Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Смрт Вука С. Караџића”, Алекса Ђукановић

Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

Јуче је у свом дому, у Ландштрасеу, у Мароканској улици бр. 6, у Бечу
преминуо аустријски и српски језикословац, фонолог и
филолог, члан Бечке, Берлинске и Руске
академије наука и књижевности,
угледни интелектуалац и
културни делатник –
Вук Стеф. Караџић

Насловница „Бечких новина”, 8. фебруара 1864.

Сербски језички учењак, врсни интелектуалац, члан свију европских учених друштава,
боритељ за права писмености народа сербског – Вук Стефановић Караџић –
отишао је племенитом богу на истину, издахнувши у
седамдесет и осмој години живота
у свом бечком дому.
Како је дојављено нашим властима, земни остаци нашега
књижевника, преводиоца и језикословца, почившег
нам Вука, биће положени, тј. сахрањени на бечком гробљу
„Св. Кате”, Вук С. Караџић, почиваће у земљи аустријској.

„Српска реч”, Београд, 8. фебруар 1864, 6. стр.[1]

 

Када је доктор Еуген Браун, лични лекар породице Вука С. Караџића, констатовао престанак свих телесних функција, то јест, смрт Вука С. Караџића, скоро да је била поноћ.

Доктор Еуген Браун дубоко се наклонио и исказао своја саосећања у болу Вуковој супрузи Ани Краус. Збило се то неколико часова након смрти болесног Вука, чије је тело у француском лежају „лоарје” лежало охлађено и помало укрућено већ неколико часова. Вук је на себи имао сиво-пругасте панталоне, белу кошуљу од прашке вунене чоје и преко ње старински прслук народне ношње, такође од чоје.[2]

Вук С. Караџић преминуо је тачно у једанаест часова и тридесет минута увече, 7. фебруара 1864. године. Као човек у позним годинама, Вук је у себи носио много болести, али се данас поуздано тврди да је умро од менингитиса, или – запаљења мозга.[3] Међутим, Вук (према каснијем присећању његове жене Ане Краус и кћери Мине) није имао ниједан симптом ове болести: није га болела глава, нити га је мучио врат, није му се „вртело” у глави, нити је губио свест у току болести у задњих седам месеци боловања. Једину болест коју је имао, била је „исушена лијева нога”, како је Вук често говорио за парализу леве потколенице, коју је задобио од повреде када је 1816. пао с коња и озледио се, али она га није мучила у току болести.

Сумњу у истинитост дијагнозе лекара Еугена Брауна подгрејало је и доцније сећање Мине, Вукове кћери, да је Еуген Браун, „чудно и непрестано” гледао у леву ногу мртвог на кревету Вука. Како је Мина запамтила, „доктор Браун је непрекидно гледао у леву, раније болесну, ногу мртвог Вука”, затим је, према њеном сећању, „подизао и завртао ногавицу од панталона, опипавао кост” и „мерио топлину коже” Вукове леве потколенице „некаквом чудном справом”, коју Мина није могла да објасни, али се према њеном сведочењу, то данас апсолутно може сматрати неком врстом ондашњег топломера.

Вукова жена Ана потврдила је касније, након неколико година од Вукове смрти, речи своје кћери Мине, додајући пар детаља, којих се присетила у огромној гужви и пометњи у данима Вукове смрти и сахране, међу којима је и овај: „Чак и после два дана лежања на одру, Вуку, укоченом и мртвачки леденом, лева болесна нога деловала је гипко, модро и прокрвљено. Одавала је утисак топлине и веома јаке циркулације, унаточ што је Вук већ два дана био мртвачки сив и беживотан.”[4] Вуков син Димитрије сећао се касније да је 1897, када су Вукови посмртни остаци пренети из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве, „био запрепашћен колико је Вуков ковчег лак, као да је био празан”. То су изјавила и остала тројица гробара који су заједно са Вуковим сином Димитријем преносили Вуков ковчег из Беча у Београд; аустријске власти, као и српске, на молбу Вуковог сина Димитрија, нису дозволиле отварање ковчега и преношење Вукових земних остатака у нови, метални ковчег.

