Марко Цар у књизи С бојног и љубавног поља и Портрети потврђује разноликост својих књижевних и животних интересовања, бавећи се историјским темама, животним причама, као и карактеристикама живота у приморју.
Његов документарни приступ је специфичан – он у документарне теме уноси свој печат, танану линију топлог приповедачког стила, којим сувопарну причу о дешавањима из прошлости претвара у интересантну, уметничку приповетку која је у рангу наших најбољих прозних стваралаца. Он у збирци С бојног и љубавног поља и Портрети у причи „Војвода Максим Баћевић” и сам признаје да, чак и када је причу од некога чуо, он је не преноси сасвим идентично:
„Ово што ћу ја овдје казати не одговара, додуше, на длаку војводину причању, како ми га је саопштио пок. Радоје, али се углавноме опет ослања на његове ријечи. Ако је овда-онда штогод и мојега уметка, то је само боја, јачи потези кичице, да би изворни нацрт испао кудикамо живљи.”
Занимљиво је да Марко Цар не идеализује простор и време у коме живи, особине људи и обичаје, па ће у причи „Тицијан у Дубровнику” без увијања приказати обичај да родитељи без обзира на многе вредне карактеристике удварача неће дати кћер за неког „сиромашног сирака”.
Када је у питању та прича, Марко Цар је у збирци С бојног и љубавног поља и Портрети склон да позове стручњаке да прокоментаришу његов рад, наводећи понекад и извор информација које је користио за настанак приповетке:
„Цијела ова историја испричана је у једној старој исправи ХVI вијека, која се чува у домаћем архиву властеоске породице Ђорђића у Дубровнику. Ја сам имао срећу да у ту исправу завирим и да из ње изажмем грађу за ову цртицу. Сад би још вриједно било да се на њу осврне и такозвана „стручна”, у академској тоги огрнута пажња наших званичних глостара из Биограда и Загреба.”
Али један од најзанимљивијих детаља ове приче из збирке С бојног и љубавног поља и Портрети је свакако заплет, у коме је јунак најпре сиромах, а затим задужи услугом неког богатог те овај постаје његов добротвор и омогућава му новцем нешто што раније није ни помислио да може учинити, у овом случају је то женидба девојком коју не би дали за сиромаха. А затим се и добротов појављује, овде је то славни сликар Тицијан. Занимљиво је да је исти овај заплет искористила Вида Огњеновић у драми Дон Крсто, где су најубедљивији управо тренуци обрта, препознавања некадашњих познаника у новим улогама и на новим позицијама. Ауторка у овој анегдоти, коју је Марко Цар на свој начин уметнички обрадио у једној од прича у збирци С бојног и љубавног поља и Портрети, иде корак даље и сиромашног јунака, говото мангупа претвара у важну и богату личност која се сећа Дон Крста из цркве у којој му је сркао уље из кандила. Ауторка је можда ову анегдоту неким другим путевима пронашла, али је несумњиво да су приморска култура, мелодичан језик и близина развијене државе у којој се може успети (Млетачка) – оно што даје посебан мизансцен и лепоту обема причама.
Прича „Како се Љубиша упознао са Ђуром Јакшићем” је свакако најдуховтија у збирци С бојног и љубавног поља и Портрети и читалац, уживајући у способности Марка Цара да буде убедљив и не открива превару до краја, изненађује се заиста неочекиваним расплетом. Да не откривамо превише, реч је о времену када није било гугла ни мобилних телефона, те се као Ђура Јакшић могао представити и неко други.
Уз приче и анегдоте из приморја и околине прислоњене су у овој збирци и портрети две важне личности из тог краја. Баш поднебље о коме је реч је заједнички именитељ два дела књиге Са бојног и љубавног поља.
Први од двојице је Сава Бјелановић, личност значајна у кругу Срба католика и уопште оних који су се на том простору декларисали као припадници српске културе. Марко Цар је и као личност сличан Сави, и он је нека врста бранитеља српских боја и неко ко о баш таквим личностима пише како би их сачувао од заборава.
Он у делу Моје симпатије такође пише о ауторима који су из неког разлога изостављени из српске културне баштине као што је Никола Томазео, затим илирски и југословенски песник Петар Прерадовић, а у Портетрима приказује Јосипа Берсу, чији национални идентитет до данас није сасвим дефинисан, али је несумњиво да је био у кругу Срба католика, за шта вероватно постоји разлог. И не само то – Берса је по њему стваралац који својим необичним песништвом (а био је и музичар) даје нешто посебно и другачије нашој културној баштини.
Занимљиво је да је тек недавно пронађен оригинал једног геополитичког, дакле непесничког дела Jосипа Берсе: Дубровачке слике и прилике, које је прештампавано у време НДХ, при чему су изостављени важни подаци о Србима у Дубровнику.
Пошто је пронађен оригинални рукопис, тек сада је издата употпуњена форма овог дела, која открива не само Берсину потребу да сведочи о значају српског и уопште православног живља на тлу Дубровника и „српког приморја” него и његову отвореност видика, објективност и залагање за разумевање многих нацинално-демографских али и културних аспеката поднебља на коме је живео и стварао. У збирци С бојног и љубавног поља и Портрети Марко Цар оставља неизбрисиву белешку о Јосипу Берси, који заслужује да буде део нашег песничког наслеђа, а и наша баштина заслужује њега.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је реиздао многа дела приморских аутора међу којима су Иво Војновић, Сибе Миличић итд.
Књигу С Бојног и љубавног поља и Портрети можете наручити ОВДЕ.
Сва дела Марка Цара можете видети ОВДЕ.