Sa sedla i samara (1930) je opis putovanja vrletnim bespućima Stare Raške i Crne Gore, kojima se može ići samo na konju.
Pored osam zbirki pripovedaka Grigorije Božović autor je još šest knjiga putopisa i kraćih zapisa, koji su prethodno izlazili kao feljtoni u Politici: Uzgredni zapisi (1926), Crte i reze (1928), Čudesni kutovi (1930), Sa sedla i samara (1930), Urezane istine (1930) i Dva dana po Gruži (1933).
Ovo putovanje Grigorija Božovića posebno je utoliko što autor putuje na konju, odakle je izvedena simbolika samog naslova. Putovanje ovim krajevima bilo je i nemoguće drugačije sem jašući – ili peške, jer nema ni puteva ni pruge, ali se čini da bi Grigorije Božović birao da putuje ovako sve i da ima drugih načina. Ovo je spor, nekomforan način putovanja koji možda više odgovara i njegovoj refleksivnoj misli i prirodi:
Sa sedla i samara se ne piše: sa njih se samo gleda i vidi, ako se ume i ima volje za to. A ja vam iz vagona prve klase ne vidim ništa, iz automobila – ni koliko da se setim kuda sam projurio.
Sa sedla i samara nije putopis u nove, nepoznate, egzotične krajeve, već je to povratak u zavičaj, u prostor detinjstva i doma. Dobro poznate krajolike sada pisac ponovo doživljava posle godina odsustva, sa novim pogledima na svet i sa novim iskustvom, ali i sa jasnim ciljem: Grigorije Božović nije samo jedan od autora Politike, već i poznata javna ličnost i narodni poslanik – nalazi se u poziciji da javnosti skrene pažnju na značajna društvena pitanja.
Zavičajni prostor ovog putopisa Grigorije Božović ovako predstavlja:
Zamislite veliki šumoviti i krasni četvorougao između Plava, Bijela Polja, Nova Pazara i Mitrovice na Kosovu. To je jugozapadna polovina stare Raške, naše državne kolevke. Projezdio sam kroz ove župe: Kolašin, Štavicu, Biševo, Pešter, Budimlje, Polimlje i najviše Bihor. Sve je tuda naša najčistija rasa, najlepši jezik. Tamo je gotovo svaki čovek kao upisan, kao uklesan. Najdivniji primerci našega naroda po spoljnjem izgledu.
Kao što ovaj navod lepo ilustruje, ovaj putopis biće više posvećen ljudima, njihovim sudbinama i istorijama nego, kao što bismo očekivali, opisima prirodnih lepota, znamenitih građevina i drugih civilizacijskih tekovina, umetničkih dela, arhitekturi i slavnih ličnosti.
Sa jedne strane, ovde se radi o ubogom stanovništvu koje je potpuno skrajnuto i nevidljivo, namučeno i bedno, nepoznatno političkim i drugim elitama; sa druge strane ovo se stanovništvo sagledava u arhetipskim vrednostima jedne multikulturalne sredine za kakvom se u velikim gradovima ili razvijenijim regijama može samo čeznuti.
Evo kakvu neverovatnu priču nam donosi iz Rožaja:
U sredini grada, na glavnom trgu gde su Turci pred oslobođenje započeli da podižu kasarnu i konak, slično takvoj zgradi u Sjenici, gde danas mogu da se smeste sva naša nadleštva, doseljenici se setili da podižu crkvu. Složili se i odabrali to mesto. Počeli svetovati muslimani da se turska zgrada dovrši i uredi za državna nadleštva, a da pravoslavni izberu drugo mesto. Oni bi ga sami otkupili i poklonili, jer je grub grad bez crkve, jer to nije pravo, kad već sami imaju za sebe bogomolje. Ali osvojio pop i Radoje Mitrović. I skočili svojski muslimani na mobu za pravoslavnu crkvu. Bez pritiska i prisiljavanja. Razrušili tursku zgradu, odvojili podesan kamen, pripremili var, dali priloge i pomagali pri zidanju. Podigla se crkvica u našem stilu, pokrila i tako zastala kao nekad Skadar na Bojani.
Čitav je putopis ozaren suštinski prosvetiteljskom idejom da se ova sredina predstavi, razjasni i približi upravo političkim i društvenim elitama u Beogradu, ne samo da bi se skrenula pažnja na njihov težak socijalni položaj, već i da bi se ukidale predrasude koje vladaju o odnosu između muslimana i hrišćana.
Posebna vrednost putopisa Sa sedla i samara čini bogatstvo pripovedačkih postupaka. Njegovo pripovedanje se ponekad graniči sa lirskom prozom, kada je zamađijan prirodom i ophrvan ushićenjem pred svojim zavičajem; brižljiv je posmatrač i vrlo prijemčiv tumač raznovrsnih situacija i kulturnih oznaka; a ponekad je svojim pripovednim postupkom toliko živ da nas povlači, andrićevski, vekovima unazad i iznosi događaje iz prošlosti kao da se sada pred nama odvijaju.
Slobodno možemo istaći neverovatan stil Grigorija Božovića koji je možda najvidljiviji u njegovim pripovetkama, ali ni putopisi niti zapisi nisu lišeni preciznosti, promišljenosti i dubokog emotivnog zamaha.
Pisaću vam što sam video i osetio. Pisaću po savesti. Čas u ponosu, u ushićenju, čas potišteno i tužno. Takav je ovaj kraj, dan nama svima i za ponos i za brigu. Osobito meni, domorocu i nekad rajetinu. Pisaću najviše o Bihoru, radi kojega sam i pošao na put. Pomenuću i starinu i brujanja svežih još predanja. Sve tamo zna i za oca i za deda i odakle je poreklom. Ne kriju to.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdate i druge manje poznate zbirke priča kao što su: Bijedni ljudi Milana Budisavljevića, Atentatorka Ilka Milke Grgurove Aleksić, Zimnje i Letnje večeri Milana Đ. Milićevića, Pripovetke iz Stare Srbije Zarije R. Popovića i mnoge druge.
Sva dela Grigorija Božovića možete videti OVDE, a knjigu Sa sedla i samara OVDE.