Такође, и Димитрије је потврдио реченице своје мајке и сестре, које су у данима Вуковог почивања на одру (7–10. фебруара 1864) приметиле чудне промене на Вуковој левој нози. Димитрије је касније рекао: „Посматрајући свога оца, како мртав лежи у ковчегу, ми сви око њега и уз његов одар, несумњиво смо знали да је мртав: лице му је посивело, вилица му се брзо укочила, можда пола сата по издисају, десно ухо му је скоро поцрнело од недостатка крви, кожа му је била хладна и отегнута, без мишића, нарочито око чела, где смо га стално, мајка, сестра и ја, задњи пут љубили; деловао је као и сваки мртвац који се посматра оком живог – био је некако тежак и свом силином земља га је вукла к себи. Али његова лева нога, лева потколеница, уместо које се целог живот ослањао на дрвену штулу – била је тако жива, црвена, топла, као да је још увек мој отац био жив.”[5]

Сумња у истинитост дијагнозе коју је поставио доктор Еуген Браун није могла бити залечена апсолутно ничим у мислима Вукове породице: жене Ане, сина Димитрија и кћери Мине, јер су се необични, сумњиви, нејасни и неразумљиви догађаји један за другим, збивали и смењивали током Вукове смрти и сахране у та три дана Вуковог почивања на одру, у његовом стану, на првом спрату, велике троспратнице у Мароканској улици бр. 6.

Одмах ујутру, 8. фебруара, у Вуковом стану почела се окупљати интелектуална елита бечких и словенских Вукових колега у Аустрији и Бечу, јер је вест о смрти Вука С. Караџића попут топовског зрна прострујала целим Бечом и за врло кратко време у жалост бацила велики број људи, Вукових следбеника, поштовалаца, пријатеља, колега и познаника, углавном Аустријанаца, и делимично Срба, младих студената на Бечком универзитету. Једна за другом седа глава, у „Хипдер” или „Мајншоф”[6] оделу са цилиндром и црном машном или црном платненом траком на рукаву, прилазила је Вуковој супрузи, сада жалостивој удови – Ани Краус, и исказивала јој саосећање у болу за умрлим јој мужем и великим језичким прегаоцем. Било је међу њима и многих Вукових противника, који су из пијетета дошли да му дају последњу почаст, а које је Ана Краус такође примила врло љубазно.

Био је ту и Ервин Шпел, министар језика, просвете и католичке вере Аустријске царевине, као и Мартин Шоћ, шеф бечке полиције (пореклом Словенац), чији је долазак једино узнемирио Вукову жену; није јој било баш сасвим јасно шта ће на одру једног светског и европског признатог интелектуалца један пандур, кога она, а ни Вук за живота, нису никада ни срели ни упознали? Ервин Шпел одавао је слику (својим тужним лицем и сићушним сузама) дубоко ожалошћеног човека. Уз сваки одар људи су тужни и у посебном су емоционалном стању, тиме је и њихов разговор, који је нужан у таквом трену, обавијен посебним емотивним, дубоко емотивним причама и присећањима. Вукова жена Ана Краус повремено је плакала, кћер Мина, стално и незаустављиво, док је син Димитрије причао људима око одра о свом детињству, како га је Вук научио да хода и са три и по године пише; жалио је Димитрије како га његов отац никада од посла није стигао одвести и показати му родну Србију. Око стотину умних глава, познаника и пријатеља Вукове породице и његових поштовалаца прошло је крај Вуковог одра у та три дана Вуковог лежања на одру, пре укопа (7–10. фебруара 1864).

Након три дана од смрти, 10. фебруара 1864, тачно у подне, на бечком гробљу „Св. Кате”, уз грандиозну државну почаст, присутност огромног броја грађанства (по проценама присутних било је око четири хиљаде људи), пушчане плотуне, опроштајни говор Хајнриха Улбрихта, градоначелника Беча, и опело архимандрита Герасима Чворовића[7], сахрањен је Вук С. Караџић у парцели бр. 33467.[8] Био је то леп погреб, ако погреби и могу бити „лепи”. Био је хладан дан, али је током целе сахране дувао топао пролећни ветар, који је свима пријао, загревајући хладан северњачки ваздух.

