuđina je i mrtvacu teška. Utjeha svima nama neka bude saznanje da Vuk Stefanović Karadžić svojim velikim djelom i životom pripada cijelom svijetu. Gdje god bio, on je svagda i svuda svoj na svome. Svijet je otadžbina genija. A Srbija je tamo gdje je Vuk! Slava besmrtnom Vuku Karadžiću. Hvala Gospodu na ovom velikom daru srpskom narodu i svijetu. Amin.
[8] Zanimljiv podatak je i ovaj: odmah do Vukovog groba, tj. parcele 33467, nalazila se parcela 33468 i grob u kome je počivao deda Sigmunda Frojda, Josif Frojd 1789–1846. Zanimljivo je i ovo: Vuk je bio pravoslavac, a Josif Frojd Jevrejin, ali obojica su bili ukopani na bečkom groblju „Sv. Kate”, koje je katoličko groblje.
[9] Ana Kraus u svojoj memoarskoj knjizi Sećanja – moj život s Vukom (izdavača Varnerer kampfa, Prag, 1882) na 133. stranici kaže o ovom događaju: „Gledao me je Martin Šoć, unezvereno i plašljivo mi pretio da se ne zanosim i nipošto sama na svoju ruku ne činim ekshumaciju Vukovog tela […]. Nije smeo u oči da me pogleda, a bio je tako ljut, besan a u isto vreme i strašno uplašen; gledao me je besnim očima i istovremeno drhtao preda mnom, očekujući da ću ga kao zmija žabu dohvatiti, što je mene zaprepastilo: ja sam u tom trenu bila slaba nezaštićena žena, a on šef policije; pitam se i sad: čega se to Martin Šoć bojao, čak i više od mene?”
[10] K. u. k. (k. und k.) označava kaiserlich und königlich: „carsko i kraljevsko”, na nemačkom. Označava „Dvojnu monarhiju” – Austrougarsku 1867–1918. Sve institucije Austrougarske monarhije imale su oznaku k. u. k. ispred svoga naziva.
[11] (Memoarska knjiga Ane Kraus Sećanja – moj život s Vukom, izdata je u Pragu 1882. godine u izdanju Varnerer kampfa. Knjigu je za života napisala Vukova udovica Ana Marija Kraus Karadžić, a izdao ju je njen sin Dimitrije Karadžić; prevedena je s nemačkog na srpski jezik 1938. godine u prevodu Milana Kašanina starijeg, na 280 strana, i štampana je u biblioteci Svedočanstva izdavačke kuće Geca Kon.) Od pet stotina primeraka, do danas nije sačuvan nijedan, sem onog koji poseduje autor ove pripovesti – A. Đ.
[12] Savremena medicina potvrdila je da ljubičasta krvna zrnca stvara telo čoveka u cilju zarastanja ozlede, pogotovo mišićne, međutim nijedan čovek na svetu, nijedan organizam dosad, nije pokazao sposobnost proizvodnje ovih krvnih zrnaca, iako je medicinski u mozgu čoveka dokazano da hipofiza ima sposobnost proizvodnje ovih „ljubičastih kolutova”; ona to iz nepoznatih razloga do danas ne radi. Međutim, očevidno je da je kod Vuka S. Karadžića došlo do manifestovanja ove pojave 1816. Zašto je Vuk ostao ipak paralizovan? Evo zašto: proizvodnja ovih ljubičastih krvnih zrnaca je količinski mala i to – razmatrano teorijski, ali nikada praktično potvrđeno; Vuk je u trenu preloma ovih „ljubičastih kolutova” imao u svom organizmu previše; otuda činjenica da mu je leva noga zarasla a da nikada nije povratio njenu funkciju. Takođe, ova ljubičasta krvna zrnca smatraju se osnovom za proizvodnju vakcine protiv dečje paralize 1952. godine; međutim do dana današnjeg nijedan naučni i medicinski skup nije odgovorio na pitanje odakle medicinarima ta ljubičasta krvna zrnca i kako je od njih napravljena injekcija protiv paralize – odgovor je u telu, tačnije levoj nozi Vuka S. Karadžića.
[13] Ljubičasta krvna zrnca su izuzetno ogromne i okom uočljive veličine zbog svog oblika nepravilnih kolutova – nalik romboidima; oko četiri do pet milimetara; nalik malim trombovima.
[14] Primivši prvu dozu ove injekcije, princ Rudolf je dobio sposobnost pomeranja prstiju na nogama. Posle druge i treće doze od po 50 miligrama, princ Rudolf je stao na noge i do kraja života bio pokretan. Ovim je kod njega potpuna paraliza celog tela apsolutno bila izlečena. Umro je u svojoj četrdeset i šestoj godini, na tragičan način – neko ga je upucao u leđa dok se šetao imanjem u Gracu, i do dana današnjeg nije otkriveno ko.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.