Неколико сати пре званичне сахране, према причи Вукове жене Ане Краус, изричито је захтевано да се Вуково тело пренесе у капелу на гробљу и тамо буде неколико часова пре сахране. Разлог: за израду, тачније ископавање гробног места гробарима је потребно да знају тачне мере и димензије Вуковог ковчега?! На упит Вукове жене Ане „зашто гробари не дођу и не измере Вуково тело сада, у кући, док је још на одру?” Јанко Ишчеркец је то грубо одбио, баналним образложењем да „није посао гробара да иду по кућама, већ да свој посао обављају на гробљу!” Са овим се сложио и доктор Еуген Браун. (Овај захтев – да се Вуково тело пребаци у капелу на гробљу изречен је Ани Краус још два дана раније, тачније седам или осам сати по Вуковој смрти, што је она тада, изненађена, одбила, међутим, на дан сахране више није имала снаге да се одупире – скрхана болом и тугом за мртвим мужем, те је пристала.)

Погребна радња „Вилер” такође је сматрала да је пренос Вуковог тела у капелу на гробљу „изузетно неопходан”, као и да је то „пракса са свим преминулима”. То је Ани Краус рекао Алфред Вајдхан, директор тог погребног предузећа, што је Ана примила са скепсом, знајући да нигде и никада није видела такав пример. Но, умор, голема туга и шок који је и даље трајао због Вукове смрти, напросто су је умртвили. Није имала снаге да било шта даље трезвено истерује или да се бори. Наиме, Ана је такорећи „присиљена” да Вук има државну сахрану о трошку државе Аустрије – она, Мина и Димитрије хтели су га пренети у Србију и о свом трошку га сахранити у Београду, но, Ервин Шпел, успео је својим сузама и преклињањем да убеди Ану Краус „да је Вук заслужан и за Аустрију”, и да је стога „праведно да почива у аустријској земљи, која је последњих педесет година његова живота била и његова једина домовина”.

Било како било, Вуково тело пренето је у ковчегу око шест изјутра из његовог стана у Мароканској улици у капелу гробља „Св. Кате”; капела је закључана, а Вуково тело било је тамо до поднева, када је почела сахрана.

Међутим, оно што је већ на почетку тога дана упало у очи Вуковој породици јесте – да је Јанко Ишчеркец одмах, након изношења Вуковог тела из стана на другом спрату (што је он лично надгледао), напросто нестао – није га било ни на Вуковој сахрани, као ни доцније. Како је невероватно „испарио” Јанко Ишчеркец, тако су чудновато нестале и десет Вукових подебљих црних кожних свезака – потанко и детаљно исписаних ситним, нечитким и нервозним рукописом Вука С. Караџића, које су се налазиле у последњој, четвртој ладици његовог писаћег стола, а које је Вук исписао последњих седам месеци своје болести. Шта је у њима писало, и зашто их је Вук крио од свих, па и од жене Ане, никада није разјашњено; Ана је доцније рекла да није знала шта је Вук у тим свескама толико и детаљно писао, зна само да их је крио „као змије ноге” од ње, као и од свих осталих, те их је ставио у последњу ладицу свога писаћег стола, на којој је три месеца пред смрт уградио чак и браву, потплативши бравара да му не издаје, нити да чува или бележи било какав рачун, хартију или спис о том послу код Вука, као и да је бравару дао повећу своту новца „да заборави да је уопште и био код њега и да о томе никоме не говори”. Ана је само изразила сумњу да је Вук у те свеске записивао нешто потајно о себи, о своме здрављу (будући да никада у животу није водио дневнике), јер је, по њеним речима, „увек када би писао у тим свескама, користио и вадио скоро све медицинске речнике и енциклопедије које је имао у својој библиотеци”.

Вуков син Димитрије говорио је да је он лично „сигуран да је Вук писао о својој болести”. Димитрије је први споменуо да је Вук свеске исписивао на француском. То је изазвало чуђење његове мајке Ане, тј. Вукове жене, јер је она тврдила да Вук „никада није знао француски, ни да пише, нити да бекне”. Вук је, према Ани, знао само немачки, латински, дакако српски, и помало руски.

Доцније, месец дана по Вуковој смрти и сахрани, Ана је прегледала Вукове списе и папире; тада је утврдила да тих једанаест дебелих црних кожних свезака што их је Вук једино исписивао у последњих седам месеци живота – нема! Како је била жена изузетно бистра и интелигентна, дохватила је са полице све речнике, енциклопедије и медицинске уџбенике које је запамтила да их је Вук прелиставао док је писао по својим свескама. Све их је детаљно прегледала и прелистала. У свакој од медицинских енциклопедија, речника или уџбеника (а било је разних, на немачком, руском, старолатинском и енглеском језику) наишла је на манијакално исподвлачене редове, Вукове нечитљиве маргине, разне стрелице, Вукове нејасне анатомске цртеже и скице тела – и све то у једној области – „Парализа”, у свакој од књига коју је листала. Закључила је, дакле, да је Вука нешто веома мучило и копкало те је ишчитавао баш ову област – „Парализа”.

Наиме, син Франца Јозефа I, тадашњег аустријског цара, шестогодишњи Рудолф Франсис Карл Јозеф, потоњи војвода од Аустрије, био је непокретан. Рођен је са дечијом парализом коју нису могли излечити аустријски, а ни било који други лекари, јер лека за парализу тада у свету није било. Стање здравља сина цара Франца Јозефа I, малог принца Рудолфа, било је нашироко познато у Бечу и Аустрији, те је Ана помислила да је Вук заокупљен том мистериозном болешћу и својом неутољивом радозналошћу тако себи кратио тешке, мучне и монотоне болесничке дане, читајући речнике и уџбенике који говоре о овој болести.

Међутим, исувише је било за Ану чудних случајности од Вукове смрти и сахране; видевши још и ово: како је Вук, који је иначе имао брижљив однос према својим књигама и опсесивно их чувао и пазио да се физички не оштете – како их је сада ишкрабао, исподвлачио и скоро исцепао странице од брзог и нервозног читања и листања – те је коначно почела да хвата конце и води своју истрагу шта се то збива, и у име чега?

У наредних неколико година, уз помоћ сина Димитрија и кћери Мине водила је разговоре са бројним људима, Вуковим и својим познаницима, с познатим и непознатим људима, покушавши да реши мистерију Вукове смрти. Понегде се представљала и под лажним именом. Својим понашањем, зачудо, није привукла пажњу бечких полицајаца нити било кога сумњивог. Тражила је Јанка Ишчеркеца, распитивала се о њему и није ништа сазнала, као да је у земљу пропао. Код доктора Еугена Брауна није ишла; на њега је гледала с дубоком сумњом; осећала је да је он инструмент нечега или некога ко је имао интерес да направи све што је досад направио – фалсификује и плагира дијагнозу Вукове болести и потом разлога смрти, украде Вукове свеске с непознатим садржајем, сахрани Вука у Бечу, на силу је натеравши да прихвати државну сахрану, и на концу – учини необјашњиви нестанак Јанка Ишчеркеца.

Ана је чак тражила од управе бечког гробља „Св. Ката” ископавање Вукових земних остатака и њихов пренос у Србију; од полиције Беча је на крају затражила да се Вуков ковчег извади из земље, изврши ексхумација и обдукција његовог тела, што је одмах одбијено. Мартин Шоћ лично је саопштио Ани Краус да њен захтев „нема основа и да га је немогуће извести”[9].

Међутим, година 1882. наговестила је наизглед разрешење мистерије Вукове смрти. Вукова жена Ана умрла је 1876. од срчаног удара, а њен син Димитрије дао је у штампу књигу коју је она написала за живота, али је није успела објавити. Како су сви издавачи у Бечу, Пеши и диљем Монархије k. und k.[10] одреда одбијали рукопис тада већ покојне Ане Краус, Димитрије је пронашао једног немачког издавача у Прагу. „Варнерер кампфу” је понудио рукопис и књига је милостивошћу хер Отоа Брем Видера угледала светлост дана у пет стотина и педесет примерака! (Књига је, сада знамо, угледала светло штампарске хартије јер хер Ото Брем Видер уопште није знао шта штампа; појма није имао ко је Вук С. Караџић, а још мање ко је његова жена Ана Краус! Наиме, Ото Брем Видер, од рођења је живео у Холандији као трговац чајем, али како му је посао због многих мутних и криминогених радњи пропао, да не би био суђен и послат на робију због својих финансијских и трговачких махинација и крађа, пребегао је у Праг, тада Аустроугарску, и одмах купио издавачку кућу са све штампаријом и радништвом – „Варнерер кампф”, од Хермана Варнерера, сина Фридриха Варнерера, оснивача и власника издавачке куће, који је поткрај 1881. преминуо, у исто време када је Ото Брем Видер пребегао из Холандије у Праг. Дакле, Ото Брем Видер је купио издавачку кућу „Варнерер кампф” од сина наследника Хермана Варнерера и, како је поприлично био без новца, био му је потребан посао; тада је као поручен наишао Димитрије Караџић и договор је брзо пао! Ни сам не знајући како му је успело да дође до издавача, срећан и задовољан што ће се књига уопште појавити, пристао је на све услове Отоа Брем Видера: од ниског тиража, а велике цене, коауторства, „тврдих корица”, које су у у ствари биле мало дебљи картон, до нискоквалитетног, тзв. „новинског” папира.)[11]

Наиме, књига је изашла у штампу и убрзо се појавила у Бечу; штура и непотпуна Анина нагађања о узроцима целе мистерије око Вукове смрти, па и оптужби за крађу Вукове интелектуалне и духовне својине од стране Јанка Ишчеркеца, Ервина Шпела и Мартина Шоћа, поткрепљена изјавама Вукове деце Димитрија и Мине – изнетих међу корицама ове књиге, до оних замисли до којих је дошла Ана Краус – да се све збило у режији саме државе Аустрије, нису узнемирила оне који су морали бити узнемирени, јер главно злодело – Ана Краус за живота није дознала, нити га је у овој књизи написала.

А шта се у ствари збило?

Вукова лева потколеница није била парализована, исушена, или ишчашена од озледе коју је Вук задобио када је незгодом пао с коња 1816. у Земуну, на уласку у варош, путујући у Београд и Србију, као што се то данас говори. Као што је познато и нама данас знано, Вук је тада пао с коња, и падајући на један повелики камен, сломио целу леву ногу, закључно с бутном кости. Одмах је, бригом својих аустријских и мађарских колега филолога, збринут у пештанској болници „Св. Роко”, где је лечен неколико месеци док му кости нису зарасле. Зарасле кости и обновљена пуна мишићна способност нису били показатељ да је Вукова лева нога потпуно опорављена. Напротив, она је после тог прелома трајно постала неизлечена, а Вук инвалид. На отпусту Вука С. Караџића из болнице „Св. Роко” конзилијум доктора је, поред отпусног писма, даљих прогноза, сачинио и детаљан извештај о болести Вукове леве потколенице, што није било свакидашње.

Међутим, тај извештај, који је одмах 1816. послат Царском министарству здравља Монархије k. und k. и Медицинском факултету Универзитета у Бечу, због своје „занимљивости” допао је током 1863. и 1864, у време Вуковог боловања, Јанку Ишчеркецу, Ервину Шпелу и Мартину Шоћу под руке. Када су га прочитали, одмах су у консултацијама са бечким лекарима и личним докторима који су лечили цара Франца Јозефа I његовог парализованог сина Рудолфа Франсиса Карла Јозефа, знали шта им је чинити: сачекати да Вук умре, домоћи се његовог тела, и ако је могуће његових болесничких дневника – тачније оних једанаест црних кожних дебелих свезака које је Вук исписао у току своје болести.

Цела замисао незамислива је и логичком уму неизводљива, али не и за ову тројицу бандита. Они су ту своју замисао спровели у дело; за сваки потез и корак знао је лично цар Аустрије и краљ Мађарске, а потоњи суверен Аустроугарске – цар Франц Јозеф I. Живот и даља будућност његовог детета, сина јединца и наследника престола, парализованог шестогодишњег Рудолфа Франсиса, зависила је о томе.

Наиме, Вукова нога није била исушена и парализована. Мађарски и немачки лекари утврдили су 1816. у Пешти, током лечења Вука С. Караџића, неколико занимљивих и тада медицини непознатих појава: процес ломљења Вукове ноге, као последица пада с коња, и процес зарастања били су по временском одређењу различити – Вукова лева нога је заједно са бутном кости зарасла, на запрепашћење пештанских лекара, изузетно брзо – за непуних два и по дана; сама нога очувала је и обновила своју унутрашњу мишићну и крвну структуру и све раније њене могућности: хода, трчања, савијања, итд., али ништа од тога Вук није могао да предузме – остао је инвалид иако му се нога потпуно зацелила. Зашто? У његовој нози, узорком који је утврђен преко крви, потврђено је присуство јединствених антитела, такозваних „љубичастих крвних зрнаца”, како је написано у извештају мађарских и немачких лекара 1816. у пештанској болници „Св. Роко”.[12] Копија овог извештаја о болести Вука С. Караџића данас се налази у архиви Медицинског факултета града Беча.

Прочитавши га, припадници Тајне полиције Царевине Аустрије упознали су цара Франца Јозефа I с његовим садржајем. Гледајући своје болесно шестогодишње дете, како се мучи и пати, и са информацијом да се особа о којој је Извештај направљен, налази у Бечу, дао је налог својим припадницима да се баце на посао и обезбеде инјекцију за његовог сина Рудолфа Франсиса.

Данас знамо да је Вуково тело с намером однето у капелу бечког гробља „Св. Роко”. Тамо је, у седам сати изјутра, дошла екипа бечких медицинара међу којима су били Еуген Браун, Мартин Шоћ и Јанко Ишчеркец, који су отворили Вуков ковчег, однели Вуково тело у лабораторију Института за здравље града Беча, наравно тајно.

Архимандрит Герасим Чворовић држао је опело над празним ковчегом који је спуштен у раку. Тако празан сахрањен је и у Београду 1897.

Вуково тело је група аустријских медицинара сецирала; најпре леву ногу која је прво ампутирана. Примитивном методом „цеђења” узет је узорак крви из Вукове леве ноге; из крви су издвојена љубичаста крвна тела и одмах залеђена.[13] Шест месеци доцније, од њих је направљена прва инјекција против парализе, коју је одмах примио болесни шестогодишњи син цара Франца Јозефа I – принц Рудолф.[14]

Где је Вуков леш свршио? Не зна се. И по свему судећи, никада се неће ни знати. Вуков ковчег, који је 1987. положен у гроб у порти Саборне цркве у Београду, празан је. Извештај лекара из Пеште, из године 1816, о Вуковој левој нози, као феномену људског рода и саморегенерације, очито је заслужан за стварање инјекције против парализе, али и за вечни нестанак тела Вука С. Караџића, реформатора и творца нашег језика.

[1] Вест о Вуковој смрти није објављена само у „Српској речи” него и у многим српским дневним и књижевним листовима, понегде заиста жалостивим тоном, а негде чак и нападајућим, јер Вук је својим језичким и лексичким радом стекао много противника. Тако је у „Летопису Матице српске” 13. фебруара 1864, на 18. страни 620. броја, објављен чланак дотичног, и до сада непознатог, језикословца Гаврилија Љетосића под насловом: „Јеретик и отимач народнога сербскога језика, и маџарски шпијон – коначно је умро!”
[2] Овај топли прслук, Вук је добио од свог рођака Јевте Савића – Чотрића 1820. године. Био је израђен од високо квалитетне чоје, која је лети хладила, а зими грејала. Имао је четири црна бакарна дугмета, три џепа (два са стране и један спољни десни, на прсима), а на леђима, испод врата, био је угравиран жутим концем рукама Вукове мајке, ситан, попут палца, иницијал Вуковог имена – „В”.
[3] Менингитис, као узрочник Вукове смрти, није званично потврђен, иако је као разлог његове смрти наведен и руком доктора Еугена Брауна уписан у смртни лист Вука С. Караџића. Обдукцију Вуковог тела најупорније је бранио Вуков лични секретар Јанко Ишчеркец, човек који је последњих десет година Вуковог живота био његов лични секретар, кореспондент и помоћник. Ово упорно залагање Јанка Ишчеркеца да се не врши обукција над Вуковим телом, „јер је то непотребно”, изазвало је велико чуђење Вукове супруге Ане Краус и његове деце – кћери Мине и сина Димитрија. Још веће запрепашћење задесиће Вукову породицу када Јанко Ишчеркец, три дана по Вуковој сахрани, заувек нестане, укравши и одневши са собом неколико подебљих свезака Вукових записа, што их је Вук исписивао у последњим месецима свога живота.
[4] Ана Краус, Сећања – мој живот с Вуком, издавач Варнерер кампф, Праг, 1882, 37. стр.
[5]Ана Краус, Сећања – мој живот с Вуком, издавач Варнерер кампф, Праг, 1882, 69. стр.
[6] „Хипдер” и „Мајншоф” биле су у то доба две најквалитетније и најугледније бечке кројачнице. Само су господа из високих сталежа себи шила одела и одећу у овим двема угледним кројачницама. Колико су ове фирме биле угледне и познате, говори и податак да су сви чланови династије Хабзбург шили своја одела у њима, још од 1780. године и грофа Радбота од Хабзбурга. „Лоарје”, француска фирма кревета и лежаја, такође је била врло позната и квалитетна у Европи. На њиховом бордоцрвенкастом кожном лежају је и издахнуо Вук С. Караџић, кога му је за шездесети рођендан и поклонио његов пријатељ Јернеј Копитар.
[7] Архимандрит Герасим је, свршивши опело над отвореним гробом, одржао краћи говор: „Ево нас, браћо Срби, над покојником живљим од свих. Данас ми овде окупљени, смртни и пролазни, испраћамо у вјечност бесмртника. Овај датум ући ће у историју Србије, Европе и свијета. Срицаће га и учити наизуст ђаци наше отаџбине уз слова из најљепше азбуке, и пјеваће о њему уз епске пјесме које је обесмртио овај бесмртник, и које су овјековјечиле њега и његов народ. Велику свјетлост српског средњег вијека утулило је агарјанско ропство, и прогнало Србе са европске и свјетске културне сцене. Вук Стефановић Караџић, самоуко сељаче из Тршића, титанским напором и подвигом, вратио је свој народ на велика врата у дворе Европе и свијета. Срби су, захваљујући њему, стали раме уз раме уз велике народе старог континента. Свети Сава је отворио врата и прозоре на српској кући, а Вук је упалио велику свјетлост у српској души. Окупљени данас око његовог одра, као некада древни Израиљ на ријекама вавилонским, пјевамо завјетне пјесме и химне: Ако заборавимо тебе бесмртниче, нека нас заборави десница господња. Овај највећи баштиник народног предања, печални трудбеник и сакупљач скривеног блага и драгоцјеног бисера српске културе, докорачао је дрвеном штулом на врх златног олимпијског трона европске културе и на њега извео свој народ. Вајмарски геније сагнуо се до земље пред њим и пред богатством српске народне душе. Само је Господ више учинио за Србе од Вука Стефановића Караџића. Оно што је за хришћане Јерусалим, за српску културу је Вуково родно село Тршић у Јадру код Лознице. Вук је превео Нови завјет на народни језик, и српски језик сврстао међу велике језике свијета. Језик је народ. Вуковом реформом језика обновио се дух српског народа. Онијемели у тами вијекова ропства, Срби су кроз Вука златоусто прозборили и задивили Европу и свијет. Предајемо данас Вуково уморно тијело туђој земљи, предајемо прах праху, а његову бесмртну душу и дјело – вјечности. Надајмо се да ће будућа покољења испунити његову жељу коју је изрекао на исповијести под мојим епитрахиљом, да се његови посмртни остаци пренесу у Србију. Горе проклетство од живота у туђини, јесте само смрт у туђини. Туђина је и мртвацу тешка. Утјеха свима нама нека буде сазнање да Вук Стефановић Караџић својим великим дјелом и животом припада цијелом свијету. Гдје год био, он је свагда и свуда свој на своме. Свијет је отаџбина генија. А Србија је тамо гдје је Вук! Слава бесмртном Вуку Караџићу. Хвала Господу на овом великом дару српском народу и свијету. Амин.
[8] Занимљив податак је и овај: одмах до Вуковог гроба, тј. парцеле 33467, налазила се парцела 33468 и гроб у коме је почивао деда Сигмунда Фројда, Јосиф Фројд 1789–1846. Занимљиво је и ово: Вук је био православац, а Јосиф Фројд Јеврејин, али обојица су били укопани на бечком гробљу „Св. Кате”, које је католичко гробље.
[9] Ана Краус у својој мемоарској књизи Сећања – мој живот с Вуком (издавача Варнерер кампфа, Праг, 1882) на 133. страници каже о овом догађају: „Гледао ме је Мартин Шоћ, унезверено и плашљиво ми претио да се не заносим и нипошто сама на своју руку не чиним ексхумацију Вуковог тела […]. Није смео у очи да ме погледа, а био је тако љут, бесан а у исто време и страшно уплашен; гледао ме је бесним очима и истовремено дрхтао преда мном, очекујући да ћу га као змија жабу дохватити, што је мене запрепастило: ја сам у том трену била слаба незаштићена жена, а он шеф полиције; питам се и сад: чега се то Мартин Шоћ бојао, чак и више од мене?”
[10] K. u. k. (k. und k.) означава kaiserlich und königlich: „царско и краљевско”, на немачком. Означава „Двојну монархију” – Аустроугарску 1867–1918. Све институције Аустроугарске монархије имале су ознаку к. u. k. испред свога назива.
[11] (Мемоарска књига Ане Краус Сећања – мој живот с Вуком, издата је у Прагу 1882. године у издању Варнерер кампфа. Књигу је за живота написала Вукова удовица Ана Марија Краус Караџић, а издао ју је њен син Димитрије Караџић; преведена је с немачког на српски језик 1938. године у преводу Милана Кашанина старијег, на 280 страна, и штампана је у библиотеци Сведочанства издавачке куће Геца Кон.) Од пет стотина примерака, до данас није сачуван ниједан, сем оног који поседује аутор ове приповести – А. Ђ.
[12] Савремена медицина потврдила је да љубичаста крвна зрнца ствара тело човека у циљу зарастања озледе, поготово мишићне, међутим ниједан човек на свету, ниједан организам досад, није показао способност производње ових крвних зрнаца, иако је медицински у мозгу човека доказано да хипофиза има способност производње ових „љубичастих колутова”; она то из непознатих разлога до данас не ради. Међутим, очевидно је да је код Вука С. Караџића дошло до манифестовања ове појаве 1816. Зашто је Вук остао ипак парализован? Ево зашто: производња ових љубичастих крвних зрнаца је количински мала и то – разматрано теоријски, али никада практично потврђено; Вук је у трену прелома ових „љубичастих колутова” имао у свом организму превише; отуда чињеница да му је лева нога зарасла а да никада није повратио њену функцију. Такође, ова љубичаста крвна зрнца сматрају се основом за производњу вакцине против дечје парализе 1952. године; међутим до дана данашњег ниједан научни и медицински скуп није одговорио на питање одакле медицинарима та љубичаста крвна зрнца и како је од њих направљена инјекција против парализе – одговор је у телу, тачније левој нози Вука С. Караџића.
[13] Љубичаста крвна зрнца су изузетно огромне и оком уочљиве величине због свог облика неправилних колутова – налик ромбоидима; око четири до пет милиметара; налик малим тромбовима.
[14] Примивши прву дозу ове инјекције, принц Рудолф је добио способност померања прстију на ногама. После друге и треће дозе од по 50 милиграма, принц Рудолф је стао на ноге и до краја живота био покретан. Овим је код њега потпуна парализа целог тела апсолутно била излечена. Умро је у својој четрдесет и шестој години, на трагичан начин – неко га је упуцао у леђа док се шетао имањем у Грацу, и до дана данашњег није откривено ко.